Мр Горан Латиновић: Интегрално бошњаштво или муслиманско бошњаштво (3)

У трећем дијелу фељтона о уџбеницима из којих историју уче дјеца у Федерацији БиХ, Горан Латиновић се бави свим именима којима је себе називало становништво БиХ муслиманске вјероисповјести.

Босанскохерцеговачки муслимани су у периоду од 1868. до 1995. године, по званичним прописима, девет пута мијењали назив свог националног идентитета (османски, турски, босански, српски, хрватски, југословенски, неопредијељени, му-слимански и бошњачки).

Ове честе промјене оставиле су траг и на савремене историчаре код којих је такође присутна извјесна колебљивост, односно нејасноћа шта у ствари означава појам “Бошњак“. Тако су аутори муслиманског уџбеника за седми разред основне школе из 1994. написали: “Iako je izraz Bošnjak u Bosni i Her-cegovini za vrijeme osmanske vladavine uglavnom upotrebljavan kao oznaka za bosanskog muslimana, u XIX. stoljeću se pojavljuje ideja integralnog bošnjaštva“. Међутим, у издању уџбеника из 2001. (у којем су неке лекције штампане ћирилицом) овај став је преиначен: “Иако је израз Бошњак у Босни и Херцеговини за вријеме османске владавине углавном употребљаван као ознака за цјелокупно становништво, у XIX. стољећу се појављује идеја интегралног бошњаштва“.

Интегрални Мухамед

О колебљивости босанскохерцеговачких муслимана и њихове интелектуалне елите свједоче и ставови једног од главних идеолога савременог “бошњаштва“ Мухамеда Филиповића, који је 1973. године говорио о овој етнополитичкој концепцији као о “превазиђеној и пораженој идеји“. У “необошњаштву“ иза 1992. године постоје двије струје: “интегрално бошњаштво“ по којем су “Бошњаци“ сви становници Босне и Херцеговине, без обзира на вјерску припадност, и “муслиманско бошњаштво“ по којем су “Бошњаци“ само муслимански становници Босне и Херцеговине. Ове недоумице одражавају се и на савремену муслиманску историографију.

Ибрахим Тепић и Фахрудин Исаковић пишу да је устанак у Херцеговини и Босни (1875–1878) довео “bošnjački narod u veoma težak položaj“, а главни разлог због којег су Србија и Црна Гора ушле у рат против Османског Царства била је њихова тежња за подјелом “bosanskog teritorija“. У балканским ратовима (1912–1913), који су били освајачки, над муслиманима су извршени “masovni zločini, progoni, ubijanje i pokršćavanje“. Аутори тврде да је циљ “srpske i crnogorske politike bio da terorom istrjebe sve što nije pravoslavno. Time je dugoročno određena vjerska i nacionalna politi-ka Srbije i Crne Gore“. Уџбеник завршава наставном јединицом о положају Босне и Херцеговине под аустроугарском управом, у којој је истакнуто да је аустроугарски режим посебну пажњу посвећивао “Bošnjacima“ које је сматрао “najdržavotvornijim narodom“. У уџбенику нема ни помена о настојању аустроугарског режима да, с ослонцем на муслиманске земљопосједнике, створи вјештачку “босанску“ нацију (а не “бошњачку“), као и да је такво настојање било дио аустроугарске политике да-љег продора на исток.

Мали, безначајни…

Исти аутори написали су и први муслимански уџбеник за трећи разред гимназије, који је незнатно проширенији. Једна од допуна односи се и на Начертаније, за које је речено да је настало због тежње Срба да “njihova mala i beznačajna država po-stane snažna“. Оно је остало “do najnovijeg vremena opsesija velikosrpskih političara“. Писци муслиманских уџбеника историје требало би да знају да је Начертаније створено ангажовањем британске и француске владе, као и пољске емиграције, због бојазни да би нова власт у Србији након 1839. могла напустити њихову политику окупљања Јужних Словена око Србије и потражити ослонац у Русији. Према томе, Начертаније није било само плод размишљања Илије Гарашанина о стварању српске државе у њеним етничким границама, са могућношћу да једног дана пре-расте у југословенску државу, већ и резултат настојања влада двију западних сила да сузбију руски утицај у Србији и на Балкану.

Такође, ваљало би напоменути да су пресудну улогу у ширењу мита о “Великој Србији“ имали аустроугарска дипломатија, која је дискредитовањем Србије настојала да спријечи стварање српске државе у етничким границама и да нађе оправдање за мјере које је намјеравала предузети против Србије убудуће, и Римокатоличка црква, која је своју агресивну политику према југоисточној Европи правдала објашњењем мисије у име европске цивилизације, тј. као брана продору “бизанта“.

…немилосрдни Срби

Једна од допуна у уџбенику за трећи разред гимназије односи се и на Велику источну кризу (1875–1878), током које су Срби “nemilosrdno uništavali sve na što su nailazili. Bošnjaci nisu imali gdje da sklone svoje porodice. Harale su bolesti i glad. Muslimanima nije bilo mjesta tamo gdje su dospijevali pobunjenici, Crnogorci ili Srbi“. Ибрахим Тепић и Фахрудин Исаковић узроке свих српских устанака током XIX вијека налазе у жељи Срба за уништењем муслимана. У уџбенику нема ни помена о стварним разлозима који су доводили до оружаних побуна. Аустроугарске власти су 1875. забиљежиле низ свједочанстава Срба избјеглих из Босанске Крајине која упечатљиво говоре о муслиманском насиљу. Један од избјеглица рекао је да “Turci u kuće kršćanske zalaze i na silu od nas otimaju što im je volja, navodeći da oni na oto pravo imadu“. Забиљежено је и ово свједочанство једног од избјеглих Крајишника: “Ubijeli pako Turčin Srbina pak se obitelj prituži, dođe Turčin najdulje na 1 mjesec dana u prosti aps; ranili pako Srbin Turčina, ma najmanje, onda ga osude, da u Vidin na robiju ići mora i to na 10–16 godina“.

Колебљивост и нејасноћа у вези имена националног идентитета босанскохерце-говачких муслимана присутни су и код аутора уџбеника у којима је представљена историја након 1914. године. Аутори првог муслиманског уџбеника за осми разред основне школе, који је објављен 1994. године, искључиво употребљавају израз “Муслимани“. Мустафа Имамовић, један од аутора овог уџбеника, још 1990. године заступао је став да је “бошњаштво“ давно превазиђено као могућа национална одредница босанскохерцеговачких муслимана и да је “већини становника Босне и Херцеговине, без обзира на вјероисповијест, оно неприхватљиво као евентуално заједничко национално име“. Међутим, исти аутори, укључујући и Имамовића, у уџбенику који је објављен 1996. године умјесто појма “Муслимани“ употребљавају израз “Бошњаци“, не само кад пишу о босанскохерцеговачким муслиманима, већ и о муслиманима у Рашкој.

У предговору уџбеника за осми разред основне школе из 2001. године дато је објашњење у којем је речено да “Бошњаци“ све до шездесетих година XX вијека нису били признати као нација, када је то учинио Савез комуниста Југославије, али под “neodgovarajućim (vjerskim) nazivom – Muslimani“. Аутори овог уџбеника кажу да су босанскохерцеговачки муслимани своје “historijsko ime – Bošnjaci, vratili tek na Prvom bošnjačkom saboru 29. septembra 1993. godine, u toku agresije na Bosnu i Hercegovinu“.

Извор:

Везане вијести:

Мр Горан Латиновић: Средњовјековна Босна без Срба (1)

Мр Горан Латиновић: Исламизација као вјерска толеранција и десет геноцида над “Бошњацима“(2)

Mр Горан Латиновић: Континуитет “српских злочина“ над муслиманима (4)

Мр Горан Латиновић: Хуманост Младих муслимана (5)