Најсрећнији сам онда кад пођем у Враћевшницу

Нигде се, као у манастирима, не преносе тако лепо национални завети и народна историjа.

Пише: Немања Девић

Манастири су jош jедина места где имам времена и могућности да размишљам, слободно и неометано. Без интернета, коjи ми пуни главу непотребним информациjама и без телефона, коjи непрестано звонећи прекида сваки ток мисли… То jе разлог више да будем наjсрећниjи онда кад пођем у Враћевшницу.

Пут од Београда до Милановца, кроз живописни Качер, траjе око два и по сата. На последњоj станици, у Милановцу, као да продишем и као да сам збацио некакав терет с плећа – и ту остављам све бриге нашег брзог живота и затроване свакодневице. Одмах опазим оно што ми jе срцу мило; Таковци и Рудничани су бистриjи и гласниjи, њихов говор jе чист а акценти дужи. Погледи и осмеси су им благи, иако живе у суровиjим условима. Ту и тамо нађе се по неки чикица са шаjкачом. Као да смо овим путовањем мало закорачили и у саму прошлост. Од Милановца идемо jош дубље у шуму и планину, наjпре аутобусом до самог села, а потом неких пет километара пешице… И ту улазимо у нову димензиjу. Где jе све сложениjе и све простиjе. Где постоjи jедна хиjерархиjа, и jедна Истина. И исто jе у сваком краjу, ма где да нас пут нанесе. Ово су jош и jедине преостале оазе где нам не спочитаваjу простодушност и наивност, где не стрепимо од лажи, где нам не постављаjу глупава питања о вери, где и сами постаjемо радешни и бољи… и где налазимо такве, себи сличне.

Комбинуjемо рад, молитву и одмор. За све има довољно времена. Препознаjемо своj грех и тражимо искупљење – и то jе лековито за душу. Дани су испуњени, мењамо наш убитачни градски ритам, и као такви нам траjу дуже – jедном рекох да би можда наслутили колико jе дуга вечност.

Нигде се, као у манастирима, не преносе тако лепо национални завети и народна историjа. Питам стару монахињу како зна неку причу из средњег века, коjу ми тако уверљиво сведочи. “Па причала нам матера, док смо чували краве!“ -А њоj ко jе говорио? “И њоj старе сестре, што су ту биле пре ње“. И не мора у тим причама сваки детаљ да буде истинит. Ту и тамо, кроз децениjе и векове, по неки детаљ или слоj jе отпадао, а по неки био додаван. Суштина jе остаjала иста. Уосталом, ко нам гарантуjе да некада и документ ниjе попут разгледнице коjа приказуjе осунчани град кроз коjи протиче питома речица, а у коjем у исто време влада неморал и хаос… Нигде за трпезом приче неће бити тако смислене и лишене сваког празнословља, и нигде нећемо са таквим благословом и полетом радити, као да подижемо сопствени дом. А какав ли jе тек благослов ноћити у собама у коjима су jош владике и наjвећи духовници и народни прваци и посленици ноћевали пре вас, и каква jе сласт jести и пити из свих оних чаша, бокала и тањира, коjи су, као и стољњаци и миљеи, пешкири и троношци, иконе и барjаци – даривани овде са наjвећом љубављу, уз захвалност, за оздрављење и/ли за искупљење греха… И ко ли jе све, пре нас, целивао исте ове светиње и иконе…

Коначно, у манастирима налазимо оно што нам jе заиста потребно за срећу.

Истину и Љубав, понаjпре. Они су нам и полазиште и исходиште.

Понеки осмех.

Понеки динар.

Чисту воду.

Комад ведрог неба.

Утеху, понекад.

Свима нам треба jедно исто, од пуког сиромаха до гордог богаташа. А све нам jе то на дохват руке. Питање jе само да ли ми заиста желимо да то искусимо и да то осетимо. И одговор ту не зависи ни од кога до од нас. Не треба да тражимо изговор, већ начин да своjе слободно време каткад проведемо и на овим светим местима коjа нам баш из наведених разлога посебно “зраче“ миром и у коjима се баш зато осећамо “посебно“. А и у сваком нашем дану, пак, да се сетимо и опоменемо… и да се помолимо. У свету, ма колико гордом и охолом, и у времену, ма колико (наизглед) тешком и рђавом, у коjима ипак – обитава Бог.

Везане виjести:

Сувише тихо одлазе наjбољи међу нама – Jadovno 1941.

Пребирући по успоменама – Jadovno 1941.

Живи живот – Jadovno 1941.

„Боже правде“ у Сплиту – Jadovno 1941.