Miloš Ković: Srbi se lako odriču svoje istorije

Za Dan ustanka izabran je datum međusobnog razračunavanja Srba, koje se dogodilo „na crveno slovo“, na Ivanjdan. Time nije naglašen otpor stranom okupatoru, nego „klasni rat“, revolucija, unutarsrpski sukob.

Srbi su poverovali u monopol partizana na antifašizam. Tako je, s padom evropskog komunizma, devalviran i antifašizam. Potom su došli antikomunisti, za koje je sve što je u bilo kakvoj vezi sa komunistima i partizanima bilo i ostalo neprihvatljivo. Odrekli smo se tog dela svoje istorije baš kao što smo, zahvaljujući antikomunizmu i ljubavi prema nekomunističkom, kapitalističkom Zapadu, raskrčmili i za šaku dolara mu prodali uspešna „komunistička“ preduzeća, rasturili JNA i službe bezbednosti. Zato sada imamo problem sa istorijskom i nacionalnom svešću, kolonizovanu kulturu, propalu privredu…

Ovo su, po rečima istoričara dr Miloša Kovića, vanrednog profesora Odeljenja za istoriju Filozofskog fakulteta u Beogradu, glavni uzroci zbog kojih je srpski narod dospeo u situaciju da se njegova nesporna borba protiv fašizma u Drugom svetskom ratu omalovažava i nipodaštava. Kao stručnjak koji je istraživao konflikte i krize u Srbiji i regionu tokom 19. i 20. veka i istoriju političkih ideja i institucija na Balkanu tokom ta dva veka, Ković, takođe, naglašava:

– Antifašizam je neodvojiv od srpskog nacionalnog identiteta. Njegov temelj je bio sukob sa austrougarskim prozelitizmom i imperijalizmom od 1914. do 1918. godine, a u Srbiji i Crnoj Gori srpski nacionalizam je 1941. ušao u čeoni sukob sa nacizmom i fašizmom.

* Zašto se, onda, borba protiv fašizma poistovećuje sa komunizmom?

– Zato što je komunizam u našoj zemlji decenijama prisvajao antifašizam. Zaboravili smo da je jedna od prvih žrtava fašističkog zla bio naš kralj Aleksandar Karađorđević. Prvi otpor fašizmu pružili su, u stvari, srpska crkva i oficiri. Oni se nisu bojali onih koji su pred njima bežali 1918. godine.

* Je li vođa Trećeg rajha to znao?

– Hitler je odlično znao da su u Jugoslaviji njegov glavni protivnik bili srpski nacionalisti. Svako ozbiljnije proučavanje partizanskog pokreta, naročito zapadno od Drine, pokazaće u njemu izrazito srpsku, patriotsku, epsku, guslarsku boju. Poistovećivanje antifašizma sa komunizmom podjednako je neistorijsko kao i današnje poistovećivanje fašizma sa komunizmom, u okviru teorija o totalitarizmu.

* Formalne sličnosti su, ipak, nesporne.

– Da, ali fašizam i nacizam neposredno izrastaju iz evropskog agresivnog, ratničkog kolonijalizma, čija je neodvojiva komponenta bio rasizam, kao teorijsko opravdanje belih Evropljana za sistematsko uništavanje celih ljudskih populacija u Americi, Africi i Aziji. To zlo, staro vekovima, od 1939. se okrenulo protiv samih Evropljana – Poljaka, Srba, Rusa i naravno Jevreja.

* Srbi su, kako kažete, jedan od naroda koji je najviše stradao od fašističkog zla. Zašto je baš taj, srpski narod prestao da slavi 7. jul – Dan ustanka naroda Srbije, koji se do 2001. godine obeležavao kao državni praznik?

– Za Dan ustanka izabran je datum međusobnog razračunavanja Srba, koje se dogodilo „na crveno slovo“, na Ivanjdan. Time nije naglašen otpor stranom okupatoru, nego „klasni rat“, revolucija, unutarsrpski sukob. Nije uzet 27. mart 1941, kada su Srbi, predvođeni oficirima i crkvom, bili ujedinjeni u otporu fašizmu, odbijajući pruženu Hitlerovu ruku, spremni da za taj otpor plate najvišu cenu. Uz Ruse, Jevreje i Poljake, nema naroda koji je u Drugom svetskom ratu toliko stradao i dao toliko dokaza svog antifašizma. Pa ipak, nama se danas prebrojavaju antifašistička krvna zrnca i čak nas optužuju za fašizam.

* Te optužbe nam stižu u vreme kada smo svedoci jačanja fašističkih ideja u Evropi, ili je na delu samo jačanje ekstremne desnice?

– Retorika populista često je odbojna i primitivna. Populisti, međutim, nisu pravi potomci fašista, nego oni koji, vođeni uverenjem u sopstvenu kulturnu superiornost i istorijsku izabranost, vode osvajačke pohode širom sveta, protiv suverenih zemalja. Hitlerove ambicije su bile evropske, NATO liberali hoće da vladaju svetom. Gebelsova propaganda bila je smešna u poređenju sa kulturnom hegemonijom anglosaksonskih medija nad celim svetom.

* Ima li smisla da se te dve propagande uopšte upoređuju?

– Ne zaboravimo da se i Hitler kleo u ujedinjenu Evropu, u modernost i superiornost nemačke i evropske kulture. U „Majn kampfu“ se može videti koliko se on divio kolonizatorskom, rasističkom iskustvu Amerikanaca i Engleza na Divljem zapadu i u Indiji.

* Čini se, ipak, da se antifašizam uvek vezuje uz levicu.

– SSSR i Crvena armija porazili su, uz pomoć Angloamerikanaca, Treći rajh i njegove saveznike. Posle napada Nemačke na SSSR, komunisti širom Evrope činili su najborbeniji deo pokreta otpora. Ipak, odlučni borci protiv fašizma dolazili su i sa desnice. Ne zaboravimo da je Čerčil vodio britanske konzervativce. Ruzvelta i Trumana ne možemo zvati levičarima. Unutar crkava, naročito pravoslavne i anglikanske, takođe je postojao snažan otpor fašizmu.

* Gde su danas evropska i svetska levica?

– Latinska Amerika je njeno glavno uporište. Tamo su, u otporu američkim kapitalistima i rasistima, spojene ideje socijalne i nacionalne emancipacije i pravde. Njih zastupaju Hose Muhika i Evo Morales, i nekada pokojni Ugo Čaves. Englezi su arhiepiskopa Kipra Makariosa nazivali mediteranskim Kastrom, jer je vodio tamošnji, antikolonijalni pokret otpora i izjašnjavao se kao levičar.

* No, Makarijus je kasnije sve pojasnio.

– Kada ga je Orijana Falači pitala o tome, podsetio ju je na to da je hrišćanstvo izvorno vera niščih i progonjenih. Bio je to, u stvari, tradicijski vid otpora zavojevaču, baš kao što su kod Srba to bili patrijarsi Jovan Kantul, Arsenije Treći Čarnojević ili mitropoliti iz kuće Petrović.

* Koliko su jake i, istovremeno, važne i prihvatljive ideje levice u Evropi i u Srbiji?

– Pojmovi levice i desnice, nastali u Francuskoj revoluciji, do danas su promenili značenje. Tada je levica označavala ljude skromnog porekla i životnog stila, koji se bore za prava slabijih i za njihovu građansku ravnopravnost. Danas se prebogati pripadnici otuđenih evropskih poslovnih i političkih elita, lojalni NATO, EU i SAD, bez zazora izjašnjavaju kao levičari i kao u desničare upiru prstom u one koji bi da prežive, da povrate nacionalni suverenitet i vlast nad sopstvenom sudbinom. Pravu levicu u Britaniji predstavlja Džeremi Korbin, a u Francuskoj Žan-Lik Melanšon.

Oprema: Stanje stvari

Izvor: Novosti online

Vezane vijesti:

Dr Miloš Ković / istoričar / – Slavimo Termopile, a odričemo se Kosova

Prof. Dr Miloš Ković: Fašizam je samo epizoda

Miloš Ković: Kad se identitet gradi na antisrpstvu