Наивци у Команди гарнизона Бјеловар

На повратку у Грубишно навратио сам се у виноград и неугодно се изненадио кад сам видио отворен прозор на подруму. Провала. Наточио сам канистер вина, импровизирано притворио прозор и кренуо кући. На путу видим већ описане детаље – у Бјеловару видим људе у маскирним униформама, не видим никога у СМБ-униформи. Одлучим се да навратим у Нарту. Ту имам пријатеља па да чујем како то све они доживљавају. Посједио сам мало дуже па дођоше и два официра које сам познавао од раније. Отворено сам изразио чуђење о њиховој наивности и лакомисленим погледима на настало стање. Упозорио сам их на Бјеловар и Клокочевац 1941, те да је протест учитеља и ђака сценариј за напад на касарну. Рекох им да их унапријед жалим као људе, али не и као професионалце. Испратили су ме са уздржаним осмјесима. Реалност у коју нису на вријеме повјеровали, послије мјесец и пол дана коштала их је главе.

Пролазим поред шуме Кукавице. Видим стражара. Ту је, значи, та база одакле се бјеловарски специјалци залијећу, а понекад и налијећу. У Орловцу навратим код Јове Даљуга. Забринут је. Прича ми да му је навраћао извјесни проблематичан човјек, лопов, и да га тјеши како њега нитко неће дирати! Чак му нуди некакве аранжмане, комбинације са људима и новцем које овај, забезекнут, не може да схвати! „Не знам Јово“, рекох, „мене још не обилазе“. Будући да сам ту близу куће, попио сам са њим неколико чашица, као и увијек добре ракије. „Знаш, чини ми се да се и амбасадор некако промијенио“, каже он. „Ништа чудно, мој Јоване. Колико се њих промијенило“, одговарам и причам му за Валента у Загребу кога он добро познаје. „Рекао сам ти, Јово – оно кад је твој амбасадор јесенас био у Загребу по линији ’Чешке беседе’, то је била организирана мрежа, да ме подсјећа на оно што су рекли 1941. године: ’Ми смо Нијемци’“, кажем му! Тако Јово остаде у већој недоумици него што сам га нашао.

< Комшије, шаховнице и „четници“                                          Садржај                                           Њима је све дозвољено >