Мирослав Максимовић: Јаме бола никад нису закопане

Мање познати усташки масакр из августа 1941. у западној Босни, када је сеоска јама Безданка прогутала десетине Срба и, између осталих, затрла породицу његове мајке Стоје Узелац, која је као четрнаестогодишња девојчица, неким чудом успела да се спаси, подстакао је Мирослава Максимовића (1946) да испише потресне сонете. Књигу “Бол”, која не може оставити равнодушним ни читаоце који нису склони поезији, објавио је “Чигоја”.

Место у самом врху савременог српског песништва Максимовић је изборио низом изузетних збирки (“Спавач под упијачем”, “Мењачи”, “Сонети о животним радостима и тешкоћама”, “Небо”, “Београдске песме”) за које је добио прегршт најпрестижнијих признања (Бранкова награда, “Милан Ракић”, Змајева, “Бранко Ћопић”, Дисова, Дучићева, “Десанка Максимовић”…). Са супругом Искром, која је читавог живота радила у образовању, последњих година живи у Голупцу. Ћерка Тијана је на докторским студијама у Копенхагену, са данском стипендијом, а син Матија, аудио-инжењер, засада не ради у струци, па се бави другим пословима.

* Од 14 сонета у “Болу”, 12 се односи на ужасавајући догађај…

– Свих 14 односи се на исти догађај. То сам, када сам писао прва два сонета, знао само ја (и још понеко, близак), али нисам знао да ћу написати читаву књигу. Та два давна сонета (из 1989. и 2008) настала су под сенком (несвесне) мајчине одлуке да ту јаму и тај догађај склони из свог и живота своје нове породице. Тек је мождани удар отворио у њеном мозгу врата за ту причу, а психолошки удар мог проналаска те јаме, после 74 године, широм отворио врата ове књиге.

* Напомињете да су песме поводом крвавог догађаја настале у неколико дана фебруара прошле године. Шта их је тако нагло изнедрило?

– Мислим да у поезији (и уметности) ништа не пада изненада, с неба па у ребра. У поменута два сонета, непосредно се помиње тај догађај, али и у низу песама из ранијих књига налазе се алузије на њега. Чак, у насловној песми прве књиге, “Спавач под упијачем”, један детаљ који је и мени личио на случајну метафору (“спава ко заклан”), у ствари је просјај далеког погледа на породичну историју. Али, у уметности, припреме су најчешће несвесне, нејасне, без рационалног плана, могу дуго да трају, а онда изненада – и наизглед нагло – преточе се у дело, јасно и свесно. Тренутак у коме се то догоди увек је прави, кад је једино могућ истински властити израз.

* Како добро примећује др Миро Ломпар, “Бол” се, иако тематски сличан, знатно разликује од “Јаме” Ивана Горана Ковачића.

– Одлична упоредна анализа професора Ломпара указује на суштину тих разлика. Са ауторског становишта, разлике су природне, не би ни ваљало да их нема, али не заборавимо важан моменат: Горан је своју поему писао такорећи у току самих догађаја, а ја своје сонете три четвртине века после њих.

* У аутобиографском тексту, датом такође у књизи, пишете не само о поменутом догађају већ и о прецима као и о послератној идеји братства и јединства које се “утопило у политичке калкулације”…

– Текст је мултижанровски: елементи сећања, историјског есеја, путописа, носталгична евокација предака који су ишчезли у тами историје. Његов повод је моје проналажења Безданке и долазак до ње у септембру 2015. Јаму, иначе, не бих нашао, нити бих до ње отишао, да сасвим случајно, преко Бориса Беговића, нисам упознао Душана Басташића, оснивача удружења „Јадовно 1941“; без тог случаја можда не бих ни написао “Бол”. Дакле, често, неки спољни импулс отвори скривеним унутрашњим процесима пут у уметност. Што се тиче братства и јединства: сјајна утопија. А политичке утопије често су штетне за људе, бар је ова југословенска била, по данашњим тврдњама “братских и јединствених” народа Југославије. Можда би та идеја имала другачију судбину да су односи међу народима били постављени на рачуницу интереса, а не заноса идеје и да се над њу није наткрилила (никад како треба осветљена и зато 91. оживљена) мрачна сенка геноцидног међунационалног рата који су повеле хрватске усташе 1941.

* У две песме говорите и о оцу Милу Максимовићу, који је био борац Прве пролетерске бригаде…

– И ја сам био изненађен навођењем очевог имена и презимена. То се показало као право решење у једном сонету. Иначе, када сам завршио малопре описани текст, помислио сам како би било лепо да напишем роман, љубавну причу својих родитеља – сироче, тек изашло из усташке јаме, наилази на принца из бајке, краљевог гардисту који је, са гардијском пушком, отишао у устанак, у партизане – на фону страшне историје чији су учесници били. Али изгледа да су ми сонети ближи од романа.

* Страхоте јама поновиле су нам се, нажалост, деведесетих година. Шта је основни предуслов за нормалан живот на просторима бивше земље?

– Да свако (не појединци, него народи) поштује себе, а да му не сметају други. Некако испада да је проблем у односу двају највећих југословенских народа, Срба и Хрвата, долазио, и још долази управо из тога: Срби недовољно поштују себе, а Хрватима сувише сметају Срби. Када сте (и појединци, и народи) посвећени самоизградњи, када стваралачки градите и поштујете свој живот, немате проблем негативног односа према другима, него је тај однос начин употпуњавања властитог бића и, ако хоћете, хришћанског приступа ближњем. Пошто већ разговарамо о књизи у којој је једна мала прича из теме великог геноцида који су Срби претрпели у Другом светском рату, мислите ли да ми имамо изграђен целовит однос према тој теми, значи и према себи, свом идентитету?

* То, дакле, није питање дневне политике?

– То је питање дугорочног деловања, пре свега у образовању, науци и култури. Важан је и симболички план. Мислите ли да би и држава Србија – као, рецимо, Израел или Јерменија – требало да има централно симболичко место обележавања геноцида које би објединило све појединачне знакове, и садржало и музејско-научну, и образовну, и културно-уметничку компоненту? Ту би страни политичари у посети Србији полагали венце (или их не би полагали, али бисмо онда знали, и ми и они, да то нису учинили).

* Један сте од ретких песника који истрајава на сонетима…

– Није случајно сонет жив, у књижевности, већ толико векова. Изгледа да та форма има особине које одговарају разним временима, темама, и различитим песницима.

ИЗДАВАЧИ СА ШЉОКИЦАМА

* Дуго сте радили као уредник у некада моћном БИГЗ-у, кога више нема, као и код неких других великих издавача. Како вам изгледа данашња издавачка сцена?

– Не пратим је помно. Али на Сајму књига примећујем да имамо пар великих приватних издавача, са шљокицама и перлама бестселера на огромним штандовима, пар великих државних који се мењају како им се руководства мењају, и да имамо приличан број мањих али озбиљно профилисаних. Како сви они годинама опстају на малом српском тржишту – за мене ја тајна. Прошле године изненадило ме је запажање да и ови са шљокицама убацују међу своја издања и књиге без шљокица. Надам се да то није случајност, или нека невидљива интересна рачуница, него схватање културне димензије издаваштва – коју време и систем живота данас дестимулишу и издавачи је више немају. Недостатак те димензије у издаваштву страховито утиче на књижевност, и на културу, тј. на крвну слику читавог друштва.

Извор: Интермагазин

Везане вијести:

Матија Бећковић: Данас је народ који је неколико пута …

Kонференција за новинаре Удружења Јадовно 1941. | Јадовно …

Дан сјећања на Јадовно 1941 – 2016. – Мирослав Максимовић: Пјесме „Бол“ и „Сјекира“