Miroljub Jevtić: Tajna dubrovačkih Srba rimokatolika

Datum objave: četvrtak, 2 jula, 2020
Veličina slova: A- A+

Bitno je da sve ove ljude, koje smo naveli kao Srbe, tako nacionalno određuju i današnji hrvatski izvori.

Dubrovnik pre Velikog zemljotresa 1667. (Foto: Vikimedija)

Da li su se ikada stanari Banovog brda, Ulice Antuna Fabrisa na Savskom vencu ili Mede Pucića na Paliluli pitali otkud ova imena? Nažalost, ogroman broj se nikada nije zamislio nad ovim nazivima. A da li bi trebalo – neka pokažu sledeći redovi. Ti ljudi, kao i mnogi drugi, bili su Dubrovčani starinom. Dakle, ni od kuda nisu došli u taj lepi grad, a naročiti nisu došli iz Šumadije.

A bili su Srbi.

Pri tome to nisu bili nepismeni seljaci kojima je neko pametniji mogao utuviti u glavu da su nešto što nisu, nego vrsni intelektualci, obrazovani na najprestižnijim evropskim univerzitetima. Ogroman broj njih bio je plemićkog porekla. Ali, bilo ih je iz svih društvenih slojeva i svi su bili Srbi.

Što je najvažnije, svi su bili rimokatoličke vere i njihov rimokatolicizam ih nije sprečavao da budu nacionalno Srbi, jer vera i nacija nisu i ne mogu biti isto. Ali je tačno da religija veoma bitno utiče na nacionalno konstituisanje. Bitno je da sve ove ljude, koje smo naveli kao Srbe, tako nacionalno određuju i današnji hrvatski izvori. I niko od njih ne spori da je reč o ljudima koji su se dobrovoljno izjasnili kao Srbi. Koliko ih je bilo najbolje opisuje anegdota o dolasku Branislava Nušića u Dubrovnik.

Nušić pita dečaka koga sreće: „Gde je ovde srpska crkva?”, a mali mu odgovara: „Gosparu moj, ovdje su vam sve crkve srpske, valjda mislite pravoslavna”.

Među njima je bilo i vrlo istaknutih rimokatoličkih sveštenika, kakav je bio dum Ivan Stojanović (1829–1900.). On je doživotno bio predstojnik dubrovačkog rimokatoličkog dekanata. Monah franjevac Ljudevit Vuličević umro je u Napulju 1916. Na grobu mu piše – srpski pisac. Pored njega i brojni drugi, kao što su bili don Petar Franasović, Andro Murat… To je 19. vek. Moćna Austrija, posle nagodbe – Austrougarska. Srbija mala, da manja biti ne može i zavisna u odnosu na Habzburgovce, kada joj ni na pamet ne bi palo da proba da podriva moćnu carevinu i time sebi pribavi smrtnu presudu. Sve je to dokaz da su ovi umni ljudi koji su činili veliki deo dubrovačkog stanovništva bili i Srbi i rimokatolici, zato što su hteli i zato što su se tako osećali.

Nikša Gradi (1825-1894)

Otkuda onda potreba da se na sve moguće načine pokuša dokazati da su bili zavedeni, prevareni, maltene glupi? Da li je psihijatrijski zdravo da se neki, bilo koji savremeni Hrvat usuđuje da pomisli da je pametniji od Petra Budmanija, koji je pored matematike znao dobro jedanaest jezika, među njima sanskrit, a nešto slabije još šest, od kojih i svahili? Budmani je napisao na italijanskom „Gramatiku srpsko-hrvatskog jezika (ilirskog)”. Dakle, jasno je pokazao da je to jedan jedinstveni jezik.

A ako neki deo naziva ima prednost, onda je to srpski, dakle ne hrvatski, nego srpski. I sad su svi pametniji od Budmanija i njemu mrtvom određuju šta je bio po nacionalnosti. Zar te ljude nije stid da svoje shvatanje nacije upoređuju s njegovim? Bilo bi dobro da se posle ustajanja iz kreveta pogledaju u ogledalo i pitaju: Da li sam ja zaista pametniji od Pere Budmanija?

Zato se pitam kako se oseća savremeni hrvatski istoričar Ivo Banac kada pokušava da nam objasni kako su gorepomenuti bili neznalice ili zavedeni, kad i sam ima prezimenjake, dakle verovatno pretke koji su i sami isticali da su Srbi u vreme kada od toga nisu imali nikakve koristi, nego samo štete. Takvi su bili Božo i Pero Banac.

Prosto je neverovatno kako ljudi koji koriste pariske parfeme i predstavljaju se kao intelektualci neće da vide da im se zapadni čitalac koji razume „hrvatski” smeje kad pročita u hrvatskim izvorima da je „Nikša Gradić hrvatski pisac i pravnik iz Dubrovnika. Član stare plemićke obitelji Gradić”. A u isto vreme, u istom tekstu Hrvat pisac dodaje: „Prilikom sklapanja ugovora o izdavanju ’Glasa dubrovačkog’ se u III. točki obavezao da će raditi protiv združenja s Hrvatskom.

Pretpostavlja se da je N. Gradi autor uvodnika u broju 9 za 1886. ovog lista, u kome od zastupnika u Dalmatinskom saboru traži otvorenije isticanje srpstva… Pisao je protiv politike hrvatskog državnog prava.” To je, dakle, primer hrvatskog pisca i patriote! Ovakvi opisi se kod naroda uverenog u svoju egzistenciju ne mogu naći. Neka mi neko nađe najnepismenijeg seljaka iz okoline Kragujevca ili Niša koji je ikad posumnjao da je Srbin, a kamoli pomislio da je Hrvat, Englez, Bugarin ili Rus.

Čak i da stvarno nisu bili Srbi, ko im može zabraniti da se tako osećaju? Stanovnici Hongkonga su Kinezi, ali ipak neki od njih žele da se pretope u Engleze.

Ruđer Bošković

Veoma poštujem Hrvate i ovo je tekst čoveka koji se od početka raspada SFRJ, praktično jedini od onih koje računaju u srpske patriote, zalagao, kao što se i sada zalažem, za srpsko-hrvatski dogovor.

Taj dogovor nam treba, ali ne na štetu istine. Svi ovi Dubrovčani rimokatolici su Srbi. Oni se moraju proučavati u okviru srpske istorije. Istorija toga dela Dubrovnika srpska je istorija. Zato neko novo naselje u Beogradu treba nazvati naseljem u čast dubrovačkih Srba katolika i svaku ulicu u tom naselju imenovati po nekom od njih.

Autor je profesor univerziteta, osnivač naučne discipline politikologija religije

Oprema: Stanje stvari

(Politika, 30. 6. 2020)

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top