Мирјана Стојисављевић: По трагу Бранка Ћопића

О лијепом и страшном животу  Бранка Ћопића поводом 110 година од пишчевог рођења, 1. јануара 1915. године.

           Од првих новинских прича у „Политици“, од којих се издржавао у студентским данима па до краја живота Бранко Ћопић је  остаo једини професионални писац у социјалистичкој Југославији, што собом довољно казује колико је   безалтернативно схватао списатељски позив. Познаје ли се и приближно његов  стваралачки опус, онда се без сумње може изрећи суд да је овај  најзавичајнији од свих српских писаца, животно везан за родне Хашане и личке коријене из Велике Попине, сав свој ванредни таленат посветио управо страдалном крајишком тежаку  пратећи његов усуд од 1941. до 1946. године, кад бива плански исељен из своје земље „медвједа и лептирова“ и колонизован у Војводину, на земљу протјераних фолксдојчера: све у циљу прављења вјештачке муслиманске   нације. Мање је познато да се овај хроничар бојовника и бјегунаца испод Грмеч планине  на тако нешто тестаментарно  заклео, да ће да ће опише тај народ коме је запријетио геноцид, потпуно истребљење, ако остане жив, баш у усташком казамату. 

Само једна дуга ноћ без звијезда, коју је провео у Соколском дому у Босанској Крупи, након што су га усташе ухапсиле уочи Видовдана  1941, била је довољна да двадесетшестогодишњи писац напола посиједи.  Остао је жив вишњим случајем,  тако што му је од усташа главу откупила мајка Соја, новцима добијеним од „Ракићеве награде“, коју му  је уочи рата додијелила Краљевска академија наука и умјетности.  Поменуће те прве  велике новце  које је  Соја однијела усташком логорнику Муратбеговићу и своме посљедњем за живота саговорнику,  пријатељу Момчилу Срећковићу, са којим се запутио ка Бранковом мосту: „Знаш ли ти да сам тада добио прву хиљадарку у животу, знаш ли ти колико је то било пара, био сам богатији од цара.“ 

         Ко  је ономадне  могао и да наслути  да ће тај исти Бранко, који се спасао управо захваљујући новцима од пјесничке награде, окончати свој живот стрмоглавом  о бетон само зато што се титоистичка власт побојала његове сатиричке  „буве“ и `правећи од мрава носорога` кренула да га деценијски сатире свим  средствима принуде и застрашивања?

            Ваља забиљежити и ово: истога дана кад су га за откуп пустиле,  усташе су се још једном запутиле у  Хашане  не би ли га поново ухапсиле, носећи  нови позив на саслушање. Не знајући да јој је син већ пуштен из крупског казамата, мајка Соја оштро је одбрусила усташама како им је однијела све паре које је имала и шта сад поново од ње траже. Када се треће ноћи онако измрцварен и прегладнио Бранко прикрао кући,  мајка му  је предала нови  усташки позив  за саслушање, на чијој  полеђини им  је он својеручно  смјело отписао: Једном сам вам допао шака и више никада! 

Случај је удесио да је тридесет три године доцније, упавши у тортуру константног вишедеценијског исљеђивања, немајући куд, велики писац радије изабрао да лично прискочи смрти, не чекајући да она дође по њега.  Умјесто да се одазове на још један тзв. информативни разговор,  овај слободарски син кршне Лике  радије  је изабрао да оконча свој лијепи и страшни живот скоком са моста Бранка Радичевића, према коме му је мајка и надјенула име. 

             Тако се привела крају исцрпљујућа хајка на писца у коју се  на самом почетку укључио лично и „друг Стари“ 1950. године,  када је са говорнице другог конгреса АФЖ-а у  Загребу  подвикнуо како Бранко Ћопић у својој „Јеретичкој причи“ лаже, те да је изнио неистину о новој власти, на шта  му је пишчева мајка као вијећница без пардона одбрусила: „Мој Бранко никад не лаже!“  И премда је том приликом велики вођа демагошки нагласио да „наша револуција не једе своју дјецу. Дјеца ове револуције су поштена“,  та иста „ревољуција“  је на крајње подмукао начин  појела  најбоље српске синове, па и нашега Бранка, о чему свједоче  стихови које су ознаши пјевали диљем „слободне“ домовине: 

„Убићемо сваког скота ко је против Капејота! Банда ће се прогонити и она се неће крити! Ко за друга Тита није, нема сунце да га грије!“

            Од „Јеретичке приче,“ у којој је Ћопић довео у питање исправност нове власти, па до трагичне смрти,  не остављају га на миру штокакви криминални типови који су под окриљем УДБ-е добили прилику да муче невине људе  и тако стекну политички капитал свирепо потказујући најбоље синове као непријатеље народа. Таквоме терору био је изложен и Бранко,  о чему свједочи најдебљи досије од свих југословенских писаца, откривен у државној безбиједности  послије петооктобарских промјена.  Симптоматично је такође што се до данас интригира са Ћопићевом смрћу, све  под окриљем те исте неумрле „службе“  и пренебрегавају разлози због којих је писац умјесто да се  одазове позиву,  тога 24. марта 1984. године радије изабрао  пријеку смрт.  А они су познати из    свједочења Ћопићевог пријатеља Момчила Срећковића, кога је управо зовнуо да га испрати у посљедњу шетњу и на чије очи је скочио с моста. Тога касног поподнева писац  му је признао: „Тужан сам ти, мој јаране, добио сам нови позив за саслушање, `оће они да ми гуле кожу, не дам се, неће они више да ми живот загорчавају.“

           Судбина ће се на трагичан начин још једном са њим поиграти: као што је усташким кољачима  некоћ давно отписао да им  је једном допао шака и никада више, тако  је и удбашким џелатима, који су га на рате самоубијали, својом јавном смрћу на `једном видиковцу`, `стрмоглавом на бетон` поручио, управо камијевски: довде да, даље не! Нећете ви мени више загорчавати живот! 

Прогон у име титокомунизма 

              Прогон Бранка Ћопића кулминирао је 1957. године у којој је писац био избачен из савеза комуниста чему је претходило хапшење управо у  родним Хашанима, у којим је боравио код свог ујака Јандрије Новаковића   пишући  игроказ „Одумирање међеда“ објављен 1959. У њему је овај „морални историк постреволуционарне епохе“, како га именује Борислав Михајловић Михиз, приказао универзалну тему односа власти и позоришта, у први план стављајући мито и корупцију којима се онда и данас владало. Радњу је смјестио у малу општину у вријеме избора за народног посланика, стављајући под нож сатире локалне чиновнике који смишљају начин да оправдају непланско трошење средстава. На концу налазе крајње једноставно рјешење: да за све оптуже медвједа. И кад коначно дође до смјене власти, остаје опорука новим општинарима да припазе на медвједе – можда ће им затребати.   

              Баш у ујаковој кући, која се налази повише опјеване хашанске школе, гдје би Бранко одсиједао кад би стигао у завичај, овај наш директни сљедбеник Радоја Домановића и Бранислава Нушића писао је своју сатиру мислећи да је бар овдје на сигурном. Међутим, власт, „играјући се скривалице“, како би рекао Михиз,  није спавала већ му је у госте послала  учитеља, доушника, да као бива види чиме се бави проказани писац.    Већ увелико под  присмотром УДБЕ, писац добија позног госта,  сеоског учитеља из сусједног села Поткалиња, Рајка Микића, који га уз хињену  знатижељу пропитује о чему тренутно пише. Показало се да је радио на драмском игроказу  „Одумирање међеда“. Како је била ноћ, а у селу  није било струје , Микић га је замолио да добије на читање дио текста уз обећање да ће га сутра чим прочита вратити. Умјесто тога, он се са свежњем исписаних листова  исте ноћи упућује пут Босанске Крупе, из које је јутром пристигла милицијска патрола у «марици» са налогом за Бранково хапшење.

 Слиједом удбашког поступка који се тада закотрљао, писац је прогнан у Београд, гдје је  хитно  сазван  партијски састанак подружнице удружења књижевника града Београда, коме је предсједавао Добрица Ћосић.  Партијска комисија градског комитета одлучује  да Ћопића  истјера из савеза комуниста. Поменути потказивач Микић за услуге је био награђен  аванзовањем у културидеолошким службама  преселивши се у Сарајево, гдје је направио завидну доушничку каријеру у тзв.  „култури“.

         Тако је Ћопић због драмског игроказа „Одумирање међеда“, те прве његове комедије сатиричког карактера, „допао у бајбук“, како је знао да каже овај велики шерет. Окрутна владајућа идеологија, на коју се с правом односе ријечи Гојка Ђога:  „Јадно ли је друштво које суди песника“,  ту није стала већ је наставила да „гњави писца“  до задњег дана живота. На попришту једне обездуховљене  идеологије која самоубија своје најврсније синове, остаће заувијек као трајно забиљежено  име  овог српског великана.

           Интригантно је међутим што је  Ћопић  до данас остао на својеврсној  црној листи у српској књижевности  у којој се његово дјело на перфидан начин скрајњује, нарочито  у школској лектири, сводећи га на писца за дјецу, камо су га смјестили лиценцирани идеолошки маказари из времена титокомунизма. Тако се и у ововременој стварности нашао један такав   представник нове,  преко ноћи посрбљене комунистичке касте, недавно преминули академик АНУРС Војислав Максимовић,  који је на  трагу старих анатема бачених од стране Моше Пијаде и  Милована Ђиласа на Ћопића наставио да се и у овом поратном времену кочоперно пита „да ли би Бранко Ћопић схватио посљедње ратно вријеме  у коме је још једном његов народ доведен пред смакнуће? Да ли би био на нашој страни? Да ли би вјеровао да смо пред жртвовањем морали да прихватимо оружану борбу `до истраге наше ја л` њихове`?“  

    Ове отровне ријечи  потекле су од једног злонамјерног  удбашког дорадника, који  дрско и бестидно поставља питање на чијој би то страни био аутор најпотреснијих поема  испјеваних у српском пјесништву о свенародном страдању попут оне „На петровачкој цести“, „Гроб у житу“ или „Пјесме мртвих пролетера“. Овај сљедбеник старих идеолошких маказара одбија да уђе у мотиве  који су   Ћопића нагнали „да с моста полети у вјечност“, што би рекао Гојко Ђого и том својом „јавном смрћу“,  по ријечима Матије Бећковића свима таквима одбруси – Сиктер! Не, према Максимовићу,   Ћопић је својим хумором `само заводио читаоце`, и малтене, био неискрен према њима јер се ето тај и такав, замислите, убио!

    Многима као да ни данас није јасно да је ова велика жртва администрирања у књижевности и умјетности скончала свој живот управо мученичком смрћу. Она је била једини излаз који су му његови џелати оставили, извјештени у ухођењу и лову на танане душе инфициране  спознајом да се од те нечовјечне  власти нема гдје побјећи осим у пријеку смрт. Деценијама нагомилавано трпљење и сламање отпора нагнали су већ седамдесетогодишњег писца да тог смраченог кишног понедјељка заувијек  „затвори свој дућан“. Само на тај начин могао  је да умакне  својим чудовишним прогониоцима које је породила разарајућа  идеологија титокомунизма. Сва њена слава била је у срамоти њених злотвора отрованих жудњом за покоравањем  једног од највећих српских писаца којег ни данас не остављају на миру. 

     Узалуд се труде, поручујемо им за стодесету обљетницу од његовог рођења, (уписан је у матичне књиге рођених 1. јануара 1915. године), јер Ћопићево вријеме неумитно долази. 

    Утолико, добро нам дошао, Бранчило, као свој на своме,  првенствено   у свој ужи, а потом и шири завичај: миле Хашане и драгу Велику Попину!

Аутор:

Проф. др хаџи Мирјана Стојисављевић, председник Фондације „Бранко Ћопић“ Бања Лука