Мој тата је по занимању херој

Репортери „Новости“ у посети породици Војислава Вукашиновића, једног од 1.300 бранилаца Кошара. Син Лука: Поносан сам на оца. После рањавања три месеца био у коми, а годину дана није могао да види

ХЕРОЈИ мојих вршњака су Супермен, Спајдермен, Бетмен, познати спортисти, глумци и певачи. Али мој херој је мој стриц Војислав, бранилац карауле на Кошарама у рату на Косову и Метохији 1999. године. Он је за мене најхрабрији, најјачи и највећи човек.

Овако је Стефан Вукашиновић (13) из Матарушке Бање, ученик овдашње Основне школе „Ђура Јакшић“, одговорио на тему „Особа којој се дивим“ на писменом задатку из српског језика. За свој састав Стефан је добио само четири плус, и то због неких граматичких пропуста, али његова дечачки искрена прича о стрицу заслужује и више од чисте петице.

– Мој стриц је херој, као и сви његови другари са којима се борио на Кошарама, где је и рањен. Њихова храброст и оданост свима морају да буду пример – каже Стефан за „Новости“.

А Војислављев син, деветогодишњи Лука, такође ђак ОШ „Ђура Јакшић“, када га неко пита шта му је отац по занимању, увек даје исти одговор: „Мој тата је народни херој“!

– Поносан сам на тату – додаје Лука док се са оцем и братом од стрица Стефаном шета матарушким парком. – Када порастем, бићу храбар као он.

Ове искрене речи малишана са великом пажњом и по којом сузом у очима слуша Војислав Вукашиновић (37) из Матарушке Бање, недалеко од Краљева, један од храбрих бораца наше војске који су у пролеће 1999. код забачене карауле Кошаре на Проклетијама, на метохијском делу српско-албанске границе двомесечним даноноћним борбама спречили копнену инвазију из Албаније. Он и његови саборци храбро су одбијали све нападе терориста ОВК, потпомогнуте регуларном албанском војском, западним плаћеницима и НАТО авионима и хеликоптерима.

НИЈЕ СЕ ВРАТИЛО 77 БОРАЦА

Са територије некадашње општине Краљево у рату на Космету 1999. године учествовало је више од 4.000 бораца, углавном из резервног састава Војске СРЈ. Нажалост, кући се није вратило 77 бораца, док је више од стотину рањено.

– Припадам генерацији војника из марта 1998, последњој која је положила заклетву на Косову. Као редован војник најпре сам упућен у борбене групе широм Космета, а потом сам као припадник 125. моторизоване бригаде, члан одреда „Џокери“, од 11. априла до 17. маја, када сам и рањен, провео на одбрамбеној линији на Кошарама – прича Војислав, кога је после рата орденом за храброст одликовао бивши председник СРЈ Слободан Милошевић.

Према Војислављевим речима, на готово непроходном терену и по веома тешким временским условима, одред „Џокери“ имао је задатак да код карауле Кошаре на Проклетијама пробија баријере и отвара пут за улазак у борбена дејства осталих јединица 125. моторизоване бригаде. Боравак у метохијским гудурама отежавао је и снег, који је, како се присећа Војислав, достигао висину од чак два метра.

– На целој одбрамбеној линији било је око 1.300 српских бораца, од којих седамдесетак у нашем одреду, а на непријатељској страни више хиљада до зуба наоружаних војника. Током борби погинуло је 108 наших војника, а из мог одреда нас деветорица смо тешко рањени, а ја сам прошао најгоре – додаје један од јунака Кошара. – Тог кобног 17. маја после јаке пешадијске ватре изложени смо и гранатирњу из минобацача и хаубица. Једна од граната је експлодирала само три-четири метра од мене и десетак гелера ми се буквално зарило у мозак.

Тешко рањеног Војислава са прве борбене линије извукли су његови саборци предвођени водником Златком Солунцем, родом из Лапова, који га је под тешком артиљериском ватром буквално на леђима однео до линије извлачења. Потом је пребачен у болнице у Пећи, Приштини и Нишу, а затим и на ВМА у Београду.

– Три месеца сам био у коми, а годину дана сам због оштећења очног нерва био потпуно слеп. После седам операција и годину и по проведених у болници и на рехабилитацији, успео сам да се опоравим, али сам остао 80 одсто инвалид четвртог степена – наставља потресну причу Војислав. – Жив сам, и кажу здрав сам, у међувремену сам се оженио и добио сина Луку. Он ми је данас све у животу.

После свега што је проживео, Војислав наглашава да би, уколико би био у могућности, опет све учинио исто, јер патриотизам и будућност наше деце немају цену.

– Рат је највећа глупост која постоји, а сви моји саборци са Кошара сложиће се са мном да је та караула постала нераскидиви део наше душе – грлећи сина Луку и синовца Стефана на крају каже Војислав Вукашиновић. – Ми смо на Кошарама имали циљ да не дозволимо непријатељу да пробије одбрамбену линију, и то смо и остварили. А једина жеља била нам је, ако изгинемо, да нас Бог пошаље у рај, јер смо пакао на земљи већ прошли.

ДА НАС НЕ ЗАБОРАВЕ

Ветеран са Кошара, Војислав Вукашиновић, незапослени хемијски техничар, данас је председник Удружења ратних војних инвалида из Краљева.

– Борим се за права бораца, својих ратних другова и свих учесника у ратовима на простору бивше СФРЈ – каже Војислав. – Да не буду заборављени, да држава поведе више рачуна о њима јер су они својој отаџбини дали много, неки своју младост, а неки и свој живот. Ни они, ни њихове породице не смеју да остану у запећку националне историје.

Аутор: Горан ЋИРОВИЋ

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Хероји с Кошара „Молили смо се Богу да нас пошаље у рај, пакао смо преживели“

Дијаспора уз хероја с Кошара!

Тибор Церна јунак