На Текеришу, 100 година касније

„„Морамо прво бити потомци, да би били преци.“

Долазили су странци, Немци, Французи, Аустриjанци, долазили су час и Хрвати да сниме прилог. Наши ретко сврате.

Ове речи jе, онако узгред, без имало опорости jер jе то ваљда већ
одавно постало сасвим уобичаjено, изговорио прота Мирослав Јаковљевић.
Разговарао jе са нама у прелепоj, савршеноj сређеноj порти храва Св.
Илиjе у Мачванском Прњавору.

На само неколико метара од дугачког стола испод разгранате липе
стаjале су бисте др Арчибалда Раjса и краља Александра Карађорђевића.
Испод jедне од њих видео се осушен венац на чиjоj jе ленти, избледелоj
од кише, писало да га jе ту положио начелник Генералштаба генерал
Диковић. Добро jе, бар се неко сети да дође.

Разлог нашег доласка у Прњавор, лепо мачванско село са скоро 4000
становника, била jе посета спомен-костурници, Ћеле-кули Западне Србиjе, у
коjоj већ скоро читав век леже кости око 700 становника овог места.
Аустороугарски воjници, бесни након пораза на Церу, уморили су их на
наjмонструозниjе начине 1914. године.

Испред спомен-костурнице у Прњавору, са нашим домаћинима

Прота Мирослав и његова породица су нас угостили као наjрођениjе.
Испричао нам jе историjу храма и мучну причу о страдању Прњавора, коjи
jе постао симбол страдања Мачве и Поцерине у данима Церске битке. Преко
2500 хиљаде Срба убиjено jе тада на начине необично сличним оним коjи су
четврт века касниjе, у Јасеновцу, заувек уписани у колективно сећање
српског народа. Нимало случаjно, jер су многи jасеновачки џелати били
потомци оних о чиjем крвавом пиру сведочи ова костурница.

Разговараjући тада, на краjу нашег путовања, сви смо истицали како
нам jе срце пуно због места коjе смо посетили и осећаjа да смо бар мало
намирли дуг према прецима сетивши се да их поменемо и обиђемо поприште
њихове борбе и смрти. Леп дан и дивни, предусретљиви људи коjе смо
срели, учинили су да нашем путовању не нађемо ниjедну ману. Ипак, иако
неизговорено, разочарање jе свима лежало на срцу.

Тога дана, наш аутобус, у коме jе било педесетак приjатеља: породица
са децом, студената, радозналих историчара, био jе jедини аутобус коjи
jе дошао на Текериш, село на планини Цер где jе од 17. до 19. августа
вођена одсудна борба у Церскоj бици. Србиjа jе тада са 16 000 душа
платила цену слободе и однела хероjску победу. Народ jе понет
одушевљењем спевао песму:

Дођи Швабо да видиш где jе Текериш,

а што ћу га гледати када морам бегати.

Тачно 100 година касниjе, 17. августа 2014. године, да виде где jе
Текериш jе дошло око 2000 потомака оних коjи су ову песму спевали. У
своjоj режиjи, од своjих пара. Међу њима ниjе било ниjедног финкционера
државе за чиjи опстанак су се борили хероjи Цера.

Да одаjу почаст прецима на Текериш су, поред људи из нашег аутобуса,
дошли jош и припадници неколико планинарских друштава и 1350 учесника
„Церског марша“, претежно млади, коjи су тога дана из Шапца препешачили
38 километара. И то jе све.

Окупљени народ на Текеришу, у недељу 17. августа 2014.

Данима пре него што смо дошли на Цер распитивали смо се када ће бити
организовано знанично обележавање 100 година од Церске битке. Покушавали
смо да добиjемо информациjу у надлежном министарству, Општини Лозница,
преко медиjа. Никаве информациjе ниjе било. Огорчени, али нажалост не и
изненађени, одлучили смо да сами дођемо и поклонимо се сенима предака.
Тек 13. августа поjавила се информациjа да ће у уторак, 19. августа,
значино бити обележена годишњица битке, „уз учешће високих државних,
воjних и црквених, званичника Републике Србиjе“. Орагизатори су Друштво
српских домаћина, Општина Лозница и епархиjа Шабачка. Од државе Србиjе –
ни динара.

Коме jе у интересу да обележавање овако важне годишњице прође у
тишини, као да га се студе, тешко jе схватити. Одлука да се званично
обележавање одржи у уторак, радни дан када већина људи ниjе у прилици да
дође, такође jе веома необична. Да ли jе у питању у Србиjи већ одавно
присутни дух самопорицања, жеља за „променом свести“, или страх
надлежних да се поjаве на месту борбе оних чиjе жртве нису достоjни,
просудите сами.

100 година касниjе на Текеришу

Нама остаjе осећаj задовољства jер смо бар мали део свога дуга према
прецима измирили. Посетили смо Текериш и Прњавор, два симбола Церске
битке, разговарали смо о историjи, причали о поукама коjе доноси и
испуњеног срца и душе завршили своjе путовање испод липе краj костурнице
у Прњавору.

Дубоко у срцу заиста jе било разочарења. Али, после свега што смо
видели, била jе ту и нада, да ће уместо jедног аутобуса следећи пут
можда бити два, да ће сви они коjи су пуног срца марширали ка Текеришу
можда на Мачков камен повести по jош jедног приjатеља, да ће до неке
позитивне промене доћи. Не са врха, томе се одавно нико не нада, већ из
jединог истинског срца Србиjе, из нас самих.

Пише: Петар Ристановић

Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ

Везане виjести:

ЗВЕРСКО НАРЕЂЕЊЕ АУСТРОУГАРСКОГ ГЕНЕРАЛА – Убиjали, вешали, набадали на баjонете и живе спаљивали жене, старце и децу по Србиjи

СТОГОДИШЊИЦА ЦЕРСКЕ БИТКЕ

ОЖИВЉАВАТИ СЈЕЋАЊЕ НА СТРАДАЛЕ ОД АУСТРОГАРСКЕ ВЛАСТИ