Младенова долина

Звао се Младен. Био је рођен 1941. године у Кули Атлагића, општина Бенковац. Ожењен. Отац два сина, Ђорђа и Милорада. Живио је и радио у Обровцу, као механичар, стручњак за тешке рударске машине у обровачким рудницима боксита.

У истој улици у Обровцу живио је и Јосип, Хрват. И он је имао два сина – Марка и Дарка.

Младенови и Јосипови синови били су истих година и расли су заједно, а преко њих су се дружили и њихови очеви. Дошао је рат. Синови су за њега стасали, а и очеви су још били способни.

Дарко, млађи Јосипов син, на самом почетку сукоба одлази из Обровца и ступа у хрватску војску. Марко остаје с родитељима да брани Крајину с Младеном и његовим синовима. Јосип је много пио и прије рата, а кад је он почео, пропио се још више. У једном од тзв. “полувремена рата”, зимског дана ‘92, Јосип се објесио у властитој кући.

У јануару ‘93. Хрватска војска је извршила агресију на Равне Котаре и велебитске висове. И Обровац је био угрожен. Бранио га је Младен са својом јединицом. У борбама за висове Бобија и Умац, што доминирају над Обровцем, и поред старе цесте преко превоја Алан, Младен је нестао. Саборци нису знали шта се с њим десило. Било је више верзија у вези с његовом судбином: од те да је заробљен, потом да се склонио од хладноће у неку шпиљу и смрзнуо, а о трећој – погибији се ћутало, јер, то се само по себи подразумјевало.

Негдје у исто вријеме нестало је још петнаест српских војника из обровачке општине и то у близини Масленичког моста. И о њима се једно вријеме није ништа знало, али већ почетком фебруара су се неки из групе појавили на ХТВ-у, што је подгријало наду да су заробљени, значи живи. Младеново име се није помињало, али је још увијек постојала могућност да је међу заробљенима.

У марту 1993, Комисија за размјену заробљеника Републике Српске Крајине добија први службени документ од Комисије Републике Хрватске. У њему су имена двадесетеро живих (од тога дванаесторо из Обровца), као и подаци о 64 мртва, углавном неидентификована.

У мају исте године су размјењени живи, али нико од њих није знао ништа о Младену. Тог прољећа и љета скоро сви мртви су били идентификовани и пребачени у Крајину, гдје су сахрањени. Ни међу њима није било Младена.

Тек у децембру 1993. године Комисији стиже вијест о Младену. Преко Мађарске. Гласи: Младен је убијен још у јануару, у близини каменолома Романовац на Велебиту. Ту га је сахранио бивши комшија Дарко.

На састанку средином децембра од хрватске комисије тражимо да провјере те податке и, уколико су тачни, испоруче нам Младенов леш. На једном од сљедећих састанака сазнајемо да је информацију потврдио баш Дарко. Била је зима и Велебит прекривен снијегом, па смо се договорили да сачекамо с пребацивањем посмртних остатака.

Негдје почетком марта 1994. године, пуковник Жељко, члан хрватске Комисије, бивши официр ЈНА, нас обавјештава да је с Дарком био на Велебиту и да су пронашли Младенов гроб. Тијело, рече, нису могли да откопају, јер су их српски војници држали под снајперском ватром. И сами су се једва извукли, тек под окриљем мрака. По сјећању је на нашу карту уцртао мјесто Младеновог гроба.

Крајем марта је потписан Загребачки споразум о прекиду ватре између Републике Српске Крајине и Републике Хрватске. Њиме су успостављене “тампон зоне” између двије војске. И стара цеста и превој Алан, нашле су се у зони раздвајања.

Двије комисије су се, уз сагласност Унпрофора, почетком априла договориле да одмах почну с извлачењем лешева из те зоне. Унпрофор је требало да разминира терен на коме су се налазила тијела погинулих војника. На прво мјесто стављен је Велебит.

Изношење Младенових посмртних остатака заказано је за 13. мај 1994. године. Поред представника комисија за размјену у акцији су учествовали хрватски полицајци и српски милиционари, који су од Унпрофора већ добили прописане пропуснице за патролирање у зонама раздвајања. Ту су, такође, били и представници Посматрачке мисије Европске заједнице. Састанак се десио у једном шатору крај цесте Масленица – Обровац, такође у зони раздвајања. Канађани из Унпрофора су направили план акције, коју су прихватиле обје стране.

Формиране су двије колоне. Она с хрватске стране ишла је према Младеновом гробу новопробијеним путем од Јадранске магистрале према Алану. Друга – српска, кретала се старом бијелом и запуштеном цестом од Обровца, такође према Алану. У свакој је било по пет возила, а на челу обје је био по Унпрофоров транспортер. Наш пут је био краћи и бољи, те смо на циљ стигли два сата прије Хрвата.

У српској екипи су, поред мене, била по тројица милиционара и комуналаца, те Младенов син Милорад, који је желио да присуствује проналажењу и преузимању очевих посмртних остатака. Нисмо га од тога могли одвратити, па смо га представили као радника – комуналца.

Зауставили смо се у долини између Бобије и Умца. Одмах уз цесту, ограђена сувозидом обраслим високим растињем, била је ливада на којој се налазио Младенов гроб. Био је одмах иза зида. Не чекајући оне с друге стране, у договору с Канађанима, кренули смо ка њему. На ливади је било послагано крупно камење у облику хумке, а са западне стране пободен крст – два укрштена коца повезана кором дрвета.

Милиционари су правили скице и фотографисали гроб и околину. Комуналци су скидали камење с хумке. Милорад је стајао нијем, мирно. Нетремице је гледао у хумку. Проговорио је када су се испод камења појавиле чизме: “То је он.” Изговорио је то тихо, уз још тиши уздах.

Није ми било јасно како је само на основу чизама могао тако сигурно да препозна оца, а ни то да ли је уздах значио разочарење или олакшање. Униформа на тијелу која се убрзо показала, била је у прилично добром стању. Леш је био положен потрбушке. Милорад је и даље, како је који камен скидан, коментарисао онако за себе: “То је његова униформа. То је његов опасач.”

Када је склоњен и задњи камен, указала се лобања с остацима косе. Младен је био проћелав и косу зачешљавао са затиљка на тјеме. И мени је сада већ било јасно да је то он.

Према договору, требало је да сачекамо колону с хрватске стране, како би и хрватски полицајци направили увиђај. Чекајући, посматрао сам околину. Све је било мирно. И долина између Бобије и Умца на којој смо нашли Младенов гроб дјеловала је питомо. Из ње је цеста вијугала ка врху Велебита на којем су стршале дуге, сиве, раздвојене стјене Тулове греде.

На хоризонту се појавила колона коју смо чекали. Из “Младенове долине” гледана, изгледало је као да лебди над врховима Велебита, међу проријеђеним бијелим облацима. Тишину планине је разбило бректање мотора.

У “Младеновој долини” окупила се повећа група – састале су се обје екипе – српска и хрватска. Сви су нешто радили. Пуковник Жељко показивао је гдје је прољетос лежао под ватром српских снајпериста, док је покушавао да извуче Младенов леш. У разговор се умјешао и један хрватски полицајац. Показујући руком на беживотно тијело, цинично је рекао: “Овај је прије смрти признао да је учествовао у ликвидацији Дарковог оца.” Знао сам да се Дарков отац сам објесио и да су му комшије, па и сам Младен, биле на сахрани. Изненађен полицајчевом причом, кратко сам одбрусио да то што каже није тачно. Нисам се упуштао у расправу, вјерујући да се ради о извјесној провокацији. Младенови посмртни остаци су утоварени у погребна кола и колоне су кренуле. Свака на своју страну, путевима којима су и дошле.

Поподне су у бенковачкој мртвачници прегледали Младеново тијело. Није било могуће поуздано утврдити начин на који је страдао. Рупе на одјећи (војничкој блузи, кошуљи и поткошуљи), указивале су на то да је погођен у предјелу грудног коша. По облику рупа, погодак је могао бити од стрељачке муниције из непосредне близине или од гелера.

Младена су сутрадан сахранили на мјесном гробљу у родном селу, поред цркве Светог Николе. На сахрани су били рођаци, пријатељи, ратне и радне колеге, многи мјештани Куле Атлагића и сусједних села. И Јосипов старији син – Марко.

Младенови синови су ми се захваљивали на ангажовању око откривања судбине њиховог оца. Рекоше да им је лакше кад знају за очев гроб. Знају гдје ће доносити цвијеће и палити свијеће. Били су захвални и бившем комшији Дарку који је прекрио очево тијело. Било им је лакше, јер су већ давно пребољели истину да Младена више нема, али нису могли поднијети неизвјесност око судбине његових земних остатака, као ни помисао да до њих никад неће доћи.

Младенова животна прича је завршена. Родио се у једном, а умро у другом рату. Остало је само питање на који су начин и да ли су његова смрт и самоубиство комшије Јосипа повезани. Да ли ће и ово, као и многа друга, у смутна ратна времена, остати без одговора?

Прича је објављена у књизи „Звона судбине“, аутора Саве Штрбца

Извор: ВЕРИТАС