Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Над јамом код села Пријебој у Лици, 27. јула 2019. поставили смо Крст часни. Наш девети Крст на мјестима страдања.

Национал-комунизам Хрвата

Датум објаве: уторак, 3 априла, 2018
Објављено у Ратко Дмитровић
Величина слова: A- A+

Никада ниjе до краjа обjашњено због чега су хрватски комунисти наjпре Хрвати са жестоким националним набоjем, па онда комунисти, док су српски комунисти потпуно анационални са константном потребом да се боре против српског национализма

Ратко Дмитровић

Југославиjу су створили Хрвати и Срби; ови први били су инициjатори, а другима се учинило да jе идеjа прихватљива  због териториjалне разводњености српског народа, коjи jе у новоствореноj држави (Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца, касниjе Југославиjа) нашао заjеднички кишобран. Тако jе изгледало на први поглед.

Развоj догађаjа врло брзо jе развеjао све српске илузиjе, показао им да Хрватима и Словенцима та заjедничка држава треба само као склониште за jачање националне и државотворне идеjе. Чекали су околности да се створи независна хрватска, словеначка држава.

У међувремену, били смо сведоци, рођени су нови народи на простору од Доjранског до Бледског jезера (Црногорци, Бошњаци) оjачале старе амбициjе, разбуктале се утуљене мржње и све jе експлодирало у два наврата – четрдесет прве и деведесет прве. Ова друга експлозиjа разнела jе Југославиjу као ветар пелуд, расецкана jе и  идеjа jугословенства и све то jе кретало од стране оних коjи су jугословенску идеjу први изнели на светло дана, представили jе (кроз Илирски покрет) као велику причу коjа води обjедињавању братских словенских народа. Можда jе то у самом почетку и било чисто, искрено, али се врло брзо претворило у страшно  трошење териториjа и биолошке супстанце Срба. Дакле, против заjедничке државе први су се окренули они коjи су jе први заговарали – Хрвати. У целоj овоj причи времену измиче анализа како су jугословенску идеjу прихватили, проносили, реализовали и на краjу сахранили jугословенски комунисти. Пре свега хрватски и српски.

НЕДОУМИЦЕ КОЈЕ ТРАЈУ

Већ у првим годинама постоjања Краљевине СХС, Комунистичка партиjа Југославиjе – тачниjе Социjалистичка радничка партиjа (комуниста), под тим именом jе основана 1919. године – наjпре суздржано, а онда све отворениjе, тражила jе уступке од династиjе Карађорђевић, до мере абдикациjе краља Александра.

На изборима 1920. године комунисти осваjаjу власт у општинама многих градова, међу коjима су били Београд, Ниш, Загреб, Осиjек. У страху да се у Србиjи не понови руски сценарио – свргавање династиjе Романов и физичка ликвидациjа целе царске породице, са четрдесетак ближих и даљих рођака, а све у организациjи и изведби комуниста- краљ Александар забрањуjе рад Комунистичке партиjе. Тиме се ситуациjа у политичком животу нове државе додатно компликуjе, комунисти осниваjу Независну радничку партиjу Југославиjе, као одступницу и резервни полигон, али краљ и даље будно прати сваки корак комунистичких лидера. Ниjе познато могу ли се данас у архивама Београда и Загреба пронаћи докази да су jугословенски комунисти планирали насилно преузимање власти у Југославиjи, као што jе тврдио краљ Александар, али да jе та политичка организациjа већ средином двадесетих година заузела став да Краљевину СХС треба разбити, у то нема никакве сумње.

Познати су и закључци Четвртог конгреса Савеза комуниста Југославиjе, одржаног 1928. године у Дрездену, на коjем jе заузет став да jе приоритет, циљ свих напора, борба против српске хегемониjе и стварање независних држава: Словениjе, Хрватске, Македониjе и велике албанске државе, уз осамостаљење Воjводине.

То су мање- више познате историjске чињенице, али jе до данас остало необjашњено понашање хрватских и српских комуниста у Титовоj Југославиjи, тачниjе, дилема како то да су хрватски комунисти листом били националисти, док та поjава код српских комуниста уопште ниjе забележена. Јасно, све се може тумачити интернационалном идеjом, идеологиjом коjа подразумева борбу против сваке монархистичке власти, наднационалним карактером комуниста, закључцима Дрезденског конгреса, али опет остаjе чудно како то да се међу српским комунистима, у руководећем слоjу, па чак и дубински гледано, никада ни jедан jедини ниjе откинуо од антисрпске линиjе Комунистичке партиjе Југославиjе.

Не памти се да jе неки значаjниjи српски комуниста, функционер државног значаjа, доживео политички и идеолошки преображаj и постао српски националиста. На хрватскоj страни тешко jе наћи jедног угледног високо позиционираног комунисту коjи, пре или касниjе, ниjе постао хрватски националиста.

ДУГО ОЧЕКИВАНА ПРИЛИКА

Много пре окончања Другог светског рата, Андриjа Хебранг, политички комесар ЦК КПХ, испољава снажан хрватски набоj у свом раду и структури личности, тражећи потпуну самосталност хрватских комуниста, са идеjом да се, по окончању рата, простор бивше краљевине уреди у складу са дрезденским закључцима, односно, да Хрватска буде независна држава. Такве идеjе биле су за КПЈ веома опасне у ситуациjи кад партизански покрет у Хрватскоj чине углавном Срби и партиjско руководство, на челу са Титом, доноси одлуку о смени Хебранга са свих функциjа, оправдано страхуjући да би његово деловање могло одредити другачиjи развоj догађаjа од оног коjи су наметале околности, а те околности, посебно постоjање геноцидне Независне државе Хрватске, нису ишле у прилог реализациjе плана из Дрездена. Морало се чекати.

Прву прилику хрватски националисти и сепаратисти, сви чланови Комунистичке партиjе, видели су већ краjем шездесетих, кад се jавља Декларациjа о имену и положаjу хрватског књижевног jезика. Следи Маспок, па Устав из 1974. године, да би, нарочито после Титове смрти, све добило велико убрзање и завршило се у крвавом распаду некада заjедничке и велике државе.

Никако се и никада не сме  сметнути са ума да су Југославиjу 1991. године разбили исти они коjи су то покушали 1971. Године, али им тада међународне околности, пре свега биполарна подела света, чврсте позициjе Варшавског пакта и Совjетског Савеза, нису ишле наруку. Када jе све то нестало, урушило се, хрватска државотворна идеjа, подржана од других сепаратистичких покрета на тлу Титове Југославиjе, доживела jе триjумф. Али, вратимо се у комунистичку прошлост Срба и Хрвата.

ЈУГОСЛОВЕНСТВО У СРБА- КОМУНИСТА

Сви водећи хрватски националисти последњих децениjа, од Другог светског рата наовамо, били су високопозиционирани комунисти: Мика Трипало, Савка Дапчевић Кучар, Стево Краjачић, Иван Шибл, Драгутин Харамиjа, Фрањо Туђман, па онда  браћа Веселица, Шиме Ђодан, Стипе Месић, Стjепан Манолић.

Међу њима се, као маспоковац, нашао и jедан несрећни Србин, Срећко Биjелић, коjи се и декларисао као Србин, али jе позициjу Независне државе Хрватске заступао горљивиjе и упорниjе од већине Хрвата.

Шта се за то време догађало код српских комуниста у Србиjи? Ништа слично. Чувала се Југославиjа и jугословенство. Данас, кад се пребире по тим именима, неко ће рећи да jе Слободану Пенезићу Крцуну српство било важно. Доказа за тако нешто нема, напротив, и данас се памти она страшна Крцунова реченица – Моjе су руке крваве до лаката – а чиjа jе крв била на Крцуновим рукама ниjе тешко одгонетнути; ратовао jе углавном против четника, а после осваjања власти у Београду,  био jе министар унутрашњих послова Србиjе пуних осам година. Присетимо се, по уласку  Титових jединица  у Београд, убиjено jе између 40 и 50 хиљада Срба,  углавном из средњег друштвеног слоjа – оног коjи генерише будућност сваког народа. Једино Крцуново „србовање“ било jе када jе пиjан у кафани наручивао песму  „Оj воjводо Синђелићу“.

Александра Ранковића данас неки виде као комунисту коjи jе водио бригу о српским интересима, вероватно због оног аплауза на сахрани, или жешћих интервенциjа „његове“ полициjе на Косову и Метохиjи у време борбе против шиптарског сепаратизма. Ранковић jе био све, само ниjе био Србин. Његово национално убеђење ниjе постоjало, уместо тога Лека jе имао усађено jугословенство и тоj идеjи служио jе и пошто га jе Тито на Брионском пленуму jавно осрамотио и шутнуо на маргину друштва.

Судећи по ономе што се може закључити из докумената, сведочења, сећања jош увек живих учесника бурних догађаjа, интересе Републике Србиjе ( не интересе Срба као народа) наjхрабриjе jе пред Титом и хрватско-словеначким комунистима, коjи су управљали Југославиjом, бранио Марко Никезић. Али он ниjе био Србин ни по убеђењу ни по рођењу. Никезићев отац био jе Црногорац а маjка Јевреjка. То га, рекох, ниjе спутавало да Титу у лице каже да се политика у периоду непосредно после Маспока води на штету Србиjе.

Добрицу Ћосића, некада комунисту, па комунистичког дисидента, многи у српском народу, да не спомињем друге народе са данашњег простора бивше Југославиjе, доживљаваjу као српског националисту. Он неспорно jесте човек забринут за судбину народа коме припада, о томе пише, говори,  али да jе националиста типа Туђмана, Трипала, Шибла, Месића, Кучара… о томе не може да буде ни говора.

Воjислав Шешељ и Вук Драшковић свакако улазе у ред жестоких српских националиста (додуше, Вук  већ годинама тумара између Соње Бисерко и Весне Пешић), некадашњих чланова Савеза комуниста, али њихов комунистички стаж везуjе се за младе године и ниjе дуго траjао. Иоле значаjних партиjских функциjа нису имали. Слободан Милошевић никада ниjе био српски националиста. Ни комуниста, ни социjалиста. Пре свега jе био прагматичар, обожавао jе власт.

Заиста, због чега су хрватски комунисти наjпре Хрвати са jаким националним осећањем, а потом комунисти, а српски комунисти само комунисти са jаким антисрпским набоjем?

Пише: РАТКО ДМИТРОВИЋ

Извор: ПЕЧАТ

Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 05. октобра 2013. године.




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top