Рехабилитација усташког кардинала имаће, сигурно је, велики одјек у региону и имплицираће негативне последице по мир и стабилност на просторима бивше Југославије. Но, она, како са правом констатује шеф дипломатије Ивица Дачић, „није само српско-хрватско питање, већ светски и европски проблем, јер УН и ЕУ забрањују рестаурацију фашизма и фашисоидних идеологија“. „Степинчеве речи на Ускрс 1941. године да је ’НДХ створена Божијом милошћу, мудрим и пожртвованим радом поглавника (Павелића) и усташког покрета, те вољом наших савезника (Хитлера и Мусолинија)’, као и да је ’НДХ најзнаменитији догађај у животу хрватског народа’, најбоље говоре и о Степинцу и о онима који га рехабилитују“, каже Дачић.
Свакако више је разлога који су утицали на рехабилитацију Павелићевог кардинала, као што није случајно што је оваква одлука донесена баш у овом тренутку. Поред осталих разлога, овакав развој ситуације у случају Степинац може да се учитава као утицај одређених англосанксонских кругова у циљу дизање тензија у региону како би се српски фактор, који се у последње време покушава усмерити у војном смислу ка Русији и инвестиционо ка Кини, притискао и дисциплиновао тако што ће се забавити старим анимозитетима и регионалним поделама. И стога остати немоћан да се ишчупа из чврстог „загрљаја“ неких структура англосаксонског света, који му је наметнут после бомбардовања и петооктобарских промена.
Исто тако, није случајно да рехабилитација Степинца пала у време формирања мешовите комисије коју чине представници СПЦ и Католичке цркве. Пошто они имају улогу да преиспитају деловање кардинала у ратним догађајима од 1941. до 1945, ова рехабилитација чини се може да се тумачи и као логистичка подршка, али чак и као нека врста притиска из Загреба на рад комисије, на Ватикан и папу Фрању, што је у функцији остварења конструкта хрватских „јастребова“ у Католичкој цркви, којима је крајњи циљ проглашења Алојзија Степинца за свеца.
И оно што је најбитније за овај случај, који све сигурније води ка канонизацији Павелићевог кардинала, јесте истинска приврженост истакнутих представника хрватске елите, Католичке цркве у Хрватској, као и дела хрватског народа, лику и делу првог свештеника НДХ. За њих је Степинац, баш као и Анте Павелић, оличење тежње хрватског народа за сопственом државношћу. Тај колективни идеал је остварио Анте Павелић док је кардинал био један од најбитнијих сарадника и духовна логистика том пројекту, те је као такав ушао у историју и колективну свест народа, као стуб њиховог идентитетског утемељења, као личност која је, нарочито мученичком судбином – како се већином тумачи у западном нам комшилуку – кроз осуду и утамничење, уграђена у темеље модерне хрватске нације и модерне хрватске државе.
У делу хрватског народа перцепција првог свештеника Павелићеве Хрватске је таква. Она би била таква и да није било тоталитарне идеологије, која је после Другог светског рата од својих непријатеља правила издајнике, а неретко, као последицу тога, и мученике. Агресивна идеологија и аутократски поглед на свет су често после Другог светског рата утврђивали народе у ставу да су њихови национални предводници јунаци и хероји отпора тоталитарном свету. Услед тога у последње време имамо често некритички приступ догађајима и личностима који су били актери у ратним догађајима 1941-1945, што је произвело појаву покушаја масовних, некада и некритичких рехабилитација на свим сукобљеним странама.
Ова пракса (иако су заиста потребне евентуалне рехабилитације, али засноване на озбиљним истраживањима и научним аргументима) је најчешће у функцији неговања, чак и продубљивања подела на овим просторима, што спречава здрав контакт међу народима, а неретко и међудржавну сарадњу на свим нивоима. Тиме се отвара простор за уплив фактора са стране, који најчешће усмеравају Балкан у правцу својих стратешких приоритета остављајући га да тавори у мраку сопствених подела и анимозитета, забаваљног о свом јаду. Из тог угла гледано рахабилитација Степинца, осим што је заснована на историјској неистини, одрадиће и посао спречавања приближавања и на истини заснованог помирења (или макар пристојне сарадње), пре свега Срба и Хрвата, а самим тим и читавог Западног Балкана.
Аутор: Милован Балабан
Дневник, 23. јул 2016.
Извор: ВИДОВДАН
Везане вијести:
Милован Балабан: За Ватикан нису исто Аушвиц и Јасеновац …