Црвену земљу ништа не очисти од крви у звијерствима проливене.
Спустило се небо,тешко и оловно,
Олујни вјетрови дувају све јаче.
Надвили се сиви облаци над Јадовно,
За српским живљем,
Бог кроз кишу плаче.
И земља сабласно задрхти,
Ослушкујући жалосни пој.
Посрамљена што се логор смрти,
Налази баш на њој.
Са Велебита и даље облаци долазе,
Носећи хладну кишу.
Да сапере измучене образе,
Полуживих, што за слободом уздишу.
Ал’ црвену земљу ништа не очисти,
Од крви,у звијерствима проливене.
Ријешени су антихристи,
Да православље искоријене.
Узалуд се дуге на истоку јављају,
Беспомоћни облаци у даљину ходе.
Мучења и тортуре се настављају,
Мијеша се крв са локвицама воде.
Јаук одјекује и понеки промукли глас,
Прижељкују мученици судњи дан.
Да у смрти потраже свој спас,
Да утону у вјечни сан.
Аутор: Борковић Драган