Најстарија српска насеља по северној Хрватској (до 1597. год)

Данашњу северну Хрватску сачињава пространа област између Саве и Драве. — На западу дели jе од Штаjерске река Сутла и гора Мацељ, а на Истоку граничи са Славониjом дужином речице Илове. У пређашња времена и ова област називана jе Славониjом, с додатком горња — за разлику од данашње или доње Славониjе, с коjом jе некада сачнњавала jедну област; а jужна граница њена ишла jе тада до реке Купе, где jе почињала Хрватска. Немци су ову област звали Windischland, а Мађари и други у латинским исправама називали су jе Sclavonia. — Главни градови њени беху Загреб, Крижевци, Вараждин и Копривница.

Турске провале у XV и XVI веку учинише, да су многи Хрвати из Лике, Крбаве, Приморjа и северне Далмациjе уклонили се стално са своjих огњишта и настанили по овоj области. Због тога jе Загреб убрзо постао средиште нове етничке Хрватске, а границе горње Славониjе знатно се помакоше на Север – до реке Лоње. И у главном, од средњег а доцниjе и од источнога дела тако сужене области, када се у њу око 1540, почеше стално насељавати многе српске православне породице, основана jе прва воjничка — Словинска Краjина, коjа jе касниjе прозванаВараждинским Ђенералатом. А када jе Карловачким Миром 1699. год. и доња Славониjа поново ушла у састав Аустро-Угарске Монархиjе, почеше представници власти све више идентификовати и Ђенералат Вараждински са Хрватском, називаjући Славониjом само ново задобивену доњу Славониjу. – Тако ето, мало по мало, током XВИИИ. века, коначно се утврдило име Хрватска и за целу ову област некадашње горње Славониjе…
Народ jе, међутим, од памтивека па све до прве половине XIX. века целу ову област називаоСловиниjом, а себе Словинцима; док су jоj Штаjерци и други околни народи, нарочито западном делу њеном — Загорjу и Пригорjу, дали име Безjачка, а народу Безjаки или Безjаци, — слично Шиjачкоj и Шиjацима око Пожеге у доњоj Славониjи. Међутим, када су Срби населили средину ове области, дадоше jоj и они jедно ново име — Вретаниjа или Вратаниjа, те jе тако, бар од 1609.—1704., називаху наши црквени представници и молдавски владаоци у своjим списима, а српски сликари на иконостасима; док су у исто доба и jош нешто доцниjе (до половине XВИИИ. в.), руски владаоци и црквени представници редовно и ову област називали „Српском земљом“.
Област jе ова данас разноврсне етнографске композициjе, jер jе и порекло данашњег њеног становништва врло различито. — Поред основног староседелачког становништва Словинаца, коjи само у западном делу превлађуjу, налазе се ту многи Хрвати, Срби, Штаjерци, Крањци, Чеси, Моравци, Немци и Мађари, а понешто има и Јевреjа, (већином пољских), Талиjана, Цигана и Румуна, Стари Словинци, Хрвати, Крањци, Штаjерци и сви римокатолички Срби, а и jедан део Чеха и Мораваца, етнографски се готово изjедначише, те живе данас под заjедничким именом Хрвата, док су остали народи очували своjу индивидуалност. Међу овим народима православни Срби су наjброjниjи, али њихова насеља не обухватаjу данас целу ову област. Она се пружаjу само по оном четвороугаонику, што га чине горске косе и огранци Билогоре са Севера, Калника са запада, Марчанскога хумља и Мославачке горе са Југа, те речица Илова са Истока; а тек неколико малених села наших прелази те границе и спушта се у равну Подравину…

Ну и српско становништво ове области ниjе по пореклу jедне етнографске композициjе. Шта више, оно има у себи подоста представника из свиjу области наших са Балканскога Полуострва; а понешто jе асимиловало и од других народа, нарочито од старих Словинаца и Хрвата, коjима jе међутим, у исто време, много више дало из своjе средине. — Основу нашем становништву овде сачињаваjу Херцеговци и Босанци, а знатно jе попуњуjу Србиjанци, Црногорци и Маћедонци. За прелазне земље нашим великим и малим миграциjама у ову област, осим Срема, Славониjе и Угарске, са Далмациjом и jужном Хрватском, послужиле су jош и Крањска и Штаjерска, а донекле и Ердељ. Велике миграциjе имале су у главном четири периода. Прве познате нам биле су током XV века, из средњевековне Србиjе — Деспотовине и Херцеговине, преко Славониjе и Хрватске; а сместиле су се, у главном, у маленим оазама, око Загребачких и Калничких гора. — Потомци њихови изгубљени су за Српство. Друге миграциjе биле су током XВИ. в., из северних краjева данашње Србиjе, из Босне и Херцеговине, с Црном Гором и Старом Србиjом, већином преко Крањске и Штаjерске, Угарске и Славониjе. Ова насеља спустила су се такође око Калничких гора и њихових источних огранака, пружаjући се постепено све више и по северозападним косама Билогоре. — Потомци ових досељеника већином суочували се у Православљу и Српству, те су основ целом данашњем српском становништву у овоj области. Треће миграциjе извршене су у главном од краjа XVI до пред краj XVII в. (1597.—1683. год.) из разних наших области преко Славониjе и Хрватске, те су заузеле махом средину данашњих наших насеља у овоj области, од Ровишта до Северина. А четврте веће миграциjе наше биле су краjем XВИИ. и почетком XВИИИ. в. (1683.—1718. год.), такође из разних краjева наших преко Славониjе и Хрватске, а населиле су у главном сав источни краj од Северина до Илове, са целом Мославином. Тада jе коначно закључено насељавање ове области Српским Народом; и ако су мале миграциjе поjединих породица и поjединаца нашега народа и данас jош у знатном jеку…
Ваља нам напоменути, да jе бивало и миграциjа народа нашег из ове области у друге области, а нарочито у jужну Хрватску и Славониjу, те Крањску и Штаjерску. Али су то биле махом мале сеобе, већином само поjединих породица. — Ова jе област у томе погледу, од како се Срби у њу почеше насељавати, много више пасивна него активна; jер jе пре тога готово опустела била, па и данас jош има доста ненасељеног плодног земљишта…

Прва српска насеља

Познато jе, да су већ у првим вековима нашега боравка на Балканском Полуострву, не само многе одличне породице наше, због међусобица и других разлога, него и читави краjеви наши склањали се привремено, па и стално, у jужну Хрватску — пред разним неприjатељииа с Истока и Југа. У таковим приликама, између осталога, постала jе и стара српска опћина Срб, у данашњоj jужноj Хрватскоj. А нема сумње, да су бар поjедине породнце наше, нарочито из Босне, склањале се и стално настањивале и по староj горњоj Славониjи, а данашњоj северноj Хрватскоj. Тих случаjева могло jе jош више бити око половине XII века, када jе у Угарскоj и Хрватскоj владала Српкиња краљица Јелена, ћерка рашкога жупана Уроша. Њен брат Белош био jе тада палатин угарски и дуго времена бан славонски; па jе лако могуће да су они у поjедине градове своjе довели и српску воjничку посаду, — коjа jе ту стално остала са своjим породицама, — као што су то доцниjе учинили краљ Владислав и бан Урлих Циљски, зет српскога деспота Ђорђа Бранковића – Смедеревца. Па зато можда, већ у XIII и XIV в., и налазимо међу хрватском и славонском властелом приличан броj и такових, чиjа се презимена са своjим српским обликом jасно истичу међу осталима. А таj броj, с продирањем Турака у наше земље, бивао jе стално све већи, те већ краjем XIV в. и у почетку XV сретамо око Загреба и Крижеваца, а нарочито у Туропољу, међу властелом и одличним људима, и: Релиће, Раденковиће, Радославиће, Станичиће, Станиловиће, Правдиће, Грдаке, Јагниће и др.
Када jе међутим у пролеће 1434. г. за хрватско-славонског бана Урлиха грофа Циљског удала се Катарина (Катакузина) — ћерка српскога деспота Ђорђа Бранковића — тада jе, заjедно с њом или нешто доцниjе, дошла у горњу Славониjу и знатна српска воjничка посада, коjа jе смештена уМедведград код Загреба, Раковац код Врбовца, Велики и Мали Калник код Крижевца и уКопривницу. А та посада остала jе у тим градовима и после убиства Урлихова (1456. г.), те jе кастелан Катаринин у Медведграду и жупан Поља Загребачкога био Србин из Деспотовине племић Богавац Милаковић, а у оба Калника Павле Микшић, са своjим Србиjанцима — докле год Катарина ниjе те градове уступила другима.
Броj српских воjника по тим градовима био jе прилично велики, те су старешине њихове и они имали знатан утицаj и на околину, — када jе сам краљ Владислав присиљен био 1447. г., да пише свима Србима (Расциани) по поменутим градовима, да не узнемируjу грађане и сељане разним теретима и кметским работама. А нема сумње, да jе већина тих српских воjника, коjа jе овамо по своj прилици нежењена дошла, овде се поженила и засновала породице, коjе су ту и по околним селима стално се настаниле, – Зато се од то доба и помињу око тих градова многи одлични становници са карактеристичним српским презименима, као: Бабини, Бранковићи, Борићи, Вучићи, Добренићи, Ивковићи, Југовићи, Недељковићи, Новковићи, Марчетићи, Милићевићи, Обрадовићи, Петковићи, Петровићи, Познановићи, Радиновићи, Станчићи, Ђурђевићи и др.
Један део ових и доцниjе досељених Срба, коjи се настанише у Св. Јелени Корушкоj код Крижеваца, као: Гвоздановићи, Љубићи, Јелачићи, Мештровићи, Радаковићи, Xаxxxxx (?), Сербљиновићи, Симићи и др., нарочито су се одликовали и добили племство, те некима од њих и данас живе тамо потомци као сеоски племићи…
А када у другоj половини XV в. попадаше jедна за другом у турске руке све државе и државице наше на Балкану, тада jе све више одличних Срба повећавало властеоске и друге редове народне у Хрватскоj и Славониjи. – Ови Срби брзо су изменили своjу православну или богумилску веру са римокатоличком вером земље у коjу су дошли; те су полагано и етнички се изjедначавали са староседеоцима тих земаља — Словинцима и Хрватима, утичући све jаче не само на диjалекат него и на обичаjе њихове.
Познато нам jе, да су тада међу осталима, преко доње Славониjе, из Србиjе прешле и знамените властеоске породице Драгач и Брадач. Од прве можда носи име и област горње и доњеДрагачево у Србиjи, а од друге ваљда потиче црквина Брадача, код села Куле у Млави. Обе ове породице примиле су римску веру, те jе прва до турског осваjања Славониjе уживала властеоско добро Плетерницу код Пожеге, а за тим се уклонила даље у горњу Славониjу и краjем XVI в. изумрла у Неделишћу у Међумурjу. Друга jе уживала велика властеоска добра око Крижеваца, али jе и она током XVII века изгубила се. И породица Рогаче, коjа нас подсећа на село Рогаче под Космаjем у Србиjи, тешко да ниjе из Србиjе. Она jе остала верна православљу, те ниjе добила властеоских добара, а живела jе у Вел. Поганцу код Копривнице jош и краjем XVIII века …
Циљскове Србе из Србиjе, коjи су махом поримокатоличили се, поjачаше краjем XВ. в. нове српске насеобине из Херцеговине и Босне, са кнезовима Владиславом и Балшом Херцеговићем. Ови кнезови наши добише у горњоj и доњоj Славониjи знатна властеоска добра, па међу њима и град Мали Калник. — Оваj град одузет jе доцниjе од Николе Балше Херцеговића, кога и краљевске листине називаjу Србином (Расцианус); jер jе Балша пристао уз Запољу, па зато краљ Фердинанд 1537. г. предаде његов Калник Људевиту Пекриjу.
Изгледа, да jе ово херцеговачко насеље, коjе jе такође махом римску веру примило, имало тада у овоме краjу и неку своjу црквену организациjу. Бар 1514. г. помиње се Владислав, херцег од Св. Саве, као старешина (праепоситус) цркве Св. Богородице (ваљда манастира?) код данашњег села Глоговнице под Калником, а као суседи његова винограда помињу се опет готово сами Срби Херцеговци: Братић, Косић, Брдарић, Мартиновић и др. док се у оближњем селу Потоку, поред Филиповића, Лукачића и др. 1498. и 1509. г. спомиње Јован Сербљин и Ђорђе Орешковић, за кога се такође наглашуjе да jе Србин с додатком Трацз, чему jе синоним Рац или Рашанин. — Лако jе могуће, да jе тада и село Рашћани, коjе и данас постоjи у тоj близини, добило име од Срба — Рашана, коjи су га можда први населили.
Српско господарство у Калнику и околини, коjе jе с малим прекидима од Катарине Бранковићеве до Балше Херцеговића, траjало преко стотину година (1434.—1537.), заjедно с броjним српским насељима у ономе краjу, учинило jе, да jе онде наjjаче очувана српска традициjа из ових времена. Стога се у српском православном селу Осиjеку под Калником и данас прича, да jе тамошњу српску цркву саградила jедна Српкиња грофица, коjа jе столовала у Калнику. А jедна од наjстариjих српских породица у томе селу jесте породица Витановића, коjа се данас разгранала у читаво племе и раширила по многим околним селима. Уз то племе, у селима око Калника, налази се, можда из тих наjстариjих времена, и jош по коjа православна српска породица, као што су Бодин, Бодиновац и др. А jош 1774. г. налазила се тамо у селу Иванчецу и породица Тодора Херцеговића алитер Вишњића, коjа нас подсећа на господарство старе властеоске породице Херцеговића у ономе краjу. — Данас те породице нема међу тамошњим православиим Србима, као ни многих других старих херцеговачко-црногорских породица: Коренића, Кордића, Грдинића, Врачарића, Видовића и др., коjе су jош и краjем XVIII в. налазиле се око Калника као православни Срби.

Пустошење ове области

До турских провала оваj лепи и доста плодни краj био jе густо насељен и прилично богат. Но чим су Турци у XV в., а нарочито током XVI в. почели стално да проваљуjу и овамо, и то са три стране — из Босне, доње Славониjе и Угарске, тада су брзо опустела многа села и градови. Прво се разбегоше кметови, а онда и властела са добара своjих. Уз то, при свакоj провали одвађаху Турци много робље у своjе краjеве и њиме насељаваху своjе спахилуке, по источним и jужним областима нашим. А при том jе наjвише страдала жупаниjа Крижевачка, коjа jе била прва на ударцу. И већ у првоj половини XVI века (1543. г.) она броjи само 1501 дом способан за опорезовање, док jе пре тога броjала преко 12.000 такових домова; а све три жупаниjе ове области заjедно (загребачка, Вараждинска и Крижевачка) имаjу тада тек 10.645 домова. – Тако jе већ у то доба та земља опустела била…
Но одмах после тога наступише за ову област jош грђи и црњи дани, jер после пада Вировитице и Чазме (1552 г.) у турске руке, због честих провала разбоjничких чета и воjске турске, наступио jе такав страх међу кметовима ове земље, да су у великоj већини све напустили и разбежали се по северо-западноj Угарскоj, Аустриjи и Штаjерскоj. А од оних што осташе многи се добровољно предаше Турцима и понудише им сами плаћање данка, само да поштеђени буду од паљења и робљења. — Ове Словинце прозваше други Предавцима, у смислу издаjице, те и данас три села (код Беловара, Крижеваца и Чазме) носе њихово име (Преданац и Предавец).
Због тога, већ за десет година (1554.), пала jе порезна снага горње Славониjе испод половице, те су све три жупаниjе имале само 4657 порезних домова, од коjих jе на Крижевачку жупаниjу отпало тек 376. А тридесет година после тога (1584.) цела горња Славониjа, заjедно са незнатним остацима старе Хрватске, преко Купе уз Приморjе и Крањску, ниjе имала више од 3.000 порезних домова. — При томе jе и опет Крижевачка жупаниjа наjгоре прошла и остала готово сасвим пуста. Но, на срећу ове земље, последња jача турска пустошења била су 1591.—93. г., када jе Хасан паша босански само за те две године, попалио око 26 хрватско-славонскнх кастела и градова, те одвео у ропство око 35.000 душа… Од тада jе убрзо турска сила тргла у натраг.
Ну признати морамо, да исељавању и бегству кметова из горње Славониjе и Хрватске, те тако лаком и брзом пустошењу ових земаља, нису биле криве само провале турске воjске и њихових хаjдука, него и врло нечовечан поступак хрватско-славонске властеле са њиховим кметовима. — заповедник краjишки потпуковник Ленковић, под заклетвом jе изjавио 8. октобра 1561. г. Дворском Ратном Савету у Бечу, да jе властела десет пута више него Турци крива, што су се кметови разбегли и земља опустела…

Нове српске миграциjе

Чим су Турци, преко горње Славониjе и Угарске, почели продирати и у Штаjерску робећи, лалећи и убиjаjући, одмах су Штаjерци почели мислити како би осигурали горњу Славониjу, као грудобран своj. А после страшног пораза Кацианерова код Горjана (1537. г.), када jе убрзо готово цела доња Славониjа дошла под власт турску, те jе већ и источни део горње Славониjе добро опустео био, прионуше они jош озбиљниjе око тога. Одмах се почело радити на оснивању плаћеничких краjишких чета, коjе ће бар разним разбоjничким четама турским пречити дубље продирање у ову област. Али, главни воjени заповедник Ханс Унгнад, коме jе та ствар 1540. г. поверена била, брзо се уверио, да се при томе послу не може много ослонити на домаће словинске и хрватске кметове. С тога он обавести сталеже штаjерске, да ти људи нису дорасли за борбу с Турцима и хаjдуцима, те би требало да и њих неко брани; jер: „они су навикли само, да служе око столова своjих господара, те пуне подруме и кошеве њихове.“ И предложио jе: да се набаве ваљане плаћеничке чете од Немаца и нарочито Срба, коjи већ од пре десетак и више година у знатном броjу ускачу из Турске у Сењско Приморjе, Жумберак и Крањску, те врло успешно врше краjишку службу на оноj Краjини. — Сталежи усвоjе оваj предлог и већ исте године отпоче систематско насељавање српских ускока по горњоj Славониjи.
Ове миграциjе обухватаjу време од 1540. до 1597. г. и населиле су у главном наjзападниjи део данашњих наших насеља у овоj области. — Потомци у овом периоду насељених православних Срба, знатно поjачани доцниjим досељењима, чине данас преко трећине целокупног броjа Срба становника у овоj обасти (око 50.000), те живе по броjним селима српских парохиjа: Болфана, Салника, Воjаковца, Вел. Поганца, Лепавине и Вел. Мучне под окриљем гора Калничких; Плавшинаца и Мале Трешњвице на северноj страни западног дела Било горе; те Горњих Средина, Болча, Српске Капеле и донекле Ровишта и Липовчана на jужноj страни западне Било горе и по Марчанском Хумљу; — а доцниjе су одавде спустиле се многе породице наше и у села средњег источног дела наших насеља у овоj области. — Основ овим миграциjама чине крањски, жумберачки и сењски ускоци, а тек понешто славонски и угарски пребези.
Почетак jе учињен са ускоцима српским из Крањске и Жумберка већ марта 1540. г., а за тим и маjа 1542. г., када jе у краjишку службу узето 400 Срба под управом 12 народних воjвода. Ови краjишници размештени су по тадашњоj Краjини Словинскоj између градова Копривнице, Крижеваца и Иванића. Многи од њих довели су овамо и породице своjе те их сместили по склонитим брдским и шумским местима у близини своjих стражара.
За овима почеше одмах долазити и ускоци српски из Славониjе и Угарске, коjе у ово доба називаjу махом пребезима, а доцниjе Власима. — Тако, већ 1543. г. дођоше из доње Славониjе: Марко (Томашевић) од Пожеге и Петар (Беседић) Прибег, сваки са девет оружаних момака; а из суседне западне Угарске прешао jе у исто време заставник Павле Бакић са своjима. Нешто доцниjе ускочише из доње Славониjе и други; а међу овима особито угледни беху воjводе Иван Маргетић (Расцианус) и стриц му Плавша. Иван jе са своjих 49 коњаника настанио се око Лудбрега, по неким селима данашњих српских парохиjа Болфана и В. Поганца, те jе дао и име селу Иванац; а Плавша са своjа 53 пешака населио се близу Копривнице, где се и по њему прозва jедно село; — то jе Плавшинац, главно српско село у ономе краjу и седиште парохиjе.
Када jе међутим, почетком друге половине XVI в. Крижевачка Жупаниjа од учесталих турских провала готово сасвим опустела, — при чему су нема сумње и новонасељени Срби много пострадали, — тада се jавила потреба за jош већим броjем плаћених краjишника. И 1555. г. примљено jе у службу шест нових ускочких воjвода из Крањске и Жумберка, са преко 200 ускока, те се и броj српских душа поново умножио у овоj области. Исте године дошла jе из доњеСлавониjе и jедна породица од 40 душа троjице одличних српских воjвода, браће: Алексе, Доjчина и Вукмира; док jе 1556. г. у броj немачких плаћеника узет и Воjвода Ратко Прибег са 43 пешака, коjи се настанише око Тополовца, близу Крижеваца. 1562. г. населило се у Подравину неколико десетина српских породица од сењских ускока са 60 оружаних људи, те су после годину дана пресељени у близину манастира Лепавине, између Крижеваца и Копривнице. А 1563. г., уз нарочите царске повластице дошли су овамо из приморjа северне Далмациjе. тзв. Морлачке многи Срби —Морлаци и настанили се око Глоговнице под Калником. Међутим. 13. jануара 1568. г. упућене су из Беча воjничке власти на Словинскоj Краjини, да све српске ускоке из Крањске или бар оне, коjи то буду хтели, населе у Подравини по обронцима гора Калничких и Била — између Лудбрега, Копривнице и Ђурђевца, а нарочито око Расиње.
Ова насеља наша поjачавана су редовно и честим миграциjама поjединих породица из разних краjева; а ове миграциjе учестале су особито после Бручке Либеле од 1578. г., коjом jе одређено да се плаћеничка воjска на Словинскоj Краjини знатно повећа. — Но од већих сеоба нашега народа у ову област, после овога у периоду овом, позната нам jе jош само она, коjа се збила између 1583.-1586. г. Њу jе извео воjвода Петар Хасановић, када jе после неуспелог покушаjа да се ослободи Клис од Турака (1583.) ускочило из средње Далмациjе у сењску околицу, а одатле и даље, преко 800 породица. Хасановић jе са своjима прешао на Словинску Краjину и настанио се испрва око Иванић Клоштра. Ту jе он 1586. год. одлично се истакао своjим jунаштвом у боjу против Али бега, те jе примљен у краjишку службу и са своjима послат на наjизложениjу Краjину код града Ђурђевца у Подравини. Овде се они населише по селима данашње српске парохиjе у М. Трешњевици, где им потомци већином и данас као православни Срби жлве; и ако су тамо само малена оаза од 750 душа.
Осим ових добровољних сеоба наших у горњу Славониjу, било jе у исто време по нешто и присилних пресељавања. — Тако jе, између осталих, jануара 1572. г. Ђорђе гроф зрињски поробио четири села око Брезовице код Вировитице и довео из њих робље у горњу Славоииjу. А jануара 1586. год. Михаjло барон Секељ и капетан Глобицер попалили су неколико наших села око Сирача у т. зв. Малоj Влашкоj, у западном делу доње Славониjе, и довели као роба одличнога српског кнеза из тога краjа Ивана Пеjашиновића, са преко 100 жена и деце, Пеjашиновић jе за тим повратио се у доњу Славониjу, с дозволом аустриjске власти, и 1587. г. извео jе оданде jош 13 задружних породица, са jедним свећеником и много блага. Те породице наетањене су око Копривнице и у Крижевцима. — После ове сеобе пуних 10 година незна се ни за jедну већу сеобу; а за тим (од 1597. г.) почиње нов систематски рад аустриjских воjених власти на пресељавању нашега народа у ову област, махом из турске Славониjе…
И ако jе можда већина оних првих краjишника наших, попут руских Козака, нежењена била, ипак jе с њима прешао приличан броj наших породица. А ради опасности од Турака оне прве породице наше настаниле су се испрва махом око тадашњих главних Краjишких градова: Копривнице, Лудбрега, Крижевца, Иванића и Ђурђевца, где се многима и данас потомци налазе. Ну jедан део народних воjвода, ради jош веће сигурности, склонио jе породице своjе у источнуШтаjерску, око Птуjа и Марбурга, где им jе цар Фердинанд И. даровао дворове и земље. Тако jе у другоj половини XVI в., почевши од 1552. г. у местима Wернсее Аицхоф, Скок Рогеис, Сцхöрсцхоwитз и Кöтс х, становало осим обичних ускока и двадесетак српских воjводских породица, чиjе су старешине служиле по поменутим и другим градовима па Словинскоj Краjини. Доцниjе, а нарочито под краj XVI в., када jе Краjина постала сигурниjа, већина тих породица пресељена jе међу остале породице наше око краjшиких градова, те им тамо и данас живе потомци као православни Срби. Али jе знатан броj наших породица и стално остао у Штаjерскоj, па њихови одрођени потомци и данас живе тамо. Тако на пр. у окружjу Петаве око 150 особа носе презиме Лах (Влах, у значењу некадашњи православни Србин), око 40 Скок (Ускок), око 100 Милошић, 80 Кристовић и Кристиановић, по 20 Домитер и Марковић, а око 10 Радотић и Радановић. У окружjу Фридау презиме Лах нарочито jе раширено, те има и село Лахонец са преко 20 Ваjда (Воjвода); за тим има ту Пурића, Ћирића, Лазића, Николића, Милошића, Шкорића, Тучића и Вуковића. А у окружjу Роjчиме Деметровића, Мусића, Сербака, Јурковића, Влашића и Обрановића; док jе пређе било jош и Диjаковића, Циковића, Гаjдића, Ружића и др.
До сада се код нас држало, да су Срби почели стално насељавати ову област тек краjем XVI в., али то jе као што се из горе изложенога види погрешно било. Било jе то и стога, што су многи историци прелазили ћутке преко Расциана, Ускока и Пребега XV  и XVI в. у овоj области, или су их тек спомињали као незнатне сеобе поjединих породица, коjе су за Српство брзо изгубљене. Међутим, већ у другоj половини XVI в., било jе на Словинскоj Краjини неколико тисућа наших душа, чиjи потомци великим делом и данас тамо живе као православни Срби. Шта више, ти Срби имали су већ онда и врло видну улогу на тоj Краjини, када jе надвоjвода Карло jуна 1576. г. упозорио земаљску Штаjерску Управу, да већина воjвода на Словинскоj Краjини ниjе римокатоличке него православне вере (нит Цхристен, сондерн Усскокхен).
А што jе ова група српских насеља одржала се у Православљу и Српству наjвише заслуга има манастир Лепавина коjи jе од првих дана постао центар њихова црквено-народног живота. Њега су, по своj прилици, основали калуђери наши из Србиjе и Херцеговине, коjи с народом ускочише око 1530. и 1538.—9. г. прво у Жумберак и Крањску, а нешто доцниjе спустише се и у ову област, да народу своме буду свећеници и учитељи. Хроника манастирска бележи почетак манастира овог у 1555. г., а већ две године доцниjе (августа 1357.) напали су га и поробили Турци, исекавши на комадиће четворицу од шест калуђера… – Калуђерима притекли су доцниjе у помоћ и мирски свећеници, коjи су с новим миграциjама народа нашег овамо прелазили; а краjем 1595. г. прешао jе к њима и сам владика Василиjе из манастира Ремете (Ораховице) у доњоj Спавониjи. Тако су она насеља наша добила jош jачи ослонац, да се и у овоj, дотле искључиво римокатоличкоj, области одрже стално као православни Срби. Бивало jе истина и сада, као и после, отпадања од Православља и прелажења у римску веру, али су то чинили махом ретки поjединци, коjи су имали амбициjу да се додворе своjим господарима и уживаjу племићска права, коjа они или преци њихови за крваве заслуге добише. Међутим, бивало jе у исто доба много случаjева, да су поjединци и сва jуначким делима крваво стечена племићска права и прерогатива радиjе напуштали него што би се Православља одрекли. Поред осталих такови беху знамените воjводе српске: Хрговићи, Пеjашиновићи, Вуковићи, Нанићи и др. За то су њихови потомци и данас сељаци с пергаментским племићским дипломама, на коjима jе жупаниjска власт ондашњег времена прибележила клаузулу, да ће та права тек онда вредети, када власници диплома докажу, да су се сjединили с Римском Црквом; док у исто време jедна грана поримокатоличених Драшковића, Кукуљевића, Ожеговића, Сладоjевића и др. уврштуjе се постепено у грофове, бароне и другу властелу хрватску…

Порекло породица

Само за неколико десетина већином старих воjводских породица може се, на основу историjских докумената, поуздано одредити датум поjаве њихове у овоj области; а за остале многоброjне породице постоjе тек мање или више вероватне претпоставке. Још слабиjе стоjимо с одређењем порекла поjединих породица наших, — jер извештаjи историjских докумената за оваj период махом само сумарно означуjу: Турску, Србиjу или Маћедониjу, као првобитне области досељеника; или, што jе jош чешће, спомињу само главну и последњу прелазну област миграциjа. А традициjа о томе скоро сасвим избледела jе у народа овог, чиjи су преци готово 400 година ратовали по разним европскнм боjиштима, те преживели врло много бурних догађаjа, коjи су из свести потомака потисли и избрисали далека времена сеобе са Балканског Полуострва. Зато само неке породице наводе: Србиjу, Босну и Херцеговину, као своjу стару домовину, па и то не свагда поуздано. А већина не сећа се ни имена прве постоjбине своjе, него тек коjе прелазне области, те веле да су пореклом Мутлаци (Морлаци из северне Далмациjе и околине), Чабраjци(из зап. Босне),Крањци, Жумберчани и др. Ну наjвише их има коjи ни то незнаjу, те на питање одкуда и када су им стари доселили, просто одговараjу да су овде: „од замана (!), од старе пунте (буне), од како се селење заподjело, незна се томе паметара“ или „никада нико чуо ниjе да смо одкуда доселили“; док опет други веле, да су ту: „стародобни, старовjерци, старунци, домородци“ ит. д. Врло су ретки коjи знаjу бар нешто више рећи, као на пр. осамдесетгодишњи старац Саво Длака из засеока Липовчана у брдима код Подгорца. Он ми jе између осталога рекао, да су његови стари казивали му, да су њихови преци и већина српских подгорачких породица доселили овамо „из Србиjе за турскога рата, када jе Турчин земљу нашу заробио и Турци напаjали коње из наших путиjера….“
Због тако оскудних непосредних података о пореклу наших наjстариjих породица у овоме краjу, морао сам с нарочитом пажњом обратити се и свима посредним подацима, те брижљиво испитивати не само антропогеографске и етнографске особине њихове, него и многе друге околности. — Таковим радом дошао сам до знатнога броjа врло поузданих индикациjа за порекло већине породица; а резултате тога истраживања могу овде изнети само у неколико кратких цртица.

*Главне прелазне области ових наjстариjих до данас очуваних насеља наших беху у првом реду Крањска и Жумберак, те Сењска и Бихићка Краjина, а за тим Морлачка или северна Далмациjа с околином, те западна Босна, Славониjа, Угарска и Штаjерска. Првих пет области дале су готово две трећине целога нашега становништва у овоме краjу. Осим историjских докумената и традициjе, потврђуjе нам то jош и велики броj истих породичних презимена овде и онде, као и имена многнх села и заселака, коjа су постала од старих породичних презимена, те готово исте физичке, диjалектичке и друге етничке особине. Босна, Славониjа и Угарска дадоше нам тада само мали броj породица; jер западни делови њихови нису у ово доба тако густо насељени били православним Србима, као што jе то било на свршетку овога периода, краjем XVI в., — када управо из тих области отпочињу главне миграциjе и чине нови период у насељавању Срба по овоj области… А Штаjерска послужила jе у ово доба, само неколико децениjа, као привремено склониште већином одличних воjводских породица српских.
Исто тако доста поуздано можемо утврдити, за велики броj ових наjстариjих породица наших, и стару балканску постоjбину њихову. Већи део, наиме, води порекло своjе из Старе Србиjе и Херцеговине те данашње Србиjе и Црне Горе, а мањи део из Босне, Маћедониjе и Срема. — И то нам, у првом реду, потврђуjу историjски подаци и традициjа, а за тим и многе друге околности.

Када су се Турци почетком 1527. почели спремати да освоjе Лику и Крбаву, тада су они почели доводити и многе српске породице из источних и jужних краjева наших на Краjину Хрватску и Далматинску, да освоjене земље чуваjу и помажу нове осваjати. То су они т. зв.Мартолози, турски Краjишници, за коjе путник Курипешић вели, да су 1530. г. долазили у Западну Босну од Београда и Смедерева. Њих jе, по своj прилици, први повео овамо турски заповедник тих градова Мухамед Јахиоглиjа, када jе, у друштву са Ахметом Шибеничанином и Усрефом Врхбосанским, пошао да осваjа Удбину и друге градове Хрватске. Слично jе бивало, готово у исто време, и на Словинскоj Краjини, где су 1540. заробили неколико мартолоза и њиховог вођу, харамбашу Вука Велимировића, за кога се вели да jе члан jедне од наjодличниjих породица из Србиjе (еx регно Расциае); а 1546. г. преместили су Турци у Воћин дотадашњег заповедника пожешког Вукашиновића са нарочитом задаћом, да помиче Краjину све више на запад и по њоj насељуjе Србе…
Али, многи од ових Срба, незадовољни с Турцима, почеше убрзо напуштати турску краjину и прелазити у помоћ Хришћанима. — Прва такова знатниjа миграциjа била jе већ у септембру 1530. г. Њу су извели они Србиjанци, што их jе Мухамед почео доводити. Ускочили су прво у Бихаћ, а онда одмах у Крањску и Жумберак, да се нешто доцниjе многи од њих спусте и на Словинску Краjину наше области. А да су то заиста били Срби из данашње Србиjе уверава нас, поред осталога, и то, што се на пр. село Бадовинци [Ово jе име по своj прилици францускога порекла – У XII в, носили су име Балдуин петоро jсрусалимских краљева, а у XIII два латинскa цара у Цариграду: те jе то име морало бити популарно и међу нашим прецима, када се у више листина наших и неколико Срба од XIII—XV в. назива тим именом. Лако jе могуће, да су наши стари доба тога давали деци своjоj име чувенога осваjача Цариграда Балдуина грофа Фландриjскога, као што су и у наше дане неки наши очеви у Бачкоj давлли своjоj деци име Штесл, онда славног браниоца Порт-Артура. Доцниjе jе име Балдуин претрпело код нас промену уБалдовин и Бадовин, што се такође из листина види, те се у презнмену Бадовинац и именима поменутих села до данас сачувало.] налази само у старом Жумберачком окружjу и у окружjу шабачком, а у нашоj области неколико породица носи то име као презиме; исто тако у Жумберку и код нас има много породица с презименом Рањиловић или Храниловић, а у Београдском округу налази се село Раниловићи; док нас породично презиме и име засеока Балабани подсећа на земљиште Балабановац код села Сланаца близу Београда итд.
Ну, и из других краjева Србиjе има у овоj области знатан броj породица. Тако су на пр. Бубановићи, Грубачи, Грубачевићи и др. од Темнића; Бељаци, Богавци, Гвозденовићи, Богоjевићи и др, од Ибра; Селаковићи, Штрбци, Чавићи и др. од Старога Влаха; Витановићи, Клисурићи, Кесерићи, Кесерини и др. од Пољанице, где се и данас, поред горске косе Витановице, налазе и оранице Витановац и Клисура, као и село са наjстариjим тамошњим племеном Кесерци. — А то нам донекле потврђуjу и неке старе рукописне и штампане књиге из манастира Сарандапора (Осогова) и села Петнице (ниже Чачка, писана 1488. г.), те манастира: Чокешине, Боговађе и Радовакшчице, коjе се налазе у манастиру Лепавини и другим црквама ове области.
На сличан начин сазнали смо за порекло многих породица и из других области наших Балканскога Полуострва, провераваjући ресултате и соматолошким особинама тих породица.
Тако су на пр. из Старе Србиjе пореклом: Шиљци, Црљенице, Брњице, Грбе, Грбићи, Жиле, Длаке, Шарци, Рончевићи, Страинићи, Драгаши, Драгашевићи и др. од Новопазарског Санџака: Куштрићи, Мирићи, Кодићи и др. са Косова: Корше, Горановићи, Раjнићи, Недићи и др. одМетохиjе, Шара и Подримља.
Из Маћедониjе су: Смољанци и Смољановићи, за коjе традициjа вели да су из Грчке; па Седрамци, Кировићи, Димићи, Заке, Авировићи (по традициjи из Казанлука), Пандовићи, Шовићи, Комленци, Комленовићи, Шешићи (од Велеса) и др.
Из Херцеговине су: Љубишићи, Комадине, Оџићи, Радмиловићи, Раићи, Рађе, Ћаћуге и др. од Билећких Рудина; Вранковићи, Ратковићи, Почуче, Инићи и др. од Шуме, Површа, Зубаца и т. д., те: Божовићи, Вуjичићи, Кукићи, Мандићи, Њежићи, Радошевићи, Добренићи, Ковачевићи, Вуjановићи, Саболовићи, Стоjнићи, Вукмирићи, Домазети и др. коjи овде славе Св. Саву као Крсно Име своjе. — зато сам у овоj области нашао, поред неколико рукописннх књига, и три књиге гораждских и дванаест милешевских издања.
Из Црне Горе су: Баjчете, Ждрале, Обрадовићи, Бањани, и др. од Бањана; Балоте, Зорићи, Ракетићи, Дробњаци и др. од Дробњака; Басташићи, Девићи, Мургаши и др. од Васоjевића; Коруге, Пурићи и др. од Колашина; Брдари, Проjе, Кљаjићи и др. од Бjелопавлића; Хераци, Хераковићи и др. од Његуша; те Мартиновићи, Радичевићи, Ђурашевићи, Хасановићи (од Роваца), Додоши и др. А из тих jугозападних краjева наших jесу и Бани, Кобасице, Олуjе, Карари и др., коjих и данас jош има по Боци и Далмациjи; као и: Јагодићи, Даниловнћи, Дукићи, Чавчићи, Ђуричићи и др., коjи славе Св. Стефана Дечанског (Мратин-дан), те Бакићи и Утjешеновићи, коjи славе Св. Срђа као Крсно Име своjе. — Стога сам и нашао по овоме краjу, поред рукописних књига (из Слатине од Бjелопавлића jедна) и седам комада скадарског, а jедну цетињског издања богослужбених књига….
Понешто породица води своjе порекло и из Арбаниjе, као на пр.: Лемићи, Лекићи, Магоши, Маговци, Пелеши, Ђинђићи, Добрићи (пређе Добре из Мускопоља) и др.
Из Босне су: Сировице од Дервенте, Хрговићи од Маглаjа, Кокири од Прњавора, Годечи, Добринићи, Славуjевићи и др. од Сараjева, те Шамићи, Соколовићи, Козарци, Змиjанци, Усорци, Прусци, Купрешани и др.
Наjпосле има нешто породица из Срема, као на пр. Сакуљи (Сакуле, старо пусто село код Земуна и Сакуље село код Смедерева), Тандаре, Тандарићи и др. — Они су основали и село Срем близу манастира Лепавине, где jе jош у почетку XВИИИ. в. живела jедна породица с презименом Сремац….
Тако смо у главним потезима изнели прегледну слику наjстариjих насеља наших у данашњоj северноj Хрватскоj. — И као што смо видели та су насеља завршена у главном већ краjем XVI в., али jе бивало знатних прилива нових миграциjа и у почетку XVII в., док су доцниjе придолазиле само поjедине породице и то махом преко Туропоља и Загорjа из Далмациjе, Лике, Крбаве и Баниjе. Па и данас непрестано траjу те мале миграциjе. Ну поред Личана, коjих сваке године досели се по неколико породица, од новиjега времена долазе овамо и Бугари и Маћедонци. Први су већином од Видина и баве се баштованством, а други од Охрида, те су махом лебари и алваџиjе. Маћедонци ови увек веле да су Срби; а jедни и други жене се овде Српкињама, те су већ основали и неколико нових српских породица.

Беловар jе средиште трговине за оваj краj, па се у новиjе доба населило у њега и неколико младих трговаца, већином из Баната (од Вршца); а од последњих неколико година интернирани су у њему и неки воjни бегунци из Србиjе, од коjих су неки и са породицама дошли, или се овде поженили и стално настанили у овоме краjу.
Обjављено:
Радослав М. Груjић, ГЛАСНИК СРПСКОГ ГЕОГРАФСКОГ ДРУШТВА, Година 1.
Септембар 1912. год., Свеска 2.

Везане виjести:
РАДОСЛАВ ГРУЈИЋ – СВЕДОК ВРЕМЕНА