Моје Косово је моја душа, а душу ми нико отети не може

Деценија ансамбла деце из косметских енклава, песма на свим језицима света. Дечаци и девојчице, вођени руком Иване Жигон, потресном песмом проносе истину о Космету

ИМА ли искреније приче од оне коју казује дете? Има ли потресније песме од оне коју пева дете о детињству без детињства? И, да ли има потресније слике: док дете пева, а сви, хиљаде људи стоје и плачу док је том детету, у чији је поглед опасно погледати, глас све снажнији.

Тако су, пре тачно деценију, почели малени “Косовски божури”, дечји ансамбл покренут и, свих ових година, негован рукама глумице Иване Жигон, првакиње Народног позоришта у Београду.

Петнаесторо дечака и девојчица из српских косметских енклава, у првој години после страшног погрома Срба, почело је да на сцени говори и пева најискренију и најчистију истину о детињству у жицама, о кругу слободе од стотинак метара иза кога су гробови њихових рођака и браће… О светињама предака, тако близу, а тако недоступним.

Деценију у којој су стасали до завршених факултета, а неки већ уписали мастер студије, научили су да на свим језицима света поруче: “Моје Косово је моја душа, све ми можете узети, душу не можете отети” – обележиће у уторак увече, 24. новембра, у великој дворани Сава центра. Овога пута „Божури“ имају нову поруку, као што поручују преци једног истрајног народа: “Догодине на Косову!” Заправо, поручују да је свако јутро нада у повратак на силом отету земљу. Позивају, у најави обележавања десетог рођендана, да им се у овој поруци и песми “придружи и с њима запева цела Србија”.

– Ову песму коју ћемо премијерно отпевати, написао је и компоновао наш, од првог дана “Божурима” посвећен, Гавро Кујунџић, професор музике из Велике Хоче, потомак Кујунџића који своје трајање у Метохији уписују још од седмог века – прича нам Ивана Жигон. – Данас је ова порука у песми стасале косметске младости којој ни ова деценија, ни све наредне, неће имати толику снагу времена да потисне снагу њихове љубави према вољеној, косметској земљи. Али, ни снагу која би могла да потисне све оно што су ова деца доживела, као ниједно дете у Европи. Истовремено, све преживљено је њихова чудесна узвишеност да немају ни трунку помисли позива на освету, већ позивају на незаборав: шта је њихово од чега се ни по коју цену не би одрекли.

Где год су косметски трагови, ту је и њихово трајање Фото Игор Маринковић

– Та наша, а ја понекад и подсвесно кажем гласно “моја деца”, док их гледате и слушате, пред публиком су као стене. А кад се спусте завесе, они су неописива туга. Тишина и готово опипљив бол.

Док разговарамо, Ивана Жигон нема потребу, ниједног тренутка, да себе стави у крупни кадар. Она, све време, прича о тој “својој деци”. Из косметског Гораждевца, Велике Хоче, Кметовца, Грачанице, Приштине, Витине, Летнице, Косовске Митровице и Косова Поља… Прича о деци која су на сценама светских престоница, на свим језицима света и у најхладнија срца, уносила топлину, истину, освајајући најјачом силом, силом дечје душе.

А, почели су да пробијају лед почетком лета 2005. године, у првим данима летњег распуста, сећа се Ивана Жигон. Овом лету претходила је њена хуманитарна мисија по Космету, у коју су се укључили, на њен позив, саветници тада премијера Путина, посланици руске Думе, Фонда “Андреј Првозвани”, челници руских, али и белоруских и украјинских државних предузећа, новинари. Њихов повратак аутобусима са Косова и Метохије, био је мукла тишина. У тој тишини, у једном тренутку чуо се Иванин глас.

– Како би било лепо да Русија, када се заврши школска година, у своја одмаралишта прими најугроженију децу – казала је. – Најпре ону која су имала жртву у породици: родитеље, браћу, сестре.

Убрзо, стигао је одговор из Москве: “Шаљемо вам авион за пет стотина деце”. Ивана је на списак ставила још двадесет петоро.

УНИВЕРЗУМ БОЛА Петер Хандке рекао је, једном, да је Косово универзум бола – подсећа Ивана Жигон. – Наш ансамбл је попут савременог хора из античке трагедије проносио ту, нашу, косовску бол, бол двадесет првог века. “Божури” су освајали врхове Кавказа, Монблана… Расли су под Филхармонијом Русије, у портама манастира, на стадионима… Уручен им је Путинов орден у Москви пред осам хиљада људи, гледали су председнике многих земаља, право у очи, имали више од сто педесет концерата у свету. Најмилији су им, ипак, наступи на Космету, под светлошћу свећа.

Испред Цркве Светог Марка у Београду, једног јутра, ову децу са трајним ожиљцима, испратио је патријарх Павле. Та, српска косметска деца у руским одмаралиштима отворила су своја малена срца Ивани. Једна девојчица говорила је у Подмосковљу песму о “Птици среће”. Један дечак је, у Јантару, после победе у кросу, казао да исто тако добро пева. Његова другарица из Гораждевца је, као песник и као сведок, опевала убиство свог седамнаестогодишњег брата на Бистрици. Друга је сведочила о детињству у гету. Трећа је грцала у сузама, док су њени руски вршњаци певали “Видовдан”. Четврта, једна малена, мајушна цурица, говорила је своје стихове: “Даћу ти злато, даћу ти бисере, ето, само ти не дам Косово свето”.

Ову децу је Ивана Жигон окупила и почела с њима да ради.

– Покренула сам те, 2005. године, “Косовске божуре”, али не бих могла сама да није било помоћи добрих људи. Из Србије, из Русије, али и из других делова света, где народи муче исту муку.

Први наступ био је на прву годишњицу погрома. У Београду, на Великој сцени Народног позоришта. Сцена је била у тами. Ударала су црквена звона… А онда је, истовремено, светло обасјало спаљене и порушене српске светиње, домове и гробове, и петнаесторо деце одевене у хаљине од призренског платна, украшене метохијским везом.

Они, наслоњени једни на друге, загрљени. Удара сценски ветар, севају муње, ударају громови, а деца се не дају. Све чвршће се држе, све је јачи загрљај, а њихови гласови, као крик, сустижу један другога: “О, Србијо, Србијо моја, Косово моје…” А звоне звона. Звоне упорно.

– У тами после спуштених завеса – говори Ивана – плакали су сви, и српски велики песници који су ту били, на чије је стихове певао малени античко-небески хор.

Тако су настали “Божури”. Тако су, после у Кремљу, петнаест хиљада људи држали на ногама. У Минску, у Паризу – исто.

После… после је све било као с почетка приче.

Концерт у Народном позоришту, 2005.

КОРЕН ЉУБАВИ

Када смо кренули, за нас више није било никаквих препрека – говори Ивана Жигон. – Спојили смо хиљадама километара дуге путеве и, после првог пробијања леда, ништа нас није могло раздвојити. Корен љубави ове деце према Космету, свом завичају, који смо проносили ових десет година, повезали су нас јаче од крвног сродства.

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Приказан документарац „Ви идите, ја нећу“

Није добро учити из уџбеника у којима је Адем Јашари херој

Божићни и новогодишњи пакетићи српској дјеци на Космету