Најрадоснији догађај у новијој историји Херцеговине

Епископ ЗХиП Григориjе

Наjрадосниjи догађаj у новиjоj историjи Херцеговине

(разговор вођен са философом Елисом Бекташем)

Jедан од наjтежих злочина коjи се у II свjетском рату десио над српским народом у Босни и Херцеговини jесте усташки покољ житеља села Пребиловци, у првим данима августа 1941. године. Комунистичке власти, погрешно вjеруjући да мукли заборав може имати снагу изљечења, нису биле склоне отварати простор говорењу о овом и о многим другим злочинима, какав jе покољ Бошњака билећког краjа над jамом Чавкарица. Пребиловачке жртве извађене су из jаме 1991. године и тада jе направљена спомен-костурница, коjу су припадници ХВО минирали већ идуће године. Ове године довршено jе обнављање спомен-костурнице, те изградња Храма Васкрсења Христовог, па jе обиљежавање тог догађаjа одржано 8. августа. О томе и о другим темама разговарали смо са Његовим преосвештенством епископом захумско-херцеговачким и приморским Григориjем, коjи jе зачетник идеjе о изградњи храма и коjи jе наjзаслужниjи за дух коjим jе била прожета ова церемониjа.

Одакле идеjа да се Пребиловци обиљеже на другачиjи начин и да се одступи од начина на коjи се протеклих децениjа говорило о стратиштима и мjестима покоља? Одакле jе дошао таj позив „Дођите у биjелом, да славимо живот“, толико различит од позива претходних децениjа?

Идеjа извире из саме суштине предања историjе мучеништва. Све источне религиjе имаjу jедан нарочит однос према мученицима, чак би се могло рећи да су утемељене на мучеништву. Међутим, оно што сам примиjетио, jесте да мученици никада нису имали осветнички карактер и да никада нису тражили освету. Само захваљуjући томе било jе могуће да мучеништво постане славно. У сваком другом случаjу оно би било извор нових сукоба. Први хришћани градили су цркве на гробовима мученика и тиме су хтjели да покажу да они не вjеруjу у смрт него у живот. А шта подразумиjева вjера у живот? Приjе свега то да ни по коjу циjену не желимо да одузмемо живот него да свему што jе око нас даруjемо живот, онолико колико можемо. Ако вjеруjемо да jе Бог сами живот и да jе извор живота и ако вjеруjемо да Он све надахњуjе животом, онда и наше живљење треба да буде по слици и прилици Божjоj, те да се и ми трудимо да надахњуjемо живот. Давање значаjа ономе ко jе био против живота и ко га jе уништавао, не доприноси животу. Тиме смо се водили када смо хтjели показати да jе у Пребиловцима важна слава а не освета. То ниjе било лако, jер jе људскоj природи, боље рећи слабости људске природе, осветнички менталитет просто прирођен и у њу уграђен. Како смо покушали да се боримо против тога? Архитектуром, сликарством и риjечима коjима смо се обраћали људима. До те мjере да се пазило о свакоj риjечи, па jе било чак и идеjних и вербалних сукоба са онима коjи су покушали да нас скрену са тог пута. Резултат jе био изнад нашег очекивања, не знам да ли сте примиjетили да тамо ниjе било никаквих застава, транспарената, шаjкача, кокарди, беџева… што jе до сада била уобичаjена иконографиjа и код Срба и код Хрвата. Не знам колико тога има код Бошњака, али погледаjте у Bleiburgu људе у усташким униформама, а ако сте гледали нека српска обиљежавања, онда сте видjели четничка обиљежjа, махање заставама, транспарентима… Ниjе се било нимало лако изборити с тим, али након што смо успjели, сви они коjи су били тамо били су, наjблаже речено, захвални. Ми смо били захвални Богу, а што jе наjважниjе, имам утисак да су нам и сами мученици били захвални, зато што нису поново претворени у штап у нечиjим рукама, него су били оно што jесу – мученици коjи су своjом вjером у живот побиjедили оне коjи су били против живота и коjи су их убиjали. И то jе таj узвишени смисао и та таjна – да jе побjеда у рукама оних коjи су били слабиjи и да се Божjа моћ показала у немоћи. Међутим, остаjе питање како и зашто смо то заборавили у протекло вриjеме и зашто смо од таквих догађаjа правили нешто супротно од оног што су они морали бити?

Шта данас значе Пребиловци?

Пребиловци и црква у Пребиловцима данас су све супротно од онога што их jе узроковало и зато jе оваj догађаj тако срећно завршен. Они никада не би смjели бити оно што jе проузроковало таj злочин. Церемониjа у Пребиловцима jедан jе од наjрадосниjих догађаjа у нашоj новиjоj, да jе тако назовем, херцеговачкоj историjи.

Искуство нас учи да политичари не могу мирити народе, већ да то могу чинити институциjе коjе баштине национални дух, попут вjерских заjедница и националних академиjа. Уочавамо, међутим, да jе реторика из врхова вjерских заjедница данас углавном окренута животу, али секуларне институциjе jош увиjек као да су уроњене у реторику деведесетих. Шта се може учинити па да цивилне институциjе изађу из своjих идеолошких окова и направе искораке какве су вjерске заjеднице већ направиле?

Имали смо три димензиjе у обраћањима, jедна jе црквена, друга jе политичка и трећа национално-културна. Изван званичног диjела програма неки су људи говорили веома занимљиво и штета jе што то jавност ниjе имала прилику да чуjе, jедан Јевреjин и jедан сликар из Грчке коjи jе радио иконопис. Оно што jа мислим да jе проблематично са нашим национализмима, са нашим политикама, а чега у вjери не би смjело бити ни у примjесама, jесте идеологиjа. Ако наjсвjетлиjу идеологиjу присвоjите само за себе и за своjу заjедницу, ви сте у проблему да неког другог повриjедите. Зато за цркву идеологиjа мора бити страно тиjело, нешто што ни по чему не смиjе бити органско. Сваки идеолошки набоj мора бити одстрањен. И у том смислу, jедино тад можемо да говоримо а да то не буде опасност за нове сукобе. Шта се догађа са националним, да кажемо, оцима, лидерима, код коjих би наjмање тога требало бити? Кад се идеологиjа увуче у човjека, она постаjе страст, кад постане страст, она постаjе и опасност. И у том смислу jе врло тешко борити се против идеологиjе. И jа сам очаjан кад уназад погледам и самога себе, чак и наjмање себе зато што сам имао такве учитеље без коjих сам не бих могао одолити том искушењу, колико jе идеологиjе ушло у цркву, у нашу нациjу, колико jе идеологиjе ушло у културу. Култура не може бити идеолошка, као ни црква, то не може бити ни било коjа умjетност, поезиjа, сликарство… Међутим, као што знате, jедан од наjпросвjећениjих народа, њемачки, ниjе одолио томе и почетком XX виjека доживио jе такав суноврат од кога се и данас опоравља.

Сjедите у међурелигиjском виjећу. Колико вjерске заjеднице могу помоћи jедна другоj у проналажењу одговора на питања коjа стварност поставља пред све нас? И какви су данашњи односи између Исламске заjеднице и Српске православне цркве, двиjе вjерске заjеднице коjе баштине наjтрауматичниjа искуства из новиjе историjе?

То jе jедно од наjчешћих питања, на коjе даjем наjслабиjе одговоре. Једноставан одговор jе сљедећи – односи су добри у оноj мjери у коjоj ми заиста вjеруjемо у оно што проповиjедамо. Уколико ту постоjе друге примjесе, наша брига за нациjу, државу, за историjски и културни развоj, за економиjу… врло лако упаднемо у замку затварања у своj тор и не можемо оног другог да сагледамо у потпуности. Али кад помињете ИЗ и СПЦ, неко ми jе причао да постоjи некакав запис гдjе чувени Benjamin Kállay упозорава неке људе да би требали да сприjече врло интензивно и опасно дружење и приближавање православних и муслимана у БиХ, као и то да се мора радити на њиховом разjедињавању, jер се они понашаjу као да су и даље jедан народ. Таj запис ваљда постоjи иако га jа нисам читао, већ ми га jе неко цитирао. Ако не постоjи онда ми jе жао, али знам да постоjе људи коjи тако мисле и раде и да jе то врло опасно. Е сад, с друге стране, ми смо неки људи коjи читаjу свете књиге, тумачимо их и разумиjевамо, али jош jе Достоjевски говорио да се диви свjетлосним висинама своjе душе, али и да jе запрепаштен пред њеним тамним дубинама. Тако jе са сваким од нас, некад можемо да се задивимо узвишеноj и просвиjећеноj свjетлости нечиjег ума и срца, а да исти таj човjек у себи може да носи неке мрачне и тамне дубине и то никад не треба заборавити кад се ради о људима. Тако да jе jедна општа оцjена увиjек помало склиска и несигурна. Да сад кажемо да су нам односи баш дивни, а да сутра видимо те људе како се држе за врат. Једна несигурност у тим односима jе, мислим, поштена и праведна и они управо на том основу добро функционишу. Ми ходамо као дjеца чиjи jе корак jош увиjек несигуран. И у том смислу то jе добро, jер не глумимо неке људе коjи су превазишли све разлике, али у односу на друге наше различитости помаже то што ми имамо jасниjе дефинисане те вjерске идентитете. У политичара jе, као што можемо да видимо, то сасвим флуидно, зависи од године до године, од избора до избора. Миjењаjу се правци кретања, идеjе о животу и смрти, као и оне о дневнополитичким питањима. То понекад зависи чак и од коалиционих партнера, а не само од унутрашњих кретања унутар jедне политике. Ту jе зато jош проблематичниjе да говоримо о неком jасном, истинском помирењу.

На jедном од своjих посљедњих предавања говорили сте о затвореним херцеговачким онтологиjама, о томе колико jе бласфемично затварање пред другим. У Требињу се то и осjети, оно jе отворениjе него неки други градови унаоколо. Шта се jош може учинити да Требиње постане jош отворениjе и да потакне друге на ту отвореност?

У слабост људске природе, у њену смртност, уграђена jе та потреба да се затвори, да се зачаури или да се опточи некаквим оклопом као корњача и да се споро креће jер вjеруjе да jоj jе то jедини начин опстанка. Међутим, ради се о томе да у данашње вриjеме, а тако jе вjероватно било у сва времена, затвореност неминовно води смрти, у стагнациjу, а стагнациjа опет у пропадање. Дакле, отворена онтологиjа подразумиjева начин постоjања у истини, гдjе сагледаваш себе истинито. То jест, упрошћено говорећи, сагледавање да ниси ни наjбољи ни наjљепши ни наjпаметниjи, те да постоjе други људи коjи имаjу квалитете коjе ти немаш. Тек у заjедници и сусрету са тим другим људима, ти можеш да се оплемењуjеш и да твоjе слабости не остану слабости, него да се преточе у врлине. У том смислу отвореност подразумиjева неку врсту самоспознања. Зашто људи наjчешће неће да се отворе? Управо због тога што немаjу никакво самопознање и не приступаjу себи као слабом и смртном човjеку, него полазе од става – jа сам ту да бих живио, а други jе моj неприjатељ и ту jе да ме угрожава. А jа мислим и вjеруjем да jе то права хришћанска онтологиjа, да други ниjе моjа опасност, други jе моj живот, други jе извор мог постоjања, моjе истинско jа. Он jе уствари моj извор живота. Али не други Србин, Требињац, Херцеговац, него универзално други, други Човjек. На таj начин посматраjући ствари, Требиње jе заиста лиjепо ових година, чуjемо ту разне jезике, видимо људе разних боjа. Томе наравно доприноси и положаj, близина Дубровника, Херцег-Новог, Будве, Мостара… Али људи имаjу jедан урођени, да тако кажемо, животињски инстинкт, они просто осjећаjу да ли jе простор у коjи су ушли добронамjеран или ниjе. У том смислу jе чињеница да овдjе долазе људи из читавог свиjета, Русиjе, Турске, Кореjе…, упркос jош увиjек компликованим, несређеним и уским границама, jедан велики и афирмативан знак за нас. Али то не значи да треба да се престанемо борити за ту отворену онтологиjу. Јер човjек jе по дефинициjи склон затвореноj онтологиjи и он ће врло брзо да се затвори уколико му стално не куцкамо по том његовом оклопу и не говоримо му – изађи, не боj се. То jе jедан од основних задатака онога што jа зовем моjом теологиjом, моjом проповиjеди. Наравно, бити отворен много jе теже на личном плану него бити затворен. Јер онда си такав какав jеси а не онакав каквим се представљаш. И зато се људи наjчешће затвараjу и биваjу нешто друго. Али не постаjу испуњени у смислу сопственог идентитета, него су у тоj своjоj чаури опет несрећни.

Двадесети jе виjек као императив наметнуо посвемашње одваjање вjере од државе и цивилних послова. Искуство jе, међутим, показало да секуларитет не може понудити људима одговоре на битна питања и данас свjедочимо повратку вjере на велика врата у jавни живот. Како избjећи искушења на том путу и вратити вjеру у политику, доживљену као аристотелиjанску категориjу, а при том се не вратити у средњи виjек, већ остати вjеран цивилизациjским тековинама коjе су се потврдиле као ваљане?

Мада ми jе филозофиjа драга, у одговору на ово питање ћу се позвати на књижевност. У посљедње вриjеме прочитао сам jедну књигу, а другу управо дочитавам, двоjице занимљивих писаца. Један jе Исланђанин Stefánsson, са своjом књигом Небо и пакао, коjа jе на мене оставила мене веома дубок утисак, а друга jе ова познатиjа, Франзенова Слобода. Они причаjу о наjбаналниjим стварима, о томе како људи живе, о наjобичниjим људима и породицама, било да су на Исланду или у Америци. Ако су на Исланду, онда jе им jе живот нешто тежи, то су углавном рибари, а ако су у Америци онда jе то наизглед лакши живот, али живот коjи човjека у суштини брутално своди на физичку компоненту. Дрога, секс, алкохол, неке врста музике, неко идеално гледање на спорт, бизнис… све то кад се брутално оголи као што чине ови писци, довешће нас пред закључак да сва та физика, сав таj блуд, глиб, жеља човjекова да постигне посвемашњи успjех у овоj хоризонтали, доживљава jедну трагичну немоћ из коjе онда проистиче само jедно питање – има ли из тога излаза? А излаз jе увиjек та метафизика. И зато jе jе XX виjек био трагикомичан, jер jе он уствари са том своjом физиком, са своjим хоризонталним посматрањем свиjета и покушаjем да се обоготвори шездесетих година ово, седамдесетих година оно, да се направи нека земаљска религиjа, постигао то да смо ми на краjу XX виjека и почетком овог XXI постали таjни тражитељи излаза. И у том смислу сви наши животи постаjу, jа волим ту риjеч, боготражитељски, постаjу жеља да се нађе смисао. И заиста jе немогуће избрисати гумицом та питања живота, смрти, љубави, вjере… Ових дана читамо о недавном преминулом Арсену Дедићу. О чему jе он пjевао, о љубави, смрти и Богу. На краjу краjева, не постоjи нешто четврто што би могло имати такву важност. А приjе неколико децениjа Арсен jе био музичар лаких нота и ту његову музику нико не би могао назвати тражењем излаза. Тако да можемо рећи да jе XX виjек имао своjу лудост, али та jе лудост произвела нешто добро – трагање за смислом. Нажалост, људи мораjу проћи кроз патње и страдања, да би дошли до нечега што jе уствари суштинско.

Познато jе да сте приjатељ са режисером Емиром Кустурицом. Недавно jе у jавности одjекнула информациjа да би се он могао кандидовати за градоначелника Требиња на наредним локалним изборима. Шта би Требиње добило са Кустурицом на челу?

Као изузетна личност, он jе човjек непредвидив, па jе тако велики ризик предвиђати за годину дана унаприjед шта ће урадити Емир Кустурица. Међутим, ми о томе разговарамо већ дуже вриjеме и он jе као jа, као ви, као и многи други људи коjи дођу у оваj град, заволио Требиње. Људи заволе ово сунце, климу, положаj, архитектуру, неку естетику коjа jесте мало нарушена, коjа може и мора да се обнови, али jе и сачувана као риjетко гдjе. Чињеница jе да ми немамо пуно оваквих градића не само у БиХ, већ и у бившоj Југославиjи и jесте изазов стати на чело jедног оваквог града. Шта би добило Требиње са Кустурицом на челу? Па управо оно о чему смо малоприjе причали, добило би ту отворену онтологиjу, да читав свиjет, коjи зна за Кустурицу, чуjе и за jедно мало Требиње, и то би био jедан од наjвећих добитака. Али и други добици су занимљиви. Његово бављење филмом и умjетношћу jе усмjерено на слику и стога jе способан да направи слику тог града, односно да га естетски учини бољим. Његове способности у погледу есететике и сликарства су несумњиве, што jе доказао филмом. Друга ствар, његово познавање социjалних прилика, од Сjећаш ли се Доли Бел, преко Црне мачке, биjелог мачора, па до Живот jе чудо, показуjу да он познаjе таj народ, што jе такође битно. И трећи важан моменат, коjи jе на неки начин више посљедица нашег западњаштва, него нашег источњаштва, jесте таj менаџерски дух. Он га jе показао градећи те градове коjи су у великоj мjери успjешни грађевински подухвати. Али можда jе на краjу наjважниjе у овоме о чему разговарамо то што смо поставили као главни циљ – да његово кандидовање не буде посљедица било коjе партиjске активности, него да то буде узроковано деjством циjелог народа, да то изиђе из главе циjела народа. Да народ каже, свака вама част, партиjе, показали сте у задњих 20 година шта можете, а ми сад хоћемо себи да изаберемо градоначелника коjи ће заjедно с нама уредити град онако како ми желимо. Вама нико не брани да гласате за овога или онога, али ми предлажемо да гласате за Кустурицу. Шта добиjамо са тим ако успиjемо? Добиjамо jедно присилно помирење. Јер за мале народе и за мале земље оволики броj партиjа значи буквало завађање народа. Ниjе нико од нас противник демократиjе, али ниjе исто када у jедноj Америци од 350 милиона становника имате три партиjе од коjих су двиjе велике а трећа безначаjна, и када у jедном Требињу или jедноj Зеници имате дванаест партиjа. То лудило онда улази у куће, завађа породице, уноси немир. Тренутно jе стање такво да jедна партиjа узме власт, па запошљава своjе, онда дође друга партиjа па и она запошљава своjе, а умjесто напретка стално слушамо међусобна оптуживања. Овдjе не би било могућности за такве изговоре, просто би се повукла jедна црта, на чело града би дошао jедан човjек коjи има ауторитет, коjи има и умjетнички и менаџерски и свjетски глас. Наравно, jа га сваки дан храбрим, али сам и неко ко му говори какве све опасности и искушења ту постоjе. Тако да jе рано говорити да ли ће се то десити, али ако се деси било би одлично.

Епархиjа jе враћена у Мостар. У том се граду примиjети повратак православља и српске културе у цjелини. Колико се, међутим, таj повратак задржава само на визуелном, површинском нивоу, а колико jе стваран?

Када jе риjеч о Мостару, осjећам се као они студенти што сваку годину студираjу по четири године. Мостар jе врло комплексна средина и врло jе наивно посезати за оним уобичаjеним фразама, попут „Мостар jе Босна у малом“, „ако буде у Мостару мира, биће га свуда“… Таj град сам jе за себе jедан свиjет, али jедан сложен, дубок свиjет. Нема ништа лакше него рећи да се преко тог моста у неколико корака пређе из jедног свиjета у други, али то ниjе посве тачно. А моjа носталгиjа за Мостаром носталгиjа jе за нечим што можда никад ниjе ни постоjало. То jе мостар Алексе Шантића, Османа Ђикића и других великих људи, умjетника, трговаца, мудраца, великих радника на краjу краjева. Мостар jе некад био оно на шта Требиње данас личи. Људи воле да сврате у њега, да попиjу каву, предахну мало. Увиjек се сjетим jедног записа Црњанског како jе свратио у Мостар пред хотел „Неретва“ и срео се са Алексом Шантићем. Просто се човjек наjежи пред том носталгиjом, али чини се да jе ту увиjек било тешко, да jе ту увиjек било неког набоjа. Имамо и оне романсиране приче о томе како Алекса остаjе неожењен зато што на Бранковац не може доћи жена друге вjере, а сад на Бранковцу скоро да нема ни Срба ни Хрвата. Ствари се обрћу на неки чудан, често необjашњив начин. Али да завршим ову немоћ говора о Мостару тиме што он поред свега остаjе лиjеп и привлачан. Међутим, ако људи не буду узели ствар у своjе руке и ако не почну озбиљно да раде, може се упропастити Мостар, може се све упропастити. Ми живимо у jедноj средини свакодневно и не видимо како се она урушава. Ја се понекад уплашим како они људи коjи сjеде око Старог моста не виде да то све ниjе баш тако сjаjно. С друге стране, Хрвати имаjу ту тенденциjу да говоре о стоном граду, хрватском граду, међутим, и ту се поjављуjе jедна немоћ коjа потврђуjе да се не може градњом шопинг молова и сличним чиновима дати додатна снага Мостару. Снагу jедном граду увиjек даjу људи. Ако људи не буду људи, ако човjек човjеку не буде човjек, биће много тешко да се извучемо кад jе риjеч о Мостару. У сваком случаjу, некако сам више апсолвирао Требиње и Источну Херцеговину, а у Мостару сам jош увиjек на првоj години факултета и не знам да ли ћу успjети да jе положим.

Извор: Епархиjа захумско-херцеговачка

Везане виjести:

Владика Григориjе: Пребиловци су наjjачи и наjсвjежиjи симбол …

владика григориjе позвао на праштање не именуjући злочинце

У ПРЕБИЛОВЦИМА БОГ ВАСКРСАВА КОСТИ МУЧЕНИЧКЕ …

ВИДЕО: Пребиловци у Христовом наручjу

Потомци су глас жртава jер оне гласа немаjу

Басташић: Пропутоваће изложба свиjетом и суочити неуке са пребиловачким болним науком

Пребиловци – Јадовно 1941.