Miloš Ković: Izbeći nedostojne rasprave o broju žrtava u NDH i Jasenovcu

Jevreji priznaju da im nedostaje oko milion i po imena da bi dostigli procenu od oko 6.000.000 žrtava. Ali, dok oni istražuju i rade, u taj broj niko ne sme da im dirne. Tako bih i ja uradio sa brojem od 500.000-600.000 žrtava Jasenovca koji je utvrđen odmah po oslobođenju logora. Dvadeset godina kasnije došlo se do cifre od oko 700.000 žrtava

Napomena: Prilog je prvi put objavljen na portalu Jadovno.srb 23. maja 2018. godine.

„Za razliku od, recimo Britanije, koja trguje kožama svojih prijatelja, Nemačka svoje saveznike ne zaboravlja. Zato su njeni dobri stari ratni saveznici sa Balkana nagrađeni brzim pristupanjem EU, dok su oni koji su joj se usprotivili u dva svetska rata, kao Srbi ili Grci, osuđeni na večito neprijateljstvo i podozrenje.“

Posle revizije istorije Prvog svetskog rata, na redu je mnogo ozbiljnija revizija istorije Drugog svetskog rata. Zato sada prvo puštaju Hrvate, Ukrajince, Estonce i ostale da se pohvale svojim junačkim tradicijama iz Drugog svetskog rata.

Ovo, u razgovoru za „Iskru“ kaže profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Miloš Ković.

Šta se to dešava sa Evropom i Evropskom unijom u kojoj se tako otvoreno, tako glasno i nekažnjeno propagira neonacizam i slave zločinci pred čijom su bestijalnošću i nemački fašisti ostajali bez reči?

Srpski evroentuzijasti stalno se čude zbog ćutanja Evropske unije pred obnovom ustaških ideja u Hrvatskoj. Zar ćutanje nije znak odobravanja? Predsednica Hrvatske, članice EU, bivša visoka dužnosnica NATO, klanja se senima nevino postradalih ustaša u Blajburgu, javno izražava saosećanje za ustaške emigrante u Argentini i hrabro ispoveda kritički stav prema srpskom i komunističkom „Jasenovačkom mitu“. Ona kaže da sa svojom decom često i rado sluša pesmice Marka Perkovića Tompsona, poznatog po hitu „Jasenovac i Gradiška Stara“. U toj zemlji omladina, po stadionima, na Tompsonovim koncertima, pleše uz ustaške pozdrave i parole. Sve su to, međutim, sitnice pred redovnim, zvaničnim slavljenjem uništenja Krajine i proterivanja oko 250.000 Srba, sopstvenih građana, iz Hrvatske. Nad svim što se tamo događa lebdi blagonaklona, zaštitnička senka Nemačke, ali i Rimokatoličke crkve. Ona je bila srce i duša ustaškog režima. Zbog toga nikada nije kažnjena. Zato ona i njeni vernici i danas slave Stepinca kao sveca, Paveliću služe mise i tvrde da su ustaše bile tek nevine žrtve komunističke propagande i terora.

Sličnih primera ima mnogo u pribaltičkim republikama i u Ukrajini, gde nacisti marširaju bulevarima, kao nekada, uz plamen baklji i antiruske slogane. Mislim da je sve počelo onda kada su Austrijanci za predsednika izabrali Kurta Valdhajma, uz prkos celom svetu, pošto se saznalo da je, kao nacistički oficir imao posrednog udela, pored ostalog, u masovnim zločinima po Balkanu, uključujući i istrebljenje Srba na Kozari. Reč je, naime, o zemljama koje su voljno služile naciste, ali su posle rata tretirane kao njihove žrtve, Za razliku od Nemaca, Austrijanci, Mađari, Hrvati i ostali, izbegli su „denacifikaciju“, a neki su, kao Hrvati, već u toku rata, brzo i uspešno pretrčali na stranu pobednika. Štaviše, sa sporazumom dva Hrvata, Tita i Šubašića, pod zaštitom Britanaca, oni su iz rata izašli kao pobednici nad Srbima i njihovim kraljem Petrom i generalom Dražom. I baš zato što su izbegle kaznu, u ovim zemljama su tako česti i uočljivi recidivi fašističke prošlosti.

Za razliku od, recimo Britanije, koja trguje kožama svojih prijatelja, Nemačka svoje saveznike ne zaboravlja. Zato su njeni dobri stari ratni saveznici sa Balkana nagrađeni brzim pristupanjem EU, dok su oni koji su joj se usprotivili u dva svetska rata, kao Srbi ili Grci, osuđeni na večito neprijateljstvo i podozrenje.

Posle revizije istorije Prvog svetskog rata, na redu je mnogo ozbiljnija revizija istorije Drugog svetskog rata. Zato sada prvo puštaju Hrvate, Ukrajince, Estonce i ostale da se pohvale svojim junačkim tradicijama iz Drugog svetskog rata. Nije reč samo o našoj globalnoj rijaliti kulturi, u kojoj se ljudi javno hvale i slikaju dok čine ono od čega je pristojne ljude sramota. Te fašističke ceremonije su, u stvari, probni baloni, koji treba da izmere reakcije javnosti i da skaradne stvari učine uobičajenim. Za njima će, nema sumnje, iz senke na svetlo dana izaći i Nemci. Ni tu, naravno, nije bilo istinske denacifikacije; izuzetak je samo Istočna Nemačka. Ali nju je Zapadna Nemačka sebi prosto pripojila. A tamo se Konrad Adenauer uveliko služio kadrovima Trećeg Rajha. Neki od njih su se istakli kao prvi arhitekti Evropske zajednice, docnije EU. I Hitler je, uostalom, ponavljao da ratuje za ujedinjenu Evropu, pod vođstvom Nemačke.

Današnje fašiste uveliko koriste SAD i EU da bi se razračunavale sa Rusima, Srbima i ostalim neposlušnim nacijama. To je višedecenijska praksa iz doba Hladnog rata, kada su se, u borbi protiv komunista služili nacistima, koje su, uz ključnu ulogu Vatikana, spasavali preko čuvenih „pacovskih kanala“. Tako su Vatikan i obaveštajne službe SAD i Britanije spasavale ne samo naciste, nego i ustaše – Pavelića, Artukovića i ostale. Pre nekoliko meseci saznadosmo da je tako spasen i ukrajinski nacista, deda sadašnje kanadske ministarske spoljnih poslova Hristije Friland, koja se, verovatno slučajno, baš ističe svojom ratobornom rusofobijom. Glavni organizator „pacovskih kanala“, hrvatski sveštenik Krunoslav Draganović, poverenik Vatikana i američki agent, umro je mirno i spokojno u Titovoj Jugoslaviji, u Sarajevu 1983. godine.

Ti nacistički i fašistički resursi SAD i Britanije danas su opet stavljeni u pogon, ponovo protiv Srba i Rusa. To su ti kontinuiteti koji omogućavaju da se mirni vlasnik picerije iz Otave, po imenu Gojko Šušak, iznenada pojavi kao Tuđmanov ministar odbrane u ratovima 1990-ih, da se posebno istakne u etničkom čišćenju oko 250.000 Srba, i da mu na sahrani besedu drži njegov kolega, američki ministar odbrane Vilijam Peri. Eto, zato su Amerikancima, Britancima i Nemcima hrvatski, ukrajinski i baltički fašisti i dan danas tako potrebni i dragi. Naravno, svaka sličnost onoga što radi NATO sa nacističkim pohodima i istrebljenjima Srba i Rusa sasvim je slučajna.

Da li je strah od nekog novog Hitlera i nekog novog Holokausta opravdan ili mislite da do toga ne može doći?

Nema razloga za strah. Jer mi taj užas već živimo i, evo, preživljavamo. Za Srbe, ovo vreme je gore od Hitlerovog. NATO i SAD po nas su mnogo ubitačniji od Sila Osovine. Ono što Paveliću i Hitleru nije pošlo za rukom, uspeli su Tuđman i Klinton. Ognjem i mačem rešili su srpsko pitanje u Hrvatskoj. Nemački nacisti i italijanski fašisti nisu ni pokušali da pobiju i proteraju sve Srbe sa Kosova i Metohije. NATO i SAD su se i u to upustili. Na Bliskom Istoku takođe, pred našim očima, nestaju cele ljudske populacije, naročito Arapi hrišćani. Pogledajte, uostalom, kakva je istorija genocida nad starosedeocima američkog kontinenta. Setimo se masovnih zločina nad civilima iz Hirošime i Nagasakija. Jedina razlika između njih i nemačkih nacista je u tome što Amerikanci nikada nisu kažnjeni. Umesto toga, sebe su ustoličili za globalnog moralnog arbitra. Čak su ceo svet ubedili da starosedeoce američkog kontinenta zovu „Indijancima“, a njih, otimače, pljačkaše i ubice – Amerikancima.

Možda će ovo zapažanje, odnosno pitanje, zvučati pregrubo, ali me interesuje da li je globalizacija, kao proces praktično ukidanja malih naroda i svođenje sveta na viđenje Amerike, donekle jednako Hitlerovim planovima, naravno izuzimajući onu, u fizičkom smislu, istrebljivačku politiku, iako i tu imamo na delu razne teorije depopulacije planete?

Hitler se, sudeći po knjizi Majn kampf, divio SAD i Britancima. U njima je video germanske nacije, a i duboko je poštovao njihove rasističke tradicije. Znao je koliko se Nemaca naselilo u SAD i pretopilo u Amerikance. Kako je primetio istoričar Mark Mazauer, Hitler je hteo je da u istočnoj Evropi, među Slovenima, postupa isto kao Amerikanci na Divljem Zapadu: naseliti „civilizovane oaze“ germanskog stanovništva među domoroce, koje bi se potom spajale i postepeno im otimale zemlju. Jednostavno, tretirao je Evropljane onako kako su američki i engleski imperijalisti i kolonizatori tretirali vanevropske narode. Isto tako, ugledao se na britansko rasističko kolonijalno iskustvo u Indiji. Zato je Rusiju nazivao „našom Indijom“. Hitlerova vera u ujedinjenu Evropu i u evropsku civilizacijsku superiornost sasvim je bliska današnjem kultur-rasizmu zemalja EU i njihovom neprijateljstvu prema Rusiji i muslimanskom svetu.

Ne samo u Nemačkoj, nego posebno u SAD i Engleskoj postoje drevne predrasude prema Rusima i svim njihovim saveznicima, uključujući i Srbe. Njihova današnja antisrpska i antiruska propaganda malo se razlikuje od nacističke. Naročito je antisrpska histerija iz poslednje decenije prošlog veka neprijatno podsećala na antisemitsku štampu u okupiranoj, nacističkoj Evropi. Jezivi su i njihovi stavovi prema muslimanima, čije zemlje, sa pravednošću krstaša, sistematski i temeljno razaraju. Sada su se, kako vidimo, upustili u pohod na Rusiju. Ako ovako nastave, siguran sam da će proći kao njihovi nacistički prethodnici.

Da li reviziju istorije vrši ceo svet i šta će se dogoditi kada zločinci sebe proglase za stradalnike, a stradalnike za zločince? Ko će budućim generacijama, koje se rode posle završetka revizije, objasniti da nije sve onako kako ih uče i da li će povratak istini biti moguć?

Ta pitanja neće se rešavati učenim akademskim raspravama nego – silom i promenama u odnosima snaga. Jer, ova planetarna laž uspostavljena je silom. Današnji svet, zahvaljujući ideološkoj hegemoniji (veoma korisna Gramšijeva sintagma) Zapada, zaista počiva na proglašavanju zločinaca za stradalnike i stradalnika za zločince. Ali, to je tiranija manjine nad ubedljivom većinom. Pomenimo samo Rusiju i Kinu, koje im pružaju sve uspešniji otpor. Pored toga, po prirodi stvari, završiće se i ova epoha. Setimo se pohoda Napoleona i Hitlera na Rusiju. I šta je ostalo od njihove moći i njihovih laži, pošto su Rusi ušli u Pariz i u Berlin?

Kakav je logor bio Jasenovac i ko je tamo stradao? Ovo pitam, jer u Hrvatskoj tvrde da su u Jasenovcu najviše ubijani hrvatski komunisti.

Jasenovac je najteža zagonetka i najvažnija tema moderne srpske istorije. Objasniti taj masovni, stravični zločin znači konačno izaći na kraj sa teretom jugoslovenske ideje, koja još pritiska i opija srpske elite. Razumeti da glavna tema istorije Drugog svetskog rata za Srbe nisu partizani i četnici, nego genocid nad Srbima u NDH, znači steći dubinski uvid u tok i smisao srpske istorije. Jednostavno, moramo da razvijemo sposobnost da se ne „upecamo“ na nametnute teme, koje imaju za cilj da se ova istina sakrije i da se prodube naše unutrašnje podele. Čim pomenemo Jasenovac, hrvatski „levičarski povjesničari“ (desničarske ne vredi ni pominjati), odmah krenu u monologe o četnicima, praćene izjednačavanjem Pavelića i Nedića. Sav aktivizam naših „antifašista“ iscrpljuje se u borbi protiv srpskog nacionalizma. Ti titoisti, bez trunke srama, svesno i otvoreno služe NATO okupatorima. Na toj ideologiji zasniva se današnja Crna Gora; u nju se kunu i vojvođanski separatisti.

Nema razloga da se bilo kome pravdamo. Srpski nacionalisti, oficiri, Crkva i javne ličnosti odbili su, 27. marta 1941, svaku saradnju sa nacistima i za to su platili najstrašniju cenu. Hitler, Musolini i Pavelić Srbima su namenili ropstvo i istrebljenje. Imali smo čak dva pokreta otpora, četnički i partizanski. Svi znamo kakav je udeo srpskog nacionalizma i kosovske etike u partizanskom pokretu, naročito u Krajini. Ona je njegova prava, nepriznata kolevka. Zauzvrat, nije bila dostojna čak ni autonomije u sastavu Hrvatske. To je predlagao Moša Pijade, ali su ga, po kratkom postupku, odbili Tito i njegove srpske skutonoše. Nije slučajno, u naše dane, baš Krajina bila prva žrtva obnovljenog fašističkog zla.

Umesto da se pravdamo i odgovaramo na glupa pitanja, razmislimo šta je to Rimokatoličku crkvu i hrvatske ustaše pokrenulo na tako stravičan, masovan genocid nad Srbima? Odakle dolaze ta klanja srpske dece i bacanje živih mališana u kraške jame (u Jasenovcu, Prebilovcima, Šargovcu, Drakuliću, Motikama, Starom Brodu…)? Lično, ne bih potcenio ni genocidne tradicije Austro-Ugarske, koja je sezonu lova na srpske žene, decu i starce otvorila u Prvom svetskom ratu, u Bosni, Hercegovini, Jadru, Rađevini i Mačvi. Važan je i taj rasistički naboj izvornog hrvatskog nacionalizma, počevši od vremena Ante Starčevića. Ostaje, međutim, i pitanje masovnosti učešća bosanskih muslimana u ustaškom pokretu. U današnjoj javnoj kulturi Bošnjaka ova tema praktično ne postoji; krivica za ustaštvo prebacuje se isključivo na Hrvate.

Broj stradalih u Jasenovcu je, naravno, prevažan, ali i to spada u nametnute teme. U Hrvatskoj, kako vidimo, postoji uporan, istrajan i veoma organizovan rad na tome da se njihov broj umanji. O holokaustu nad Jevrejima tamo se slobodno govori, ali je genocid nad Srbima nepoželjna tema. Videli ste da su čak i Boba Dilana hteli da sudski gone samo zato što je uporedio hrvatske zločine nad Srbima sa nemačkim zločinima nad Jevrejima i američkim zločinima nad crncima.

Mislim da su se srpski istoričari neoprezno upustili u međusobne, ostrašćene rasprave o broju žrtava u NDH i Jasenovcu. To poricatelje genocida nad Srbima iz Hrvatske, Nemačke ili Amerike. može samo da obraduje i da dodatno doprinese njegovoj relativizaciji. Ne vidim nijedan razlog zašto bismo ulazili u bilo kakve rasprave sa njima. Jevreji, na primer, ubrzano i sistematski rade na prikupljanju podataka, i nigde ne prenagljuju sa brojevima. Priznaju da im nedostaje oko milion i po imena da bi dostigli procenu od oko 6.000.000 žrtava. Ali, dok oni istražuju i rade, u taj broj niko ne sme da im dirne. Žrtve su svete. Tako bih i ja uradio sa brojem od 500.000-600.000 žrtava Jasenovca koji je, odmah po oslobođenju logora, utvrdila Zemaljska komisija za utvrđivanje zločina okupatora i njegovih pomagača. Na osnovu delimičnog ispitivanja masovnih grobnica, dvadeset godina kasnije došlo se do cifre od oko 700.000 žrtava. Ne bih se igrao tim ciframa, i zato sam učestovao u inicijativi da Narodna skupština Srbije donese rezoluciju o zabrani poricanja i relativizovanja genocida nad Srbima (vladajuća većina naprednjaka i socijalista glatko ih je odbila, ali ona je još na stolu). U međuvremenu bih sve državne i ljudske resurse Srbije iskoristio za sistematsko istraživanje broja stradalih. Na kraju bih istupio sa procenom, potkrepljenom ne samo demografskim pretpostavkama, kako se to danas uglavnom radi, nego sveobuhvatnim istraživanjima i čvrstim dokazima. Znam da na tome već predano rade istoričari u Beogradu, Banjoj Luci, Pakracu i Istočnom Sarajevu. Potrebno je da se objedine napori i izbegnu nedostojne rasprave.

Da bi se sve to uradilo, potrebno je da Jasenovac i genocid nad Srbima 1941-1945. budu ugrađeni u temelje srpskog nacionalnog identiteta, onako kao što je to holokaust za Jevreje i genocid iz 1915. za Jermene. Insistiranje na fašizmu i antifašizmu zamaglilo je svest o mnogo starijem zlu. Žarko Vidović, predratni sarajevski skojevac, pričao mi je kako su se ustaše u Jasenovcu smejale jer su se on i njegovi sapatnici, čim su tu stigli, podelili na partizane i četnike. Morali su da im objasne da su tu jednostavno zato što su Srbi. To je suštinsko pitanje sazrevanja istorijske svesti u nama. Nikada više neprijatelj, koji mora biti prepoznat i imenovan, ne sme da stavi ruke na našu decu, kao što je to učinio 1914. i 1941. godine. To mora biti početak i kraj svake naše politike. Više nemamo prava na bilo kakve iluzije.

Milan Ružić, Zoran Šaponjić

Naslov i oprema: Stanje stvari

(Iskra, 18. 5. 2018)

Izvor: Stanje stvari

Vezane vijesti:

Prof. Dr Miloš Ković: Fašizam je samo epizoda | Jadovno 1941.

VIDEO – Miloš Ković: Sretenjska besjeda u Banjaluci …

Miloš Ković: Veliki i mali | Jadovno 1941.