Молитва на гробу блаженог Алојзија

Пише Ратко Дмитровић

И овај четврти по реду обилазак Хрватске од стране ватиканског поглавара само је учврстио Србе у убеђењу да Католичка црква није и никада неће променити однос према усташтву и НДХ, из простог разлога што су и усташе и НДХ саставни, нераскидиви део те цркве

После прошлонедељне папине посете Загребу ваљда је и последњем православцу, Србину, јасно да се ништа није променило, нити ће се мењати у односима Католичке цркве, државе Ватикан, према Србима. Значи ли то да је међу дечицом Светога Саве било оних који су веровали да ће папа, ту у комшилуку, у ове дана кад се закључују листе гостију за обележавање 1.700 година Миланског едикта, за две године у Нишу, учинити православним Србима неки уступак, макар и вербални? О, да. Било је таквих много.

„ВЕЛИКИ ХУМАНИСТА“
Веровали су да ће „Свети отац“ поздравити православну браћу у Христу, да ће се бар дотаћи ружне католичке работе на овим просторима у двадесетом веку и осудити је. Или се оградити од времена бешчашћа које је то време управо Католичка црква ослободила части, морала и људскости. Говорим о Другом светском рату, НДХ, усташама, страшним злочинима почињенима у то време над Србима. Злочинима којих, усудим се рећи, без Католичке цркве не би ни било или би их било неупоредиво мање.
Уместо речи помирења Србима је из Загреба стигла слика папе Бенедикта како се моли код гроба Алојзија Степинца. У осмишљеној и врло прецизно сроченој изјави папа је Степинца назвао „великим хуманистом, човеком који се супротстављао усташком режиму, бранећи Србе, Јевреје и Роме, патећи заједно са њима“. Где? Када? Како их је бранио? Како је патио са тим мученицима? Да можда није био заточен у Јасеновцу, а ми то не знамо.
Да извине Небески архитекта, његов „представник на земљи – Свети отац папа“ дебело лаже.
Никада се и нигде Алојзије Степинац није супротставио усташком режиму, а још мање је бранио Србе, Јевреје и Цигане. Напротив, поздравио је стварање НДХ и благословио Павелића и његов режим.
Постоји, колико је познато историчарима и људима преданим на изучавању Другог светског рата и карактеру НДХ, документ са потписом Алојзија Степинца у којем се овај обраћа Главном усташком стану у Загребу и скреће пажњу на недостојан однос према Србима који се депортују у Јасеновац. Наводно, упозорава Степинац, те Србе превозе у затвореним и пренатрпаним вагонима, што, сматра он, није у реду.
Било је у Јасеновцу свештених лица из Католичке цркве, али међу убицама, кољачима. Један од њих, Мирослав Мајсторовић Филиповић, био је чак и управник логора Јасеновац, кољач који се истицао дневним рекордима у дисциплини одвајања главе од тела. Српска деца била су му специјалност.
Овакво фалсификовање биографије једног човека (Степинца) није чудно и својствено је Ватикану. Уосталом, Иван Павао Други прогласио је Степинца блаженим (следеће је подизање на ниво свеца) још 1998. године, за време боравка у Хрватској.
Све је јасно и све долази на своје место у оцени НДХ коју је папа Бенедикт XVI дао у Загребу. Он је за усташки режим рекао да је то била „лажна аутономија јер је била инструментализована од Хитлера и његових помагача“.
Ништа о убијањима, геноциду, монструозним поступцима према Србима над којима су се згражавали и Немци. Ни речи о католичким поповима који су убијали у име етнички чисте хрватске државе или су убице ослобађали греха, исповедајући их, ако је требало и сваке вечери, после злочина које су ови чинили у току дана. То за Ватикан није проблем. Да јесте папина формулација била би другачија.
За Ватикан и Католичку цркву једина мањкавост НДХ била је у недостатку аутономије према Хитлеру.

УСТАШКИ КОМАНДАНТ
Међународна комисија за утврђивање истине о Јасеновцу (има 24 члана међу којима је свега четворица Срба) после вишегодишњег истраживања дошла је до сазнања да је, именом и презименом, 1.171 свештеник Католичке цркве, на простору Хрватске и Босне и Херцеговине, у Другом светском рату учествовао у клању, убијању, силовању, мучењу… Срба, Јевреја и Цигана.
Већ крајем априла 1941. године Анте Павелић је имао више од 250 хиљада војника усташа, углавном драговољаца. Пре Павелићевог повратка у Хрватску тај посао у организационом смислу обавила је Хрватска сељачка странка, на челу са Влатком Мачеком. Командни кадар су у већини чинили припадници католичког клера. Примера ради, усташким јединицама у Бјеловару командовао је свештеник Мато Паљуга, у Слуњу жупник (локални свештеник) Перо Чиргија, у Глини месни жупник Жужек, у Удбини Мато Могуш, у Дрнишу фратар др Петар Берковић, у херцеговачким Клепцима дон Илија Томас, у Тузли жупник Тадија Михачевић, у Руми Антун Мијаковић, у Добоју је командант усташке војске био жупник, др Драгутин Камбер… На подручју Имотског, једног од семеништа усташтва, црне униформе са усташким знамењем обукли су и заузели позиције команданата фратри: Ћиро Ујевић, Јосип Росић, Крсто Радић, па Милановић и Брадарић.
Много је о томе писао Ђуро Виловић, човек задивљујуће биографије о којем Срби мало или ништа не знају, а требало би да га славе. Виловић је рођен 1889. године у српској католичкој породици у селу Брела, код Макарске. У Задру је завршио католички Богословски факултет и радио неколико година као свештеник. Убрзо увиђа, ту на терену, суштину и циљеве католичанства на овим просторима и доноси одлуку да промени цркву. После Првог светског рата обраћа се Српској православној цркви у жељи да га приме. У писму које и данас постоји у архивама Виловић је детаљно образложио одлуку да напусти католичанство. Српска православна црква је одбила његову молбу. Виловић не одустаје од намере, напушта католичанство и прилази лутеранима.
Тај Виловић је оставио иза себе пет романа, неколико приповедака, неколико студија и бројне забелешке о злочинима католичког клера над Србима. Издвајам ужасан догађај из времена НДХ забележен у селу Трибуњ, код Шибеника.
Усташки командант на том простору био је католички свештеник дон Крсто Јелинић. Он је наредио да се приведу све српске девојчице и девојке из села, старости од 12 до 20 године, да се силују, муче, закољу и баце у море. То је и урађено, али Јелинић није био задовољан. Издао је ново наређење; да се Срби, оба пола и свих узраста, затворе у малу православну цркву, у месту, да се врата и прозори добро забраве и утврди којом ће брзином умирати; без воде и хране, приморани да нужду врше у самој цркви. Први затвореник умро је већ трећег дана, последњи дванаестог. Тако је скончало још 80 Срба.
Подсетићу – а подсећати треба јер нико на свету не заборавља и не занемарује своју прошлост као Срби – да је оснивач система концентрационог логора Јасеновац Вјекослав Макс Лубурић, похађао и завршио католичку гимназију, да је Мирослав Мајсторовић Филиповић, наследник Лубурићев на месту управника логора Јасеновац, био католички поп; да су још двојица управника Јасеновца, Љубо Милош и Андрија Артуковић, прошли образовање у католичким гимназијама. Кроз католичко семениште прошао је и Анте Старчевић.
Католичка црква је, сложиће се многи, најинтелигентније и најбоље осмишљена и постављена организација на свету. За њу су масони, ротаријанци, малтешки и разни други витезови тек нешто више од аматера. На страну што Ватикан и у тим другим организацијама има своје кадрове, углавном високопозициониране. Стога Католичкој цркви није био никакав проблем да своје људе, у овом случају усташке злочинце, по окончању Другог светског рата заштити и склони са ових простора. На челу са Антом Павелићем. Њега су скривали по самостанима Аустрије и Италије, а потом га са фалсификованим документима, под лажним именом, пребацили у Аргентину.

ПАЦОВСКИ КАНАЛИ
Ову операцију, познату под именом „Пацовски канали“ осмислио је и извео Крунослав Драгановић, католички свештеник високог ранга, саветник делегације НДХ при Светој столици.
„Пацовским каналима“ са ових простора извучено је десетине хиљада окорелих злочинаца, усташа, као и нациста, а све је вођено из канцеларије Завода Светог Јеронима, у Ватикану, где је Драгановић имао свој кабинет. Тај завод је и пре Другог светског рата био окупљалиште и главни центар усташке емиграције.
Крунослав Драгановић је – многи Срби то не знају – живот окончао у Титовој Југославији. Под никада објашњеним околностима појавио се 1967. године у Београду. После четрдесетак дана разговора са „важним људима“ Титовог режима, Драгановић је државним аутомобилом пребачен у Сарајево. Тамо је добио стан и наставио мирно да живи, предаје на католичкој Богословији, пише књиге о историји Хрвата и Католичке цркве у Хрвата…Речју, живео је као слободан и угледан човек. Умро је 1983. године. Дуго је владало мишљење да је Крунослав Драгановић киднапован у Италији, од стране југословенске тајне полиције, да је режиму у Београду открио велике тајне и заузврат добио слободу и државну заштиту, миран живот у главном граду БиХ.
Ништа од тога. Ево, прошло је 20 година од распада државе у коју се Драгановић вратио, отворене су архиве, сведоци су слободни да говоре, али о Драгановићу ни речи. Исто тако, ниједан догађај у том бурном времену, не носи у себи могуће објашњење случаја Драгановић. Ту тајну, убеђен сам, никада нећемо открити, а још сам убеђенији да се њен кључ налази у мрачним ходницима сарадње југословенских комуниста и усташког покрета. Још из времена раних тридесетих. О томе неком другом приликом.
Све наведено само је делић истине о нераскидивој и блиској вези Католичке цркве и усташког покрета, односно, НДХ. Ватикан је, заједно са Немачком, 1991. године вршио силан притисак на кључне европске земље да признају независност Туђманове Хрватске, а потом је 19. децембра 1991. године објавио да припрема признања, које је уследило 13. јануара 1992. године.
Међу одабраним Хрватима који су у Загребу имали сусрет са папом био је и Марко Перковић Томпсон, оно некада крезубо сеоско момче из села Чавоглаве, код Дрниша, које је у међувремену постало највећа хрватска домољубна певачка звезда и највећи промотер усташтва. Творац песме „Јасеновац и Градишка Стара, то су мјеста Максовић месара“. Макс је Лубурић.
Ако у свему овоме има икакве користи за Србе онда је то, рекох на почетку, разбијање (надам се) и последњих илузија код Срба да би Ватикан, у настојањима да појача европску одбрану од налета биолошки набујалог ислама, могао да промени политику према Србима. Неће је мењати. Ватикан је моћна и врло озбиљна организација, њени планови праве се за стотину година унапред. Ватикан своје пријатеље, као и непријатеље, веома, веома тешко или никада не мења.

Извор: ПЕЧАТ

Везане вијести: Ратко Дмитровић