Mр Горан Латиновић: Континуитет “српских злочина“ над муслиманима (4)

Фронтал.РС доноси четврти наставак фељтона о муслиманским уџбеницима историје и ненаучној индоктринацији нових нараштаја.

Једна од карактеристика аутора свих муслиманских уџбеника историје јесте њихова нетрпељивост према Србима и покушај да докажу континуитет “српских злочина“ над муслиманима. Тако је у првом муслиманском уџбенику за осми разред основне школе речено да су српски одреди након Церске битке прешли Дрину и ушли у источну Босну, а заједно са црногорским четама вршили су “пљачкашке акције на Дрини и у источној Херцеговини“. Том приликом, ове двије војске “починиле су више злочина над муслиманским становништвом“.

Шуцкори

Аутори овог уџбеника пишу да су муслимани “поучени искуством из српско-црногорског упада у источну Босну“ форми-рали своје “заштитне одреде“ како би се одбранили у случају новог напада на њих. Међутим, идеја за оснивањем таквих одреда, у које је махом “мобилисан градски и сеоски олош“, постојала је у аустроугарским војним круговима прије почетка ратних сукоба, а њихова улога била је посвећена онемогућавању општенародног покрета.

Током Првог свјетског рата шуцкори су починили бројне злочине (убиства, силовања, пљачкања…) над српским народом у Босни и Херцеговини. Забиљежени су случајеви да су шуцкори тјерали српске сељаке да сами себи ископају раку, прије него што би их заклали. Шуцкори су приморавали Србе да продају вола или коња, а затим да купе пушку, због које су их хапсили и одводили у затвор, у којем би због тог “злочина“ (посједовања оружја) остајали од три мјесеца до једне године.

Геноцидна аграрна реформа

“Страдање Муслимана представља основну карактеристику живота и стања у БиХ првих десетак година послије уједињења 1918. године. Сваковрсни напади на животе и имовину Муслимана и патолошка мржња према њима праћени су шиканирајућим повицима ‘Идите у Азију’, ‘Селите се у Азију’ и сл. На удару су се први нашли муслимански земљопосједници којима су српски сељаци широм Босне отимали земљу, пљачкали имовину и палили куће“. Речено је да је до јула 1919. од муслиманских земљопосједника одузето без икакве надокнаде 400.072 хектара “њихове властите земље“ и да је до септембра 1920. убијено око 2.000 муслимана. Имамовић, Пелесић и Ганибеговић пишу да је аграрном реформом требало “потпуно социјално-економски уништити муслиманске земљопосједнике, а Муслимане у цјелости национално и политички разорити и подјармити“.

Ни у овом уџбенику, као ни у претходнима, нема ни помена о начину на који је стваран слој крупних муслиманских земљопосједника, тј. о насилном отимању земље и укмећивању српских сељака. Након што су се прогласили власницима туђе земље, аге и бегови су од Срба као “закупаца“ стално захтјевали већа давања. Феудални посједи – тимари, постајали су слободна и насљедна имовина чифлуци, а њихови власници могли су искоришћавати рају без икакве контроле. Српски сељаци тврдили су 1850. у једној представци да има људи “који добро знају, како су се неки читлуци појавили тек недавно. Неки силан бег појавио би се с наоружаном групом у селу код раје и приморао је силом да му уступи своје земље и да му дају трећину“.

Један Нијемац записао је 1854. да су ти нови земљопосједници “беспо-сличари муслиманске вере, који почеше грабити земљу и баштине свакојаким начином, па и отвореном силом, потиснувши јадне хришћане у тако бесправно стање какво не може поднети ни човек на најнижем ступњу друштвеном“.

Ипак, аграр-ном реформом након 1918. године правично обештећење загарантовано је законским одредбама, а у једној од њих речено је да ће се до коначног рјешења питања одштете, дотадашњим власницима, кад затраже, давати привремена рента сразмјерно њиховом дотадашњем дохотку од кметовских земаља.

Одштета је мјерена стотинама милиона динара, а осим државе, у обештећивању бивших земљопосједника учествовали су и тежаци, док је ранијим власницима земље остављено право да изаберу да ли желе исплату у новцу или у обвезницама. Коначни резултати аграрне реформе (1918–1941) на подручју данашње Босне и Херцеговине своде се на укидање кметских односа и огромне већине беглучких односа.

Видовдански устав признаје Босну, а и Херцеговину

У првом муслиманском уџбенику за осми разред основне школе наведено је да је Видовданским уставом из 1921, тј. чланом 135. овог устава, одређено да Босна и Херцеговина остане у својим границама, тј. да окрузи у њој важе као области. “Тиме је гарантирана територијална цјеловитост БиХ. Тај члан изражавао је чињеницу да је још од средњег вијека постојао државно-територијални континуитет Босне и Херцеговине“.

Аутори уџбеника додају да је након ликвидације покрајинске управе 1924. “једини траг вишестољетне босанске државности и аутономности“ била чињеница да је ова покра-јина “и подјелом на области у Краљевини СХС остала једно вријеме територијално јединствена“.

Овај покушај да се границе шест области (са сједиштима у Бихаћу, Бања-луци, Травнику, Тузли, Сарајеву и Мостару) прикажу као границе Босне и Херцеговине, иако она у том периоду није постојала као јединствен политички, административни и територијални субјект, представља дио напрезања да се пошто-пото докаже како постоји вишевјековни континуитет државности Босне и Херцеговине и како он није прекидан ни у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.

Ставови муслиманских историчара подсјећају на слична настојања која постоје и у хрватској историографији.

Извор: ФРОНТАЛ

Везане вијести:

Мр Горан Латиновић: Средњовјековна Босна без Срба (1)

Мр Горан Латиновић: Исламизација као вјерска толеранција и десет геноцида над “Бошњацима“(2)

Мр Горан Латиновић: Интегрално бошњаштво или муслиманско бошњаштво (3)

Мр Горан Латиновић: Хуманост Младих муслимана (5)