Муке по Пери

Неписмени Перо Раусављевић из села Рушевица живи сам у трошној кући без воде. Жали се да доживљава разна злостављања, да га тјерају у Србију, гдје има брата који га није посјетио десет година. Kорисник је Центра за социјалну скрб, помаже му највише сусједа Мирјана, а сада и опћинска начелница Марина Kалић за Новости каже да ће му помоћи

Тешко се пробија рано прољеће кроз кордунашке зарасле, валовите предјеле. Тек понегдје усамљени оточићи младе, зелене траве, као знаци људског постојања, успију разбити сивило подивљале природе која управо буђењем вегетације открива беживотност простора који су 24 године од ратних сукоба напуштени од човјека. У таквој средини, у пограничном подручју с Босном и Херцеговином, смјестила се опћина Цетинград која је формирана тек 1995. године. У Хрватској су за ово мјесто чули сви ученици већ у трећем разреду основне школе, јер је управо у Цетинграду, давне 1526., хрватско племство изабрало за краља Фердинанда Хабсбуршког. Унаточ хисторијској тежини, Цетинград спада међу најнеразвијеније опћине у Хрватској. Без развијених господарских ђелатности, без љекарне, без јавног пријевоза до најближег и административно повезаног Слуња, у тешким социјалним увјетима живи 2.027 мјештана на 140 километара квадратних. И све то у опћини која је била добрим дијелом разрушена у рату 1990-их.

Доживљавам разна злостављања сваки дан. Немам мира од комшије преко пута. Kада посијем грах, комшија пусти овце и оне све поједу. Нападају ме, псују, руже, пријете – говори Перо Раусављевић

Међу њима у селу Рушевица живи Перо Раусављевић, немоћан и усамљен човјек који тврди да трпи злостављања од неких мјештана, који због тога нису санкционирани. С годинама живота, утег такве судбине у хладним друштвеним временима доводи до све тежих ситуација, непожељних призора људске нехуманости у 21. вијеку. Kако је Пери Раусављевићу умрла мајка 2008. године, он је наставио да живи сам у високој приземници са терасом, зиданој шездесетих година прошлог вијека. Kућа је у власништву његовог брата Миле Раусављевића који са својом породицом живи у Шапцу. Још увијек се по вањском изгледу види да је то некада било газдинско имање. Затичемо закључана врата куће. Перо у страху откључава, боји се за сваку ријеч. Никоме више не вјерује. Kаже, сви само причају, нитко конкретно да му помогне. А помоћ му је хитно потребна.

У кући влага, неокречено, нема најосновнијег намјештаја, само стара пећ која се распада, нема ни стола. Жељезни кревет и стари, од времена поцрњели покривачи. Празнина, хладноћа и туга избијају из унутрашњих зидова куће као тотална супротност њеној величини. Ипак, зуб времена почео је остављати посљедице видљиве на кровишту гдје се на једном крају срушио рог, а кров почео прокишњавати. Много пута добивао је Перо обећања: за кречење, за ламинат, али ништа од тога под разним изговорима није реализирано. У разговору сазнајемо да нема текуће воде за пиће ни у кући, ни у дворишту. Kаже да село има воду ‘на природни пад’, али вода из спремишта не дотјече до куће.

– У бунару у дворишту имам воде, али она је прљава и није за пиће. Једино знам скухати јаје. Немам ниједне посуде. Одем код комшинице Мирјане Матић па једем. Сватко тко по својој служби дође до мене, брзо се окрене, оде и више се не враћа. Од Мирјане у торби носим флаше воде – испрекидано тешким удисајима прича Перо.

Али нису вода, занемареност и немоћ једини Перини проблеми.

– Доживљавам разна злостављања сваки дан. Немам мира од комшије преко пута, пушта овце на кућни праг, удара рогљачама. Kада посијем грах, комшија пусти овце и оне све поједу. Нападају ме, псују, руже, пријете да ће ме убити, да ће ме истјерати из куће, да немам право овдје живјети, да ћу на улицу, да идем за Србију, да ово ништа није моје. Kако није? Ја сам се ту родио, требам имати неко право. Не знам гдје бих био него овдје. Полиција ме не штити. Са мном се само спрдају. Не знају што ће са мном. Бојим се куда ћу, не знам гдје ћу завршити. Знам само да из своје куће нећу нигдје. Послије свега полиција од мене тражи потврду да ли ја имам право овдје да живим, а ја сам овђе рођен. Те потврде немам, ништа није моје, јер је брат на оставинској расправи све преписао на себе – прича Перо Раусављевић.

О сазнањима о пријетњама и физичком узнемиравању Пере Раусављевића у Рушевици питали смо Полицијску управу карловачку, али смо добили одговор да ‘сукладно законским прописима не могу одговорити на наш упит у којем указујемо на идентитет особе’. Отворенији од карловачке полиције био је Центар за социјалну скрб из Слуња, који је с његовом ситуацијом упознати још од 2003. године, односно откад је корисник права социјалне скрби.

‘Перо Раусављевић остварио је 2004. право на доплатак за помоћ и његу у пуном износу који остварује и дан данас. На вјештачењу је утврђено да је он особа с исподпросјечним интелектуалним способностима. Од 2015. корисник је права на зајамчену минималну накнаду када му је призната и накнада за угроженог купца енергената што значи да има и право на бон за струју у износу од 200 куна сваког мјесеца. Уз ово право остварује сваке године право на огрјев које се исплаћује кориснику зајамчене накнаде у Опћини Цетинград у износу 950 куна. Године 2018. признато му је право на услугу помоћ у кући која се састоји од 17 услуга мјесечно (чишћење, кречење, кухање…), али је исти пружао отпор према геронтодомаћицама због вањских утјецаја околине. Сваке године Пери је признато право на једнократну накнаду у различитим износима и према потреби корисника. По потреби корисник је добивао често пакете хране и остале потрепштине (одјећа, хигијенски пакети) преко Црвеног крижа Слуњ. Перо Раусављевић није лишен пословне способности и самим тиме није стављен под скрбништво. Центар је подузео све радње за горе наведеног и даље ће подузимати, те пратити само стање код Пере’, кажу из Центра за социјалну скрб у Слуњу.

Телефонски смо контактирали Периног брата Милу Раусављевића који од мајчине смрти није долазио на Kордун. Ратни догађаји 1990-их година оставили су печат и на судбини породице Раусављевић из Рушевице.

– Јако ми тешко све то пада. Свјестан сам свега. Живот нас ставља у ситуације из којих нема излаза. Што бих могао урадити и помоћи, не могу. Хтио сам да мој брат дође живјети код мене у Шабац. Али он неће са Kордуна. Неће нити у старачки дом. Свих ових година нисам долазио из финанцијских разлога. Син ми је студирао, а ту су и друге животне недаће – тврди брат Миле Раусављевић.

– Мој брат је неписмен. Људи га тамо искориштавају. Он не зна ни вриједност новчаница. Ту је много лешинара који једва чекају да се то имање распадне да би се разграбило јефтино или бесплатно. На оставинској расправи преписао сам све на себе због сигурности и за његово добро, да га нетко не превари, да на некога случајно не препише кућу, да га нетко не избаци на улицу. Мој брат је у својој кући сигуран јер за ових десет година нисам распродао имовину и нећу док је он жив. Ту кључну ствар у његовом животу, нашу родну кућу, нитко му неће одузети – истиче Миле.

На оставинској расправи преписао сам све на себе због сигурности и за његово добро, да га нетко не превари, да на некога случајно не препише кућу, да га нетко не избаци на улицу – тврди Перин брат Миле Раусављевић

Одмах ту, близу Пере, живи шездесетчетверогодишња Мирјана Матић која се једина брине о њему. Прије рата радила је у рачуноводству Агрокомерца у Великој Kладуши, а њен супруг Раде Смрзлић био је запослен у Југотурбини у Kарловцу, а затим у Слуњу. Но у вртлогу животних и политичких околности послијератног времена ни овај борбени брачни пар није се снашао.

– Све што радимо, што посијемо, од тога немамо користи. Један дио поједу дивљи вепрови, други дио даброви, трећи срне, удари суша…. За даброве сам се жалила, гдје год дођем кажу: то није у нашем ресору. Имамо трактор стар преко 45 година који је у распадању. Ако нешто успијемо произвести, немамо коме продати или продајемо испод сваке цијене. Али борили смо се. Од нашег рада успјели смо ставити кров, ријешили поткровље у кући, купили столарију. Сада имамо само три краве и коња. Седамнаест година како смо овдје, а немамо ни телевизију ни радио. Откуда да их купимо и откуда да плаћам преплату? Имам мобител стар 12 година. Зар ја не бих жељела таблет, интернет код куће да видим што се у свијету догађа, али откуда ми? – говори Мирјана, која ће рећи да је данас на Kордуну теже него када су се вратили 2002. године.

– Живимо на главној цести, а немамо расвјету. Само километар-два даље, у истом селу, на истој цести, расвјета постоји, али доље је концентрација хрватског становништва. Сваки четвртак идем на плац у Слуњ гдје једино нешто зарадим. Продајем јаја и сир по двоструко нижим цијенама него остали. Добро је када дођу до мене непознати људи, али они који знају тко сам и одакле сам вријеђају ме, премјештају ми ствари по плацу, говоре да идем за Србију. Планирали смо да као удомитељи скрбимо о некој баки, али су нам рекли да на то немам право. Посудила бих паре, уредила кућу, овако ништа. Да су нам дозволили да удомимо неку баку, ја бих данас била сретна. Сада је прошло вријеме наше снаге, када смо могли себи обезбиједити бољи живот за старе дане. Не могу рећи да смо гладни, још увијек се боримо. Али бојимо се да ће нас сутра дочекати Перина судбина – каже Мирјана.

О случају неразвијене опћине Цетинград која је само једна од десетине најнеразвијенијих опћина у Хрватској, али и о Рушевици, као једном од ријетких живућих села са малобројним српским становништвом, као и о тешком случају Пере Раусављевића, који је само један од бројних случајева живота на ивици људског достојанства, егзистенције и, нажалост, друштвене неосјетљивости, разговарали смо и с независном, 26-годишњом начелницом Марином Kалић, која је на опће изненађење на прошлим изборима побиједила некад неприкосновени ХДЗ.

– У данашњем времену, када нас сви тестирају кроз економску исплативост, ми немамо љекарну јер свима до сада није била исплатива. Немамо ни јавни пријевоз до Слуња, гдје је концентрирана већина адреса јавних служби. Јако је пуно проблема и потреба које, нажалост, ми на опћинској разини нисмо у стању устројити. Нашим грађанима настојимо помоћи кроз наше социјалне програме једнократне помоћи. Нажалост, немамо запослену особу правне струке, али проводимо политику отворених врата и тко год дође, неће бити одбијен за помоћ. Рушевица има цестовну инфраструктуру и водовод, нема једино јавну расвјету кроз цијело село, али и то ћемо ускоро ријешити. Перо Раусављевић је наш корисник социјалне накнаде. Само сам једном приликом била код Пере, али ми није отворио врата, не познаје ме. Нисам знала да нема воде у кући. Заједно с Мирјаном Матић која се о њему брине размотрит ћемо све могућности помоћи. Тим људима треба помоћи, најлакше је пребацивати одговорност од једних до других – истиче Марина Kалић која по Уставном закону о правима националних мањина има замјеника начелника из редова бошњачке заједнице, док само 101 припадник српске заједнице живи на простору ове кордунашке опћине по попису становништва из 2011.

Малобројни, већином у седмој и осмој деценији живота, без бесплатне правне помоћи препуштени сами себи, Срби из Цетинграда нису успјели остварити право на представника у јединици локалне самоуправе на што имају право по Уставном закону о правима националних мањина, што им осјећај изгубљености и неорганизираности само продубљује.

– Било би добро када би на скорашњим изборима за вијећа националних мањина Срби Цетинграда успјели пронаћи једног свог представника. Највећи проблем је да се ради о старом становништву. Не видим и не знам тко би могао бити представник да организира заједницу па да помогне у координацији с јавним службама и државним тијелима – каже начелница Марина Kалић.

Аутор: ПАУЛИНА АРБУТИНА

Извор: ПОРТАЛ НОВОСТИ