Najveće žrtve rata

Holandske bolničarke bile su prve žene koje je za požrtvovanost i hrabrost prestolonaslednik Aleksandar odlikovao ordenom.

Dr Arčibald Rajs i dr Arijus van Tinhoven, a nešto kasnije i publicisti M. J. Bruse i Henri Habert, susreli su se sa posledicama kojih su se u Srbiji pribojavali čim su čuli za vest o atentatu. Evo šta Bruse kaže u svom predgovoru Van Tinhovenovom dnevniku:

„Od svih naroda Evrope srpski narod je najstrašnije propatio. Od četiri i no miliona stanovnika milion je ubijeno ili umrlo od gladi i bede, skoro celokupno muško stanovništvo Srbije odvedeno je na prinudni rad u nemačke i austrijske fabrike i poljoprivredna gazdinstva. I tim nesrećnicima je potrebna pomoć na je zato neodložno i nužno da to učinimo mi neutralci.”

Jeste da se Holandija kao država bila obavezala na neutralnost, ali je bilo dosta angažovanih pojedinaca koji su se svojski zalagali za one koje su smatrali najvećim žrtvama rata. Osnivani su humanitarni komiteti koji su prikupljali novčana sredstva za medicinsku pomoć. Prva ekipa Crvenog krsta – hirurg Van Tinhoven i nekolicina bolničarki, među kojima i buduća Van Tinhovenova supruga – uputila se skoro odmah po izbijanju rata preko Odese, Bukurešta i Sofije za Niš, odakle su ih poslali u Valjevo. Tamo je Van Tinhoven – koji je još tokom balkanskih ratova pomagao u Srbiji i zavoleo ljude i zemlju – osnovao hirurško odeljenje i svojim velikim iskustvom i znanjem pomagao da se spasu mnogi životi ali i udovi od bespotrebnog amputiranja. Njegova najveća zasluga jeste što je poput Arčibalda Rajsa ukazao na austrougarske zločine protiv civilnog stanovništva i korišćenje nedozvoljene municije koja je nanosila najstrašnije rane.

Publicista M. J. Bruse postarao se da Van Tinhovenova svedočanstva kao i njegovi razgovori s njim budu integralno objavljeni. Štampa se, naime, nije usuđivala da protiv Austrije objavi direktne optužbe za genocid. Bruse je bio veoma aktivan u okviru Holandsko-srpskog komiteta i objavio je još jednu knjižicu u kojoj je opisao delovanje holandske ambulante pod vođstvom dr X. van Dejka u Bitolju (u inostranstvu poznatom kao Monastir). Pri čitanju tog njegovog izveštaja, pod naslovom „Holandska bolnica u bombardovanom gradu”, čoveka podiđe hladna jeza zbog stradanja civila koji su istrebljivani zapaljivim bombama i bojnim otrovima.

Nažalost, ovakva zlodela spadaju u neizbežni repertoar zastrašivanja i odmazde u svakom ratu, kao što smo mogli da vidimo i devedesetih na tlu bivše Jugoslavije.

Kad već govorimo o slabijem polu, sjajne su žene bile te holandske bolničarke! Dirljivo je čitati kako su ih srpski oficiri pominjali u svojim molitvama i zajedno sa starim kraljem Petrom preporučivali milosti Svevišnjeg. U takvim slučajevima razlika u veri nije predstavljala prepreku. Takođe se može pročitati kako su one bile prve žene koje je za njihovu požrtvovanost i hrabrost prestolonaslednik Aleksandar odlikovao ordenom. Bilo je još dosta hrabrih žena u raznoraznim balkanskim ratovima, kao na primer Holanđanka Žana Merkus Ko¬ja se borila u Hercegovačkom ustanku (1875-1876) i koja je „kao nova Jovanka Orleanka predvodila hrišćanske Srbe i Hrvate u njihovoj borbi protiv muslimanskih Turaka”, kako navode njeni biografi Rene Gremo i Vim van den Bos na poleđini svoje knjige. Ne možemo, a da ne spomenemo i Milunku Savić, najodlikovaniju ženu u istoriji ratovanja. I ona zaslužuje članak na holandskoj „Vikipediji”.

I Henri Habert zaslužuje stranicu na „Vikipediji”. Imala sam sreću da na njega slučajno nabasam, jer u naslovu njegove publikacije nema ključnih reči koje ukazuju na Srbiju. „Unutar bodljikave žice” (1919) je izveštaj o tužnoj sudbini srpskih ratnih zarobljenika koji su pred kraj pata iz nemačkih logora prebačeni u neutralnu Holandiju. Većina njih je tamo pomrla od posledica španskog gripa. Habert je zapisao njihove lične sudbine i time dao značajan doprinos ispovednoj prozi o Prvom svetskom ratu. U predgovoru stoji: „Ova brošura nije ’delo mržnje’. Ona je krik očaja, snažan protest protiv kriminalne politike Nemaca i Austrijanaca, i njihovih saveznika, usrdan poziv čitavom civilizovanom svetu – kako bi digao glas protiv ovih nečuvenih zločina.” U te zločine spadalo je batinanje i izgladnjivanje zarobljenika.

Možda treba spomenuti i anonimnu brošuru „Mučenje Srbije” (1920), koja je objavljena u Holandiji, ali verovatno predstavlja prevod srpskog ili francuskog izvora.

Posledice su, sve u svemu, bile katastrofalne po Srbiju: stradao je svaki četvrti muškarac, vladale su glad i bolesti, pre svega tifus i sifilis, ekonomija i infrastruktura bili su uništeni. A opet, sa krajem rata ostvaren je i jedan san: svi Srbi našli su se u zajedničkoj državi, pod srpskim kraljem.

Kraj

Prevela Jelica
Novaković-Lopušina

Knjiga se može naručiti od izdavača: CLIO, Gospodar Jovanova 63, Beograd, tel. 011/3288-471, 3035-696, e-mail: forum@clio.rs, sajt: www.clio.rs

Izvor: Politika, četvrtak 15. oktobar 2015., str. 27

Vezane vijesti:

Feljton: Posledice jednog pucnja (1)

Feljton: Posledice jednog pucnja (2)

Feljton: Posledice jednog pucnja (3)

Feljton: Posledice jednog pucnja (4)

Feljton: Posledice jednog pucnja (5)

Feljton: Posledice jednog pucnja (6)

Feljton: Posledice jednog pucnja (7)

Feljton: Posledice jednog pucnja (8)

Feljton: Posledice jednog pucnja (9)

Feljton: Posledice jednog pucnja (10)

Feljton: Posledice jednog pucnja (11)

Feljton: Posledice jednog pucnja (12)

Feljton: Posledice jednog pucnja (13)

Feljton: Posledice jednog pucnja (14)

Feljton: Posledice jednog pucnja (15)

Feljton: Posledice jednog pucnja (16)

Prvi svjetski rat – Jadovno 1941.