Монаху Јовану светиња као караула

У Церањскоj реци код Лепосавића монах Јован сам обновио Манастир Свете

Петке. Три године живи сам. Са комшиjама Албанцима попиjе кафу и нема

проблема

ИЗУЗЕТНОМ упорношћу и оданошћу своjоj вери, цркви и народу
северног Космета, монах Јован, коjи jе у Рашко-призренску епархиjу дошао
из Младеновца, успео jе да, уз помоћ малоброjних верника, за смо две
године обнови и оживи децениjама запуштени манастир Свете Петке у
Церањскоj реци код Лепосавића.

Од почетка обнове до данас, Јован jе jедини „становник“
jош незавршеног манастирског комплекса и jедини монах у овоj светињи
коjа jе дуго била у корову, без домаћина, воде и струjе… Повремено га
посете мештани околних села, дођу и верници и поштоваоци цркве из
Лепосавића и Звечана, са коjима се заjедно помоли Богу.

Све
донедавно, отац Јован био jе принуђен да вечерње молитве обавља уз
светло петролеjке. Уз помоћ добрих људи из централне Србиjе и диjаспоре,
до манастира jе недавно доведена струjа, па Света Петка и њен старешина
ноћу више нису у мрклом мраку.

Манастир jе саграђен
у 18. веку, сакривен у планинском беспућу. Од магистралног пута
Лепосавић – Косовска Митровица удаљен jе два километра, лошим макадамом
до њега се стиже преко Ибарске Слатине. У „комшилуку“ су албанска села
Церање, Кошутово и Шаљска Бистрица.

Ова „траса“
често jе последњих година помињана, jер су управо њом, са Баjгоре на
Ибарску магистралу, да се сликаjу, демонстрираjу силу и припрете, више
пута до зуба наоружани силазили припадници забрањене такозване Албанске
ослободилачке армиjе. Цркву нису дирали, оца Јована коjи у маленом
конаку живи сам – нису уплашили.

– Ову цркву
верници називаjу и караулом, jер се налази на граници албанских и
српских села – каже монах Јован. – Албанска имања додируjу се са
црквеним. Албанци, обични људи, овуда напасаjу стоку, често наврате код
мене и у манастир, па попиjемо кафу и попричамо. До сада, хвала Богу,
нисам имао никаквих проблема и не плашим се да ће ми нешто лоше учинити.
Света Петка, заштитница жена, овде jе да од свега лошег, па и лоших
намера, заштити и мене и комшиjе Албанце.

Свашта jе,
махом због лошег пута, самоће и сурових зима, у Церањскоj реци
доживљавао отац Јован. Пре две године, кад jе цела Србиjа била у
сметовима, седам дана о њему се ништа ниjе знало. Његови приjатељи
бринули су се да се ниjе смрзао, да га можда вукови, коjи често долазе
до манастирских врата, нису растргли. Мештани Сочанице и Ибарске Слатине
организовали су пробиjање завеjаног пута и после два дана оца Јована су
нашли на молитви у цркви. Дане jе проводио уз шпорет у манастирском
конаку, а друштво су му правили пас Жућа и мачак Брка

Једно
време отац Јован провео jе у манастиру Свети Јован у оближњоj Сочаници,
где jе имао „сву удобност“. Сам jе, уз благослова владике Теодосиjа,
одлучио да оде у Церањску реку и обнови и оживи тамошњи манастир.

– Ниjе лако сам живети у незавршеном конаку километрима удаљеном од наjближег српског села – додаjе отац Јован.

–
Од када сам дошао на Косово и Метохиjу, молим се за српски народ, да
више не страда и остане на овим просторима. Још док сам био у Сочаници,
нешто ме вукло ка Церањскоj реци и Светоj Петки, осећао сам да ћу ту
проводити своjе монашке дане. Надам се да jош дуго нећу бити сам. Жеља
ми jе да jош пуно тога изградим и доградим и да овде, ускоро, на малоj
економиjи коjу сам формирао, заживи и право манастирско братство. Бог ће
ми, сигуран сам, услишити жеље.

Пише: Мирољуб Нићифоровић

Извор: Вечерње Новости