Милутин Шошкић: Пожелео сам да умрем у Пећкој патријаршији!

Потресно казивање светске легенде фудбала Милутина Шошкића, о детињству у Метохији које му је обележило живот и поновном сусрету са завичајем

Док сам гледао колоне нашег несрећног народа који бежи са својих косметских огњишта, у лицу сваког детета видео сам своје. Те слике прогона оживеле су у мени сву патњу детињства, које је најснажније уписано у мој живот. И да вам кажем: да трајем још читав век, а мој животни је при крају, оне ће ме испратити као да се дешавају у тренутку растанка.

Милутин Шошкић, светска легенда фудбала, док нам је ово говорио, није могао да се одупре јуришу емоција. Оне су сад, управо сад провалиле мрежу, као најврелија лопта, од које се деценијама бранио од јавности.

– Немој да плачеш, молим те, неееемој – загрлила је Шолета Бранка, његов најближи животни ослонац.

– Не плачем. Сузе саме иду, видиш – одговорио јој је, ослањајући се на штап.

Београдска Карабурма, улица Јабучка, славни Шоле дочекао нас је као да ће управо сад на неку спортску ревију. Али види се да га је последњи удар истрошио. Каже да је, само захваљујући његовом терапеуту Бојану Минићу, успео да се придигне. Сад може сам и низ степенице.

– Нисам ни слутио да ћу се вратити, да ћу се придићи – каже, благо додирујући бројаницу на левој руци. Она му је успомена из завичаја.

Скроман је стан Милутина Шошкића на једном од спратова солитера у Јабучкој улици. А налик је албуму. Успомене су у сваком погледу, на зидовима дневне собе и трпезарије. Свуда је понешто од свега прошлог, далеког и одавно недоступног овом човеку. Пејзажи Косова за којим чезне: дечаци у виноградима леже под метохијским трешњама… Милутинови родитељи, Јеремија и Радунка, браћа и сестре…, па се тај албум, као какав живи акварел, прелива на време садашње. Време његове деце, синова и ћерке.

Нема у овој галерији фотографија његових чувених одбрана, чак ни оне када је као најбољи голман планете бранио за репрезентацију света у чувеној утакмици против Енглеза. Нема ни оне када је освојио златну медаљу, бранећи гол југословенске репрезентације на Олимпијским играма у Италији, 1960. Нема ни оне фотографије када је, исте године, на Европском првенству у Француској његов тим био други, а на Првенству света 1962. у Чилеу стигао до полуфинала. Верујемо да мало ко не зна да је, као голман Партизана, најбољи голман овог тима, допринео да његов тим у који је и данас заљубљен четири пута буде првак Југославије. Да је његов Партизан у Купу европских шампиона (1966), с њим као капитеном, тукао прваке Француске, Немачке, Чехословачке и Енглеске (Манчестер јунајтед), да би у финалу на бриселском „Хејселу“ положио оружје пред мадридским Реалом.

– Нема тих медаља, пехара и славе који могу да залече ране мога детињства – прекинуо нас је Шошкић. – Сви ови резултати, а ви кажете да су бриљантни, не могу ни принети томе.

А резултати које је постигао у Југославији, широм су му отворили врата Америке. Позван је, а Партизан и репрезентација су му дозволили, да тамо тренира најбоље америчке фудбалере. Тамо, преко океана, у тада надолазећој светској сили, Милутин Шошкић је постао „грађанин од посебног значаја за државу“. Тако је било утиснуто у његовом пасошу. Али све повластице и све што је тај жиг значио, Шолету није представљало ништа када се уверио да народ коме припада страда и због земље у којој је био уважени грађанин. Да те слике страдања повређују и његове личне ране.

– Гледао сам то, ноћима нисам спавао, јер све што сам покушао да докажем, да мој народ неправедно страда, нисам успео – прича нам Милутин Шошкић на Карабурми. – Нисам много размишљао, преломио сам у тренутку, позвао сам синове Марка и Миљана, а ови старији, њих двоје, одавно су већ у Београду и своји људи… Саопштио сам им да желим да се вратим у Србију. Казао сам синовима, можда ћу се и вратити у Америку, заправо, умиривао сам их, а знао сам да повратка неће бити. Убеђивали су ме, на све начине, да останем… Онда смо се поздравили. Испратили су ме. Дуго су стајали, дуго сам стајао. Био је то тежак растанак… Верујем да су и они знали да Америку коначно напуштам.

– Срце ми је дрхтало кад сам се спустио на београдски аеродром. Ја сам већ одавно знао куда најпре желим. Желим у моју Метохију. Да видим Пећ, да преноћим у Пећкој патријаршији.

То је била 2007. година, пролеће, Милутин Шошкић се сећа:

– Спремам се да кренем на Космет. Спремам се, а ране крваре. Имао сам четири године када су нам балисти у Јабланици запалили кућу. Ево, сад док вам говорим, као да видим како у кућу убацују и мог пса. Волео сам тог пса. Кућа гори, он цвили, завија… Мајка, браћа и ја све то гледамо. Мајка нас загрлила, све, овако, одједном. Гласа не пушта. А сузе саме лију. После нас је одвела у Пећку патријаршију. Патријаршија је била наше једино уточиште те ’41. године. И то ми је у сећању. С тим ћу да умрем. Четири године смо провели у Патријаршији.

– Четрдесет породица је ту нашло спас – сећа се Милутин Шошкић. – Али сваке ноћи Шиптари кидишу на зидове. Онда неко, усред ноћи, ко је најближи и најбржи до звона, потеже уже које је покретало звоно туге. То је био знак Италијанима који су били у пећкој гимназији да нас спасавају. И, спасавали су нас, читав рат. Они некад, као и ововремени данас, који су заштитили и Патријаршију и Дечане…

Ред сећања, тешко је пратити овакав удар емоција које Милутин Шошкић не крије. Он пролази кроз причу, као да се дешава овог тренутка.

– У Патријаршији смо били с кором хлеба. Умирало се и рађало. Памтим, а ко то не би упамтио, тамо ми је умро и брат Милисав, годину од мене старији. Мајка га је у наручју однела, само је рекла: „Умро Милисав“. Сахранили су га иза патријаршијског зида, ноћу…

После четрдесет пете, Шошкићи су мислили да их из Метохије нико никада неће моћи померити. Отац Јеремија већ је почео да гради нову кућу на темељима спаљене, у Јабланици.

– Лепу смо кућу подигли на старом згаришту. Две године после такозване слободе, 1947, Шиптари су нам кућу поново запалили. Трн у оку био им је мој отац Јеремија, некадашњи краљев војник, који се после пропасти Краљевине прикључио партизанима. Није ни њему ни нама више било места у Јабланици. Памтим да су га тражили живог или мртвог.

– Те 1947. године отац је донео одлуку да смо ми најпречи, наши животи, јер је слутио да и ми можемо бити жртве. И тако смо пошли из Јабланице. Без ичега. Заправо, не без ичега, већ са ужасним сликама. А ја сам стално сањао брата Милисава и оног мог пса који је у кући горео. Стално сам све то сањао. Шта је све у међувремену било, читава моја младост, резултати у спорту, кажу врхунски, били су подређени тим сликама. Оне су живеле у мени. Не живеле, оне су буктале. Можда су ме и покретале да направим резултат. Али спутавале су ме да се вратим у Метохију. Страховао сам, признајем, од тих ужасних слика. Верујте, страховао сам.

Ни речју, а камоли реченицом, не прекидамо Милутина Шошкића док говори. Он застаје на моменте, док у неверици говори како је ипак прикупио сву снагу, равну оној када брани репрезентацију од противничког гола, па и више од тога, да се врати у Метохију. Да је види после више од пола века. Да пољуби траг Патријаршије. Да чује други звук манастирског звона од оног који је понео из детињства.

Прича нам како су га на Јарињу, на административној граници, дочекали туђи војници. Питали: „Куда идете?“

– Идем кући – кажем им.

Предвече је стигао у Пећку патријаршију. Италијански Кфор је на стражи, под потпуном ратном опремом, капије затворене. Чуо је шум Бистрице. Вратиле су му се успомене и оно када је мајка Радунка у трудноћи са млађом сестром пожелела да поједе парче рибе, а он отишао и донео јој пастрмку.

Стајао је пред манастирском капијом. Вртело му се у глави. Проверавао је себе, стискајући руке, питао се је ли то он. Је ли ово она Патријаршија, уточиште свом народу, а у жицама.

– Капију је отворила монахиња, представио сам се, а и нисам морао, довољно је било што сам рекао да сам из Јабланице и да желим да посетим манастир – грцао је, каже, док је говорио, да га је монахиња једва разумела. Али разумела је говор суза које су текле.

– Пошао сам, најпре, да видим онај дуд, онај по коме смо се ми деца током четири године рата пентрали – прича нам Милутин Шошкић. – Видим, јесте полегао, али младице… те чудесне малене младице избијале су из оронулог стабла. А једна, већ се уздизала према небу, јача од свих. Помислим, а можда сам и гласно изговорио: Мили Боже, тако ће и наш народ. И верујем да хоће.

У Патријаршији, Милутина Шошкића примила је игуманија Февронија.

– Дуго смо, иза вечере, с монахињама она и ја разговарали. Причала ми је о тешкоћама и изазовима с којима је суочен манастир, да би опстао у таквим околностима у каквим не живи ниједно монаштво на кугли земаљској. После, упутила ме у келију у којој треба да преноћим. Али мени сан није долазио. Загледао сам, као да сам у палати, оних неколико квадрата келије у којој су били кандило, икона, умиваоник и дрвени кревет. Прелиставао сам молитвеник и књижицу о Патријаршији, заправо њеном историјату, који ми је дала игуманија. Све су преда мном биле слике мог детињства. И верујте, негде у праскозорје, јавила ми се никад снажнија мисао: кажем прво тихо, па гласно: Мили Боже, што би било лепо да овде умрем!

Из леве руке пребацио је Милутин Шошкић штап у десну, окренуо бројаницу, поглед је ударио у слику дечака под зрелим метохијским трешњама.

Казао је, онако, као за себе:

– Волео бих… Волео бих, још једном да видим Пећку патријаршију. Али то путовање сада не бих могао да издржим.

КАД САВА МИРИ БРАЋУ

Гледам, ето, из епизоде у епизоду „Немањиће“. Кажу многи да им се не допада како су нам их сценариста и редитељ представили. А ја одговорим: она сцена кад Сава мири браћу, вреднија је од сваке наше серије. Ко ту поруку није разумео? Само онај ко не жели да је разуме.

СРБИЈА ИМА ЛЕПШЕ ЛИЦЕ

Купујем свакодневно четири српска дневника. Упоређујем који какве вести доноси. И сваког дана говорим: Србија има лепше лице од овог које већина показује. Упитам се, шта је то с нама да у бесмислу налазимо смисао и величамо маргиналне друштвене појаве. Кажем: Дајте, људи, молим вас да лепо лице Србије издвојите из овог свеопштег муља. То Србија заслужује!

ВАЊИН ОМАЖ ВЕЛИКОМ ЧОВЕКУ

После разговора са Милутином Шошкићем, он је репортерима даровао роман Вање Булића „Шоле“. У овом омажу који је Булић посветио животу легенде нашег а светског фудбала, фокусиран је, пре свега, Шошкићев људски профил. Његове врлине и витешка борба до светског врха, као лекција, да се само добри људи могу издићи до висина.

Аутор: Милена Марковић

Извор: НОВОСТИ