Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
Држава је дефинитивно дигла руке од грађана чији су објекти у раздобљу од 1991. до 1995. срушени експлозивном направом – они немају право на накнаду штете. Саблажњиву одлуку Уставног суда о тој материји подржао је и Еуропски суд за људска права. „Ово је еклатантан примјер да право понекад нема везе с праведношћу“, сматра одвјетник Маро Михочевић
Колико је грађана Републике Хрватске, стотине или тисуће њих, остало без имовине захваљујући управо својој држави? Нитко то точно не зна или се не усуђује рећи. Наиме, ријеч је о власницима објеката, углавном кућа али и господарских објеката, који су за вријеме или непосредно након рата 1991-1995. нестали с лица земље. Минирани су или запаљени и то изван подручја ратних операција, у градовима који рат нису изравно доживјели или у околици оних у којима није било никаквих ратних сукоба. Хоће ли власници таквих објеката икада бити обештећени, новчано, обновом куће или на било који други начин? Неће – држава им је путем законодавне, извршне и судске власти потпуно окренула леђа!
Завршетком рата, мањи дио власника порушених или на други начин уништених кућа окуражио се покушати остварити своје право и, позивајући се на тадашњу законску регулативу, од Републике Хрватске затражити обештећење. С обзиром на чињеницу да су такве куће порушене изван ратног подручја и да су починитељи тих дјела властима углавном остали непознати, она се дефинирају као терористички акти за које одговара држава. До вељаче 1996. на снази је био још од Југославије наслијеђен Закон о обвезним односима (ЗОО), који у чланку 180 прописује да је за терористички акт одговорна држава која, у складу с тим, има платити штету. Међутим, у вељачи те године, након неколико пресуда у корист оштећених, Сабор на приједлог Владимира Шекса и уз потицај Вице Вукојевића доноси Закон о измјенама Закона о обвезним односима, којим се чланак 180 брише, а већ сљедећим чланком „поступци за накнаду штете покренути по одредбама чл. 180 Закона о обвезним односима, прекидају се“. Још се додаје да ће ти поступци бити настављени након што се донесе посебан пропис којим ће се уредити одговорност за штету насталу услијед терористичког акта.
Легислативно врдање
Данас се јасно види да је тиме заувијек проглашена неодговорност државе за таква тешка казнена дјела. Некаква је нада још тињала када је СДП с коалицијским партнерима замијенио ХДЗ на државном врху, али је и она врло брзо угашена вољом лијеве коалицијске власти. Законодавац је од 1996. успјешно избјегавао донијети нови пропис, али је међународни притисак 2003. уродио плодом. Нажалост, горким. Наиме, у српњу те године на снагу ступа Закон о одговорности за штету насталу услијед терористичких аката и јавних демонстрација, који у потпуности признаје одговорност државе за штету, али чланком 8 голем број власника тако уништених објеката оставља на цједилу: њиме се одређује да ће материјална штета бити надокнађена у облику обнове, сукладно Закону о обнови.
Преведено, Закон о одговорности за штету насталу услијед терористичких аката уопће не уређује накнаду штете (осим у смртним и случајевима тјелесних озљеда, дакле нематеријалну штету), него то пребацује на Закон о обнови, који је толико рестриктиван да на обнову немају право власници који у порушеном објекту нису имали стално пребивалиште, који су имали објекте изван привремено окупираног подручја или подручја које је било изложено ратним операцијама, који су странци у Хрватској, који у њој не живе итд. Многим је несретницима тако онемогућено обештећење за уништено власништво. А власништво је у овој земљи уставна категорија и оно би као такво морало бити неприкосновено.
Држава одсвирала крај
Борису Милошевићу, правнику у Српском народном вијећу (СНВ), који сматра да је свака нада изгубљена, посебно је засметала чињеница да се у случајевима рушења кућа терористичким чином, што је тежак облик казненог дјела, примјењују опћи застарни рокови од пет година, унаточ чињеници да је од 1996. до 2003, односно између укидања чланка 180 ЗОО-а и доношења Закона о одговорности за штету учињену услијед терористичких аката, постојала правна празнина дуља од седам година, која власницима није давала апсолутну никакву могућност реагирања. Према његову мишљењу, у тим је случајевима требао бити примјењиван продуљени застарни рок од десет година. – Држава је себе практички изузела од било какве одговорности за терористичке акте у случајевима накнаде материјалне штете. Одговорна држава има обавезу штитити приватно власништво, али и легитимно право штитити себе. Требало је наћи компромис како нитко не би био оштећен, али је, нажалост, Уставни суд донио одлуку која је све разочарала. Посебна је неправда учињена онима који су поднијели тужбе према чланку 180 ЗОО-а. Ногометним рјечником, ти су грађани водили један напрама нула до пред крај утакмице, али је онда држава као судац, прво 1996. па 2003, измијенила правила, рекла да она води два напрама један и одсвирала крај. Јасно је да ће свака идућа власт жељети то питање оставити овакво какво јест и не отварати га више. Власницима, пак, остаје да се преко својих представника, па и преко СНВ-а, боре за своја права како би једног дана можда ипак били обештећени. Хрватска свакако морати донијети нове законе, праведније од постојећих, којима ће регулирати ту материју. Нажалост, то се неће тицати људи о којима пишете, јер се нови закони неће примјењивати ретроактивно. Да, држава је дефинитивно дигла руке од тих људи и, како сада ствари стоје, они могу заборавити да су икада имали куће. Ипак, борит ћемо се и даље: до каквог ћемо резултата доћи, тек ће се видјети – закључује Борис Милошевић.
– Говоримо о класичним примјерима рушења објеката експлозивном направом у раздобљу од 1991. до 1995. Према тада важећој регулативи, сваки власник куће срушене терористичким актом има право на накнаду штете и то у новцу. Мањи број особа, којима је имовина уништена, покреће парничне поступке управо на темељу фамозног чланка 180 ЗОО-а. Како се он брзо укинуо а процеси прекинули, људима је практички онемогућено тражење правде. Стога се неки обраћају Еуропском суду за људска права који, између осталога, закључује да је Хрватска укидањем тог чланка онемогућила грађанима приступ суду, па сугерира да би држава требала употпунити насталу правну празнину – каже Маро Михочевић, загребачки одвјетник с великим искуством у правној борби власника објеката да од државе добију одштету
– Тада настаје Закон о одговорности за штету, који овакве случајеве пребацује на Закон о обнови. А то је сулудо, јер је Закон о обнови тзв. пропис инцидента, донесен ради отклањања посљедица рата по начелима солидаритета и нема никакве везе с терористичким актима који се континуирано догађају у свакој држави. Њиме се власници порушених кућа упућују да у управном поступку покушају доћи до обнове. Сви који су то учинили, а које ја заступам, били су одбијени. Неки с образложењем да су и раније подносили захтјеве за обнову који су им одбијани и то зато што обнова није покривала терористичке акте него ратну штету. Дакле, 2003. су одбијени јер су већ раније били одбијени. Други су остали празних руку јер нису имали пребивалиште у срушеној кући – додаје Михочевић.
Одбијеница Уставног суда
Истиче да је занимљива судбина парничних, дакле судских поступака што су их људи покретали неовисно о споменутим управним поступцима: сви су одбијени у тужбеним захтјевима, а судови су им на леђа покушали натоварити и големе судске трошкове, у неким случајевима и стотињак тисућа куна, од чега се – захваљујући разним политичким лобирањима – на концу ипак одустало.
– Но, ми смо и послије тога ишли даље, на жупанијске судове, зато што смо у два предмета добили правомоћне пресуде, према којима су се власници успјели наплатити. Судови су, наиме, примијенили одредбе чланка 185 ставак три ЗОО-а који каже да ће, ако накнада штете није могућа у нарави, дакле у обнови, она бити исплаћена у новцу. Те су двије пресуде остале на разини жупанијског суда и заправо је погријешио државни одвјетник, јер се није жалио и поднио ревизију Врховном суду, који би сасвим сигурно срушио пресуду – каже одвјетник.
– Било како било, у свим осталим поступцима које водим жупанијски су судови одбили жалбе, након чега смо се обратили Врховном па Уставном суду и сви су нас одбили – додаје Михочевић, који је у међувремену, с другим колегама одвјетницима, Уставном суду поднио захтјев за оцјену уставности Закона о одговорности за штету насталу терористичким актима. Уставни су им суци уручили одбијеницу, уз образложење које се углавном своди на то да би плаћање одштете, односно обнова кућа уништених терористичким актима био превелик финанцијски терет за државу и да је оваквим начином, којим грађани дословно остају без имовине, успостављена равнотежа између интереса државе и интереса појединца.
Такво је стајалиште подржао и Еуропски суд за људска права, који државама оставља отворен маневарски простор да у случајевима изнимно великих финанцијских оптерећења то уређују на начин који им одговара. Многе је оваква одлука Уставног суда саблазнила: неки тврде да су њоме у потпуности игнорирани интереси појединца а заштићени интереси државе, други тврде да су уставни суци, негирајући власништво као зајамчену уставну категорију, и сами прекршили Устав.
Еуропски суд подбацио
Одвјетник Михочевић закључује да је одлука донесена и да је треба поштовати.
– Разочаран сам Еуропским судом за људска права, који очито функционира као некакав прекршајни суд, а не као озбиљно судбено тијело. У овом случају нипошто није испунио сврху свога постојања. Тражили смо процјену уставности Закона о одговорности за штету не зато што је закон донесен, то је и била обвеза државе, него стога што је неуставно да се законом из 2003. регулирају ситуације из 1992. Па сам Устав у свом чланку 89 забрањује ретроактивност прописа осим у изнимним ситуацијама, а ово је, као, изнимна, иако се зна из теорије и праксе да изнимност подразумијева опасност за националну сигурност, непосредне ратне опасности… У овоме случају никакве изнимности нема. Допуштам, дакако, да разговарамо и о категорији праведности и држим да је управо ово еклатантан, школски примјер да право понекад нема везе с праведношћу – тврди Михочевић.
Ни он, као вјеројатно нитко у Хрватској, не може одговорити колики би стварни финанцијски терет за државу представљала обнова или новчано обештећење власника порушених кућа. Чини се да нитко никада није радио озбиљну анализу, па ни Министарство правосуђа не располаже тим подацима.
– И даље тврдим да није ријеч о превеликом финанцијском терету, јер се зна да је порушених објеката далеко више од особа које су тужиле државу и траже накнаду. Несразмјер је огроман, јер се деведесетих врло мало људи усуђивало тужити државу. Треба, дакако, платити онима који су тражили накнаду штете – сматра Михочевић.
Иако и даље тражи правду за своје клијенте, мисли да не постоје никакве шансе да власници једнога дана дођу до своје имовине, у новцу или у обнови: за то више не постоје правне могућности.
– У принципу, мислим да се људи више немају чему надати. Држава је рекла своје, Еуропски суд за људска права рекао је своје и то је то – закључује Михочевић.
Оптимизам у ГОЉП-у
У Грађанском одбору за људска права (ГОЉП), који такођер настоји помоћи обесправљеним власницима порушених кућа, ипак тиња трунчица оптимизма и опиру се мишљењу да је све готово. Своје су активности увелике усмјерили према међународним институцијама, првенствено према Међународној федерацији за људска права, чији су члан, а шансу виде и у Еуропској социјалној повељи, својеврсном пандану Еуропске повеље за људска права.
– О функционирању Повеље брине тијело које доноси одлуке о захтјевима у случајевима кршења социјалних права и пред њим се смију појавити само овлаштене међународне невладине организације, попут Међународне федерације за људска права. Њој смо већ послали прелиминарне документе, које су озбиљно узели на разматрање. Конкретно, ријеч је о повреди чланка 16 Еуропске социјалне повеље, који прописује забрану дискриминације. Наиме, само је у Бјеловару између 1991. и 1995. минирано око 650 кућа, углавном у власништву локалних Срба, а полиција ни у једном случају није учинила дословно ништа да покуша открити починитеље и наручитеље. Подметање експлозивне направе је деликт који подразумијева вјештачење које ће открити барем која је врста експлозива кориштена. Експлозив се не може купити у трговини мјешовитом робом, то је подложно врло ригорозним прописима… Дакле, круг људи који могу починити такво дјело је релативно мален и сасвим је јасно да је недостајала свака воља за озбиљном истрагом. Ту негдје видимо шансу за даљње поступање, притисак еуропских институција на Хрватску – каже Борис Кнежевић, правни савјетник у ГОЉП-у.
Он и даље сматра реалном могућност да власници, понајприје они који су до вељаче 1996. тужили државу, буду обештећени.
– Постоји латинска правна изрека која у пријеводу каже да „право иде ономе који се брине за њ“, што значи да се они који нису ништа подузимали немају чему надати. Они који упорно воде своје правне битке, на Еуропском суду за људска права или преко нас у ГОЉП-у кроз Еуропску социјалну повељу, могу очекивати и моралну и материјалну задовољштину – сматра Кнежевић. За нерјешавање овог проблема криви политичаре, односно недостатак политичке воље, а нипошто могући финанцијски колапс државе.
– Ријеч је о точно 381 пријави власника који су према чланку 180 ЗОО-а тужили државу ради накнаде штете. Ти су људи данас таоци одлуке Уставног суда, који је одбацио могућност њихова обештећења, иако нитко не може рећи да би због њих држава банкротирала – каже Кнежевић.
Ернест Маринковић
Извор: СРПСКО НАРОДНО ВИЈЕЋЕ
