„Буди радан и вриjедан члан Отаџбине, jедном риjечjу, буди оно што треба да будеш: частан човjек.”
Карахом jугословенске илузиjе поткраj прошлог виjека српски народ jе ушао у период кризе идентитета. Неоимпериjална ревизиjа историjске свиjести чини да потрага за националним вриjедностима и грађанским достоjанством дjелуjу као Сизифов посао. Ако томе додамо jош да jе национализам оптерећен jугословенским искуством, не увиjек без разлога, и прокажен као искључивост, постаjе jасно да темеље здравом патриотизму ваља тражити у предjугословенским узорима.
Један од оваквих узора jе, нема сумње, српски књижевник, политичар и народни трибун Петар Кочић. Кочићево дjело, инспирисано идеjом националног jединства и борбе против рђаве туђинске управе, своjеврстан jе путоказ како се борити за национална права и грађанско достоjанство. Ове двиjе идеjе Кочић jе обjединио у идеjу „Отаџбине“, часописа коjи jе покренуо у Бањоj Луци на Видовдан 1907. године. У уводнику првог броjа „Отаџбине“ Кочић jе записао:
Исповjедаjући своjе дубоко увjерење, да су Босна и Херцеговина, према свом националном обиљежjу, српске земље, ипак нећемо ником наметати српско имjе. Нека се зове како ко хоће и милуjе, а ко нам приступи, добро нам дошао.
Другим риjечима, Кочић каже, „Отаџбина“ припада мени, али подjеднако она припада и онима коjи не мисле као jа. У истом броjу часописа обjављен jе и текст под насловом „Мисли о Отаџбини”. На jедноставан, за ондашњи неуки пук адекватан начин, он говори о важности националног jединства и грађанских права и обавеза. Чини се да и нама данас може бити од користи.
Отаџбина jе веза коjа нас спаjа са људима нашега рода и jезика, било да припадаjу прошлости или будућности, било да живе у садашњости.
Отаџбина jе њива на коjоj се непрестано сиjе и нжање: ми жањемо што су сиjали наши преци, а сиjемо да имаjу шта жети наши потомци.
Без отаџбине небисмо имали предака, а без њихових тековина ти би био исто онако убог и биjедан као што су дивљаци.
Упамти добро ово: ако ми сви припадамо Отаџбини и она припада свакоме од нас; без тога нема ни узаjамности ни узаjамног повjерења међу грађанима! Ма гдjе био треба да уживаш исту безбjедност као и у Отаџбини и да имаш увjерење да за тобом стоjи Отаџбина, готова да те свом снагом заштити.
Чим нестане правила jедан за све, сви за jедног, Отаџбина jе само jедно обично име.
Отаџбина jе као свако живо тиjело, чиjе здравље зависи од радљивости удова; чим удови раде рђаво и тиjело опада; раде ли добро и оно jе здраво.
Буди радан и вриjедан члан Отаџбине, jедном риjечjу, буди оно што треба да будеш: частан човjек.
Пише: Драгослав Илић
Извор: СРПСКИ АКАДЕМСКИ КРУГ