Митар Шарић: Никољдан у Пребиловцима

Леп јесењи дан медитеранског поднебља. Деветнаести децембар. Година 1941. Свети Никола. Народ у нашем крају каже Никољдан. Никољдан је крсна слава Пребиловаца.

Цело село осим четири породице слави Никољдан. Стојим пред кућом Милана Медића, у Пребиловцима, у којој живи наша новонастала заједница од пет »јединаца«. Размишљам; како се Никољдан славио прошле (1940) и ранијих година.

Људи, родбина и пријатељи, који долазе на славу зову се пићари. Они из удаљенијих места долазе на конак уочи Никољдана, а одлазе сутрадан по Никољдану. Неки пићари долазе на коњима, упарађени у народној ношњи. Понеки је обучен у црногорску народну ношњу, која због своје лепоте и дивних боја изазива дивљење свих, а посебно деце. Село је пуно пићара из многих места Херцеговине.

При пролазу кроз село, пићари се гласно поздрављају са домаћинима и опходе се једни према другима благонаклоно и срдачно- да је милина видети такву срдачност и чути толико лепих и топлих речи при поздрављању.

На Никољдан вече одржавала се традиционална Никољданска забава у основној школи »Краљ Милутин« коју су посећивали поред пићара и домаћих и најугледнији људи Херцеговине. После забаве настављало се народно весеље до зоре. Ове године (1941) нико нам неће доћи. Нема пићара. Нема забаве. Како обележити Никољдан без породица и пићара.

На дневним седељкама пред Медића кућом, људи су се договорили, да се Никољдан прослави по истом обичају као и до сада, са једним изузетком. Свећа, која се пали за славу, неће се палити као до сада на дубовој (храстовој) облици, већ на пушки, пушчаној цеви- прецизније шупљику пушке.

На Никољдан у нашој заједници горело је пет свећа, јер ми чинимо остатке пет породица. Четири су гореле на пушкама, а једна на храстовој облици, јер ја до тог дана нисам био набавио пушку. Исто су поступиле и остале новонастале породичне заједнице. Нас петорица, устали смо како је и уобичајено у 12 сати на молитву, пре ручка, а потом обедовали.

Како је дан био сунчан, после ручка смо изашли напоље. Неочекивано, у једном тренутку чули смо песму у Булутовој махали. Погледасмо се немо и зачудисмо; ко пева после убиства народа? У Пребиловцима се није чула песма пуних осам месеци, од априла када је наша држава окупирана, па до Никољдана.

Након оглашавања песме, видимо, одмах потом, да из Булутове махале излази група загрљених људи. Корача певајући, и застаје. Скупљају се испод школе, на простору који је омеђен потпорним зидом школског дворишта, Ждракановића кућама и Булутовом махалом- у најстрожем центру села.

Испред Медећа кућа препознајем двојицу високих људи,- Гојка Булута и Милана Медана из села Ортијеша код Мостара, човека горостасне грађе, са шајкачом на глави и, чини ми се, са крупним брковима. Он и Гојко су један до другог, загрљени. Ланац загрљених се пружа лево и десно од њих.

Дошао Милан као и прошле године на славу, у исти дан, код сестре Стане и мужа јој, његова зета Душана Лоле Булута. Ал’ Стану, сестру и њене кћерке Јоку од 4 и Мирјану од 2 године не нађе. Оне су усниле, насилно, вечити сан 6. августа 1941. године у дубоком понору Шурманачке јаме, од злочиначке усташке руке.

Певају снажно, мушки, са дубоком свешћу о тешкој несрећи која их је задесила и истовремено с осећањем потребе да се душманима стави до знања – овде смо, живи смо, претрајали смо, нисмо нестали. Песма као грмљавина јечи и одјекује околним брдима.

Мучен жељом да искаже бол, подстрекао је Булуте, да бол заједнички искажу кроз песму, а не кроз плач. Једини човек са стране међу Булутима, запевао је громогласно, из све снаге, а Булути прихватили песму са таквим узбуђењем које их је намах, свеколике, дигло на ноге. Као кад жишка падне у бензин разбуктала су се у људима најдубља осећања туге, бола и жалости помешана с радошћу, гордошћу, пркосом…

Истог тренутка синула им је идеја да загрљени, колективно, изађу на наше традиционално сабориште код школе. Њихова песма и појава на отвореном простору, у средишту села, деловала је као зов трубе на збор.

Као по команди журно, устрептало, пођосмо к њима а Новица Ново Шарић трчи испред нас. Све живо; Драгићи (Драгићевићи) Шарићи, Ћирићи, Трипковићи, Брњаши (Брњашићи), Ждракановићи, Сухићи, Мирковићи и Ћук, слило се, збило се у један округли, велики мушки хор под школом- лицем у лице и прихватило песму. Ушао сам у школско двориште, да са платоа посматрам догађај.

Певају снажно, мушки, са дубоком свешћу о тешкој несрећи која их је задесила и истовремено с осећањем потребе да се душманима стави до знања – овде смо, живи смо, претрајали смо, нисмо нестали. Песма као грмљавина јечи и одјекује околним брдима. Пркосна песма је постепено јењавала. У душама несрећника кроз песму је расло осећање туге. У очима многих заискриле су сузе а убрзо и потекле низ лице. И боја гласова код многих се променила. Само код ретких није наступила промена.

Драматичан тренутак прелаза из стања пркоса у стање туге одавала је дисхармонија (несклад) гласова. Једни певају, други гласно плачу. Сваки на свој начин испољава своје унутарње стање.

Био сам узбућен. Ни једну песму коју су певали нисам запамтио. Ма ни једну једину реч. Памтим једино слику слику тог скупа, узрујаног, устрептелог, певајућег и тугујућег. Кад сам одрастао и у животу се преко позоришта упознао са одрећеним потресним догађајима, драмама као врстом књижевног дела озбиљног садржаја – увек сам мислио да оригиналније драмско дело нисам видео од оног са прославе Никољдана у Пребиловцима 1941. године – на јавној сцени усред села.

Колико сам био заокупњен тим догађајем, не памтим како се и кад разишао скуп под школом нити знам шта је са мном било. Не памтим да сам и кад сам отишао из школског дворишта (кући).

Као да сам сањао а не присуствовао овом догађају.

Извор: ПРЕБИЛОВЦИ село на интернету

Везане вијести:

ПРЕБИЛОВЦИ: ОБНОВИМО ХРАМ МУЧЕНИЦИМА

Видео: ЕВО НАШЕ ДЕЦЕ

Село Пребиловци у Херцеговини – српска Голгота двадесетог века

Да ли Пребиловци остају без храма ???

Слово Милорада Екмечића 1990 у Пребиловцима