Мирко Рапаић: Разговор у возу 1989. године

Данима сам крстарио од села до села моjе кршне Лике. На том путу нађох се, септембра мjесеца 1989. године, у возу, на личкоj прузи Госпић-Грачац.

На жељезничкоj станици у Госпићу испратио ме jе моj добри ратни друг Петар Штулић, у чиjоj сам кући боравио и уживао гостопримство неколико дана, сакупљаjући податке о усташким злочинима у Госпићу и околини. Колико год да jе наш сусрет, послиjе много година, био радостан, толико jе и растанак био тужан. Као да се никад више нећемо видjети. Можда и нећемо? Петар jе ускоро са фамилиjом морао да бjежи из госпићког пакла. Једва су живу главу извукли, а кућу су им Хрвати спалили до темеља, као и све остале српске куће. Његовог рођеног брата Бранка су заклали и спалили.

Боравећи у Госпићу, истраживао сам да ли у том граду постоjе нека обиљежjа на коjима се види да jе ту, од 1941. до 1945. године, био концентрациони логор за масовно уништење Срба.

И нигдjе ништа нисам нашао. Нигдjе ознаке, неког натписа или споменика, као да се ништа ниjе догодило.

Живjели су ту Срби у већини, поред Хрвата и са Хрватима, и нису ни слутили шта им се спрема те 1989. године, опет и изнова. Хрвати чак прогласише Госпић за главни град Лике. Кад су се Срби отриjезнили, било jе касно. Опет су били изненађени, многи су побиjени и преклани, многи спаљени у кућама, као и 1941. године, jер су вjеровали у братство са Хрватима.

Колико ћемо пута ми Срби скупо плаћати своjе заблуде?

И тако, у возу, нађох се у купеу са jедним човjеком и jедном женом, вjероватно су брачни пар.

Путуjу из Загреба.

Започесмо разговор о обичним стварима, а послиjе се њих двоjе ослободише и кренуше у офанзиву против Срба. Намjерно их нисам заустављао, нити сам им противрjечио. Било ми jе веома стало да чуjем и сазнам како ови Хрвати из Загреба размишљаjу и какве поруке Србима шаљу. Из таквог мог држања, наравно, они нису могли закључити да сам jа Србин, и то баш из ових личких краjева.
Морам рећи, било ми jе тешко и мучно да слушам оно што су они говорили о Србима. Двоjе моjих сапутника прогнозираjу Србима црне дане. Ево само неколико њихових порука:

– Ми не бумо више живjели у Југославиjи!

– Ми бумо Југославиjу уништили!

– Наши дечки буду Србе брзо средили!

– Наши се буду сви вратили из иноземства, а већ се неки и враћаjу.

– Ми морамо, коначно, Србе наjурити откуда су и дошли, ван из Хрватске!

– Не буду Срби више на власти у Хрватскоj!

– Окупаторску армиjу ћемо потjерати или заборавити!

– Само да на власт дођу прави Хрвати, а не комунисти, ми ћемо брзо створити своjу независну Хрватску, какву смо већ jедном имали.

– Ми врло добро знамо как` бумо делали са Србима.

– Ти проклети Власи мораjу одговарати за оно каj су нам направили! Итд..

Било jе jош сличних порука, али ово jе суштина.

Да ли то они говоре истину? Вjеруjем им, потпуно им вjеруjем, jер су тако говорили и 1941. године. Камо среће да су Срби више вjеровали у њихове приjетње!

У том и таквом разговору прођосмо Ловинац, стигосмо и до Штикаде, и jош мало па смо у Грачацу. Ја устаjем и спремам се да изађем. Обраћам се овим путницима риjечима:

– Хвала вам за све што сте ми испричали. Ја бих вас врло радо почастио.

– Закаj госпон? – пита госпођа.

– Зато да могу моjим Србима причати шта сам чуо и шта им се спрема од Хрвата, па да се чуваjу.

Обоjе су заћутали и преблиjедили jер нису то очекивали. Рекао сам им да се ничега не плаше и jош jедном сам им захвалио што су ми све то испричали. Већ jе и воз успорио вожњу, стиже у жељезничку станицу Грачац. Опростио сам се од моjих сапутника и изашао. Свратио сам у ресторан, попио кафу, дубоко забринут. Имао сам разлога што сам се плашио, а то су показали већ наредни дани.

Гдjе год сам био у моjоj кршноj Лици, свугдjе сам Србима говорио о оном што сам чуо у возу и упозоравао на опасност коjа се приближавала.

Али, нисам наишао ни на jедног Србина коjи jе то упозорење озбиљно схватио, као што сам га jа доживио.

Мање-више рекли би овако:

– Ма мани те „бене“, свашта лупетаjу, шта они нама могу, у то не требе вjеровати!

Ниjе вриjедило ни подсjећање на усташке покоље 1941. године.

У повратку из Лике свратих код епископа Симеона у Карловац и с њим сам дуго разговарао. Све сам му испричао што сам чуо у возу и како моjи Личани реагуjу на све то. Мудри и учени епископ Симеон рече, парафразираjући Његоша:

– Е моj Рапаићу, мене душа боли кад видим како племе српско сном мртвиjем спава. Знам jа шта Хрвати мисле и говоре jавно, али ништа ту не могу. Ипак, вjеруjем да ће се Срби морати отриjезнити, jер ако се не отриjезне, зло нама!

На сву срећу, Срби су се сада брже отриjезнили него 1941. године и брже су се организовали за отпор надолазећоj хрватскоj немани. Услиjедо jе jединствен српски покрет отпора 1990. године, као и 1941. године, под паролом: „Више нас неће живе у jаме бацати!“. Нажалост, Хрвати су Краjину опет окупирали после пет година а српски народ jе морао у егзодус према Србиjи.

То што сам доживио у возу од Госпића до Грачаца скоро jе у свему исто са оним што ми се догодило на Приjебоjу приjе четрдесет и осам година, у jануару 1941. године. Овдjе, у моjоj кршноj Лици историjа се понавља на штету српског народа.

Што се то догодило приjе четрдесет и осам година може се прочитати у прилогу под насловом „Посљедњи Божић“.

Из књиге:

МИРКО РАПАИЋ: ЛИЧКА ТРАГЕДИЈА

Хрватски злочини геноцида над српским народом 1941. до 1945.

Напомена: Прилог је први пут објављен на порталу Јадовно.срб 9. јуна 2016. године.