Milutin Stančić: „Prepisani“ zločini Prebilovci – Dolgaec

Datum objave: sreda, 12 avgusta, 2020
Veličina slova: A- A+

Te kobne 1915. kada su nestala čitava sela u prilepskom kraju, kada su lokalni Bugaraši poklali nejač, žene i decu, čak i nerođenu.

Foto: Spona

Šestog avgusta 1941. godine, lokalne ustaše su u jami Golubinki, u selu Šurmancima kod Međugorja, ubile skoro sve žene, devojke i decu iz sela Prebilovaca u južnoj Hercegovini, njih oko 600 duša.

Prema podacima hrvatskog oružništva (žandarmerije), ustaše su „u avgustu 1941. ubile 820 Srba iz Prebilovaca iz 54 porodice niko nije preživeo, a preživelo je njih ukupno 170, od kojih su 15 žene, devojke i deca mlađa od 15 godina“…

Pod komandom Ivana Jovanovića zvanog Crni, ustaški masakr u Prebilovcima, kako zvanično stoji, izvršile su horde crnokošuljaša između 6. i 11. avgusta 1941. Navodi se podatak da je masakrirano „više od 826 od ukupno 994 Srba u tom selu.

Žrtve su bile uglavnom žene, deca i starci. Većina njih je živa bačena u jamu Golubinku. Ostali su ubijani na licu mesta. Pedeset i četiri srpska domaćinstva Prebilovaca su tim pokoljem bila zauvek ugašena.

Foto: Spona

Posle krvavog avgustovskog pira 1941. Godine koji se može svrstati u najmonstruoznije zločine u ljudskoj istoriji, ustaše su pevale:

„Paveliću, šta ćemo od Srba?
Vež u lance, bacaj u Šumance?’,

i

„Srpske su se pogasile svijeće,
Upalit se više nikad neće“.

Deo ustaških zločina „otkriven“ je tek novembra 1990. godine kada je počelo otkopavanje 13 jama u kojima su se nalazile kosti oko 4.000 srpskih leševa. Sahranjeni su 4. avgusta 1991. godine u porti hrama Sabora srpskih svetitelja u Prebilovcima.

Prebilovci (Foto: Spona)

Već juna naredne 1992. godine pripadnici hrvatskih paravojnih formacija minirale su kriptu sa kostima srpskih žrtava i do temelja srušile hram…

Tehniku ubistva i način klanja i monstruoznog iživljavanja ustaške horde su učile od VMRO-vskih koljača koji su iste metode ranije primenjivale na teritoriji Makedonije u selima Strovja, Manastirec, Slepče, Dolgaec u porečkom i prilepskom kraju. Uglavnom u danima crvenog slova – praznika.

Ante Pavelić je bio advokat vmrovskim krvopijama, i njihove monstruozne koljačke metode je očito, od njih saznao i usavršio. U Dolgaecu su, na primer, prema svedočenjima preživelih, još nerođena deca vađena iz utrobi majki i vešana na drveće…

Ovo selo u centralnom delu današnje Makedonije tone u tišinu. Neku neprobojnu, gluvu, koja traje. I traje. Nadomak manastira Zrze.

Ravnica pelagonijska. Satkala je svu mističnost i tragiku tamošnjeg življa.

Kao da se i sada, razaznaju tragovi zločina, masakra koji se u njemu zbio. Te kobne 1915. kada su nestala čitava sela u prilepskom kraju, kada su lokalni Bugaraši poklali nejač, žene i decu, čak i nerođenu.

Njih 315 na broju. Nedužnih seljaka, samo zato što su imali krsnu slavu, što su po rodu sebe poistovećivali sa slavnom prošlošću i znali pesme o kraljeviću Marku, Milošu Obiliću, Knezu Lazaru. Jer drugo nisu znali, te su zato maknuti sa lice zemlje. Među njima i mnogo dece od nepunih godinu dana… U trpezariji Crkve „Sv. Ilije“ i danas stoje spisak, dokument sa imenima seljaka. A domaćin klisar Dušan i ćutnjom zbori, samo ga treba poslušati… Nakon pokolja pobacani su u jame…

Manastir Zrze (Foto: Vikipedija)

Klisar – Dušan. Glasno ćutimo; rode.

Natpis koji je dominirao spomenikom, te dodatno razulario Bugare prilikom rušenja bio je:

,,Koga bi bile volci – bi izbegale; koga bi bile Turci – bi se sožalile, no toa bile prokletite Bugari.“

Bugarska okupatorska mnoga zlodela je počinila u periodu Prvog svetskog rata nad civilnim stanovništvom: Znatno više nego u Drugom svetskom ratu. Hiljade nedužnih civila žena, dece i staraca u Makedoniji na najgrozomorniji način su masakrirani prema planu Todora Aleksandrova i Aleksandra Protogerova. Za te zasluge su dobili i Železne krstove lično od kajzera Vilhelma.

Posle rata Kraljevina SHS je za te zasluge tužila Bugarsku za počinjene ratne zločine u Hagu…

No, mnoga dokumenta i svedočanstva tih zločina, posle Drugog svetskog rata skrajnuti su zbog „zajedničkog dobra i nove realnosti“.

Malo se zna da mesto Prebilovci postoji i u Makedoniji. Pominje se u narodnoj pesmi „Ja izlezi Đurđo“.

U zaboravu su nestale žrtve, nema molitvenog sećanja, za mučenike nema Kondaka i Tropara. Nema ikona. Podsetnika, i datuma, spomenika. Što je i postojalo, maknuto je, ponovo od Bugara 1941.

Samo tuga i tišina u polju Pelagonijskom. Po neki pogled i svedočenja retkih starina o stradalnicima… U Zrze, ili Nebregovu.

Oprema: Stanje stvari

(Kulturno–informativni centar Srba u Makedoniji „Spona“, 8. 8. 2020)

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top