MILOŠ KOVIĆ: GENOCID NAD SRBIMA JOŠ NIJE ZAVRŠEN

Upravo to što ih Evropska unija i SAD

tretiraju kao ljude drugog reda činiće Srbe kvascem pobune.

Posljednjih nekoliko godina, pojedini međunarodni
krugovi, ili bolje rečeno centri moći, pokušavaju da se bave revizijom moderne srpske
istorije. O ovim pokušajima, šta se iza njih krije, te koji su krajnji ciljevi za Novi pečat je govorio Miloš Ković, profesor istorije na Filozofskom fakultetu
u Beogradu.

Prema njegovim riječima, situacija u kojoj danas živimo ima
svoje korijene u pobjedi NATO i SAD u Hladnom ratu, u raspadanju Sovjetskog Saveza
i ujedinjenju Njemačke.

— Nema nikakve sumnje da je pad Berlinskog zida 1989. godine
označio početak nove epohe. Pobeda anglosaksonaca učinila je njihovu vojnu moć i
njihovu masovnu kulturu globalnim fenomenima. SAD su na sebe preuzele ulogu svetskog
policajca. U evropskim okvirima, posle te godine, poništeni su rezultati Prvog svetskog
rata. Nemačka i njeni saveznici su se uzdigli, uništene su države koje su imale zadatak
da ih, uz oslonac na Francusku i Britaniju, drže pod kontrolom i propao je Sovjetski
Savez. Novi centri moći traže novu istoriju. Silnici su istoriju uvek doživljavali
kao svoju sluškinju. Najčudnije je to što uvek tako kratkovido veruju da njihova pobeda
znači kraj istorije – kaže Ković.

Koji su to centri moći koji pokušavaju
pisati novu srpsku istoriju?

— Nemačka pokušava da neposredno utiče na obeležavanja stogodišnjice
Prvog svetskog rata širom Evrope. Videli smo da su oni čak i Britancima pokušali
da objasne da 2014. ne bi trebalo da pominju pobednike i pobeđene. Ovi su to, naravno,
pustili u medije i time dali jasan odgovor. Ono što ne mogu Britancima, uvek mogu
da urade Srbima. Pri tome, Nemci pokušavaju da na Srbima, kao naciji pobeđenoj u
prethodnim ratovima, primene iste metode koji su na njima primenjivani posle
1918. i 1945. godine. Zato se Srbiji i zvanično poručuje da mora da radi na promeni
svesti svojih građana. Poređenjima događaja iz jugoslovenskih ratova sa zločinima
nacista svesno se radi na relativizovanju neviđenih i neponovljivih užasa Aušvica,
Dahaua, Mauthauzena, Jasenovca. Recimo, konačno, i to da je Nemačka posle 1945.
umnogome kažnjena, dok su se njeni oduševljeni saveznici – Austrija, Hrvatska ili Mađarska,
tada provukli kao žrtve nemačkog nasilja.

Zašto im Srbi smetaju? Koje su to istorijske
okolnosti koje su dovele do te netrpeljivosti?

— U Nemačkoj i zemljama njenih istorijskih saveznika sasvim očigledno
postoje snažna istorijska sećanja na otpor koji su im Srbi pružili u dva svetska
rata. No odgovor na vaše pitanje teško da može da bude kratak i jednostavan. Jer
Srbi su se tokom svoje istorije nekoliko puta suočili sa genocidom. Oni su, naime,
bar od doba svetog Save i svetog Simeona, učvršivanja dinastije Nemanjića i nastanka
Kosovskog zaveta, pokazivali visok stepen samosvesti i stalnu težnju da, kao posebna
politička celina, sami donose svoje odluke. Ta neposlušnost učinila ih je tokom
istorije predmetom omraze. Na Balkanu oni su Osmanlijama pružili najogorčeniji otpor,
od Kosova 1389. do smrti poslednjeg srpskog despota Pavla Bakića 1537. godine. Prvi
će na Balkanu već 1804. početi konačnim proterivanjem Osmanlija i stvaranjem sopstvene
države. Već u 14, 15. i 16. veku Osmanlije su ih sistematski satirali i islamizovali.
Kada su bežali na teritorije hrišćanskih država, Habzburškog carstva i Venecije,
tu ih je, kao šizmatike, dočekalo neprijateljstvo Rimokatoličke crkve, katoličenje
i periodično, u nemirima i građanskim ratovima, uništavanje. Na teritorijama tih
država Srbi su, kao inoverna, suštinski marginalna, ali veoma samosvesna etnička
zajednica, samo privremeno tolerisani. Verska mržnja u Evropi ima vrlo dugačku istoriju.
Genocid nad Srbima u 20. veku, naročito od 1941. do 1945, uporediv je samo s onim
što je tada zadesilo Jevreje i Rome, što je pogodilo Jermene u Osmanskom carstvu
ili starosedelačke Indijance u SAD. Odgovore bi trebalo tražiti u ovoj vrsti komparativnog
pristupa. Mržnja prema Srbima nema samo jedan izvor, kao što ni antisemitizam nema
samo jedno poreklo.

Tokom naredne godine u Sarajevu će, prema
nekim najavama, biti podignut spomenik Francu Ferdinandu. Slažete li se s onima
koji kažu da bi ovo bilo prvi put da neka država podigne spomenik svom okupatoru?

— Austro-Ugarska je BiH vladala kao kolonijom. Pokreti slični
mladobosanskom ugrožavali su i britansku vlast u Indiji i francusku vlast u Indokini.
U vreme austrougarske okupacije BiH 1878. najogorčeniji, oružani otpor pružili su
muslimani. Zato se ne treba čuditi ni jugoslovenstvu mladobosanaca i Gavrila Principa.
Ti mladi ljudi, većinski pravoslavni, ali i muslimani i katolici, u Austro-Ugarskoj
su videli arogantnu, potcenjivačku, nasilničku, stranu državu. Zadržala je i s posebnom
pažnjom negovala osmansko nasleđe u BiH: kmetstvo i nepismenost. Pre 1914. godine
ona je, zajedno sa Nemačkom, tri puta, pretnjama i ultimatumima Srbiji i Rusiji,
dovela celu Evropu do ivice opšteg rata. U tako napetim okolnostima, organizovani
su u Bosni preteći vojni manevri, a zatim je na Vidovdan u Sarajevo stigao i Franc
Ferdinand. Mladobosanci su to doživeli kao otvorenu porugu, provokaciju i uvredu.
Ako neko posle svega hoće da diže spomenik Francu Ferdinandu u Sarajevu, to je njegova
stvar. Ali priče o genocidnosti Srba jesu dokaz da genocid nad Srbima još nije završen.
Ni u jednom trenutku ne želim da kažem da Srbi nisu naneli mnogo patnje i stradanja
drugim narodima. To su legitimne teme u srpskom javnom mnjenju i istoriografiji. No
uporedite to s nedostakom bilo kakvog samopreispitivanja u onim sredinama u kojima
se Srbi porede s nacistima. Nacistima, protiv kojih su se Srbi borili u dva masovna
pokreta otpora, koji su ubijali 100 Srba za jednog svog i sistematski uništavali
Srbe u koncentracionim logorima. Pročitajte, uostalom, za kakve su sve zločine nacisti
optuživali Jevreje dok su ih, u isto vreme, industrijski ubijali. I zamislite nekoga
ko bi se usudio da, recimo, zbog politike Izraela u Palestini, nekog od izraelskih
zvaničnika uporedi s nacistima. Istog časa postao bi politički i moralni pokojnik.

Pored Austrije, organizaciju skupa u Sarajevu
pomoći će i Francuska. Srbija i Francuska su tokom Prvog svjetskog rata bile na
istoj strani. Otkud takav zaokret u francuskoj vanjskoj politici?

— Francuska s Nemačkom gradi svoj veliki projekat, svoju Vavilonsku
kulu, Evropsku uniju. Od toga zavisi njena bezbednost, njena privreda, njen kulturni
identitet. U poređenju s tim, srpsko prijateljstvo izgubilo je svaki značaj. Kada
je Nemačka počela da razbija Jugoslaviju, Francuska je donela svesnu odluku da se
Srba odrekne. Njeni intelektualci tipa Bernar-Anri Levija prednjačili su u stvaranju
antisrpske histerije na Zapadu. Neshvatljiva je ostrašćenost kojom Žan-Žak Beker,
jedan od vodećih francuskih stručnjaka za Prvi svetski rat, piše o Srbima. To što
se priprema u Sarajevu još nije dobilo konačan oblik, ali, kako vidim iz medija,
za sada je jasno da su Francuze, koji su sve pokrenuli, Nemci i Austrijanci, uz
pomoć sarajevskih istoričara, naknadno izbacili iz projekta. U beogradske akademske
ustanove nije stigao nijedan zvaničan poziv na saradnju. Tako ćemo 2014, verovali
ili ne, u Sarajevu imati konferenciju u organizaciji institucija iz Nemačke, Austrije,
Slovenije, Hrvatske, BiH, Mađarske, Bugarske i Makedonije. Sa izuzetkom poslednje,
sve bivše članice Trojnog saveza. Neshvatljivo je da oni više ne žele da preko saradnje
sa Francuskom bar prikriju svoje prave namere. Velike nade polažem u aroganciju
kojom Nemačka i njeni saveznici danas nastupaju. Francuska je ovo zaslužila, ali
nadam se da će joj konačno prekipeti. U EU njen položaj sve je marginalniji. U Grčkoj,
Italiji, Španiji i Britaniji proces otrežnjenja već je poodmakao.

Da li se možemo oduprijeti svim ovim pritiscima
i na koji način?

— Glavna borba vodi se u nama. Jedno je biti poražen u ratu,
a drugo dozvoliti da vam oduzmu unutrašnju slobodu i da vas pretvore u roba. Ne kaže
se slučajno da onaj ko kontroliše prošlost kontroliše sadašnjost i budućnost. Ovo
je zaista borba za dušu naše dece. Istoriji i ljudima iz prošlosti treba sačuvati
njihov integritet. O njima treba pisati mirno i objektivno. Tu je jedina dozvoljena
strast – strast prema istini. S druge strane, putokaze za kolektivni opstanak i
napredak treba tražiti u našem svetosavskom i kosovskom nasleđu. To su recepti kojih
su se Srbi vekovima vrlo uspešno pridržavali. Oni moraju biti udruženi s otvaranjem
prema snažnim strujama savremenosti, prema idejama demokratije, ljudskih prava, prava
manjina. Ako bolje razmislite, videćete da su svetosavlje i Kosovski zavet nespojivi
s bilo kakvom mržnjom prema ljudima drugačije vere. Oni su nespojivi i s nemoralnošću
i korupcijom unutar jednog društva ili države. Iz ove borbe, koja se mora dobiti
u nama, proisteći će i zdravo društvo, jaka država, funkcionalna ekonomija, snažne
oružane snage, promišljena i uspešna diplomatija.

Bavili ste se Istočnim pitanjem u doba
Bendžamina Dizraelija, kada je bilo nedoumica hoće li ovaj prostor ostati pod Osmanlijama,
biti podijeljen između velikih evropskih sila ili će pripasti narodima koji na njemu
žive. Slažete li se da su ove dileme i danas prisutne?

— Okolnosti su se bitno promenile. Ali ostala je opsesija velikih
sila da na Balkanu one moraju da crtaju granice. I ostala je ta mešavina neznanja
i nadmenosti kojom državnici velikih sila pokušavaju da odlučuju o budućnosti naših
zemalja.

Da li sve ove igre oko prekrajanja istorije,
ali i presude u Hagu, mogu ugroziti opstanak Republike Srpske?

— To i jeste pravi zadatak Haškog tribunala. Materijalno i
moralno, on je oruđe SAD. Pogledajte ko ih finansira, koga su osudili, koga oslobodili.
Potrebno je da se dokaže da ta tobožnja sklonost Srba prema zločinima potiče iz njihove
političke kulture, iz daleke istorije, iz Kosovske, epske junačke tradicije, Gorskog
vijenca, Načertanija, Cvijićevih knjiga. Kada se to ljudima konačno ulije u glavu,
onda ćete moći da delegitimišete, osporite svaki nezavisni spoljnopolitički potez
Srba. Kada dokažete da je Republika Srpska zasnovana na zločinu, oduzećete joj moralno
pravo na postojanje.

Može li desiti da nakon Kosova, bude nastavljeno
s komadanjem Srbije? Pominje se Vojvodina, Sandžak…

— Poznavanje istorije međunarodnih odnosa upravo to dokazuje.
Država koja se odrekne samo delića svog teritorijalnog integriteta biva, pre ili
kasnije, rastrgnuta i podeljena. To se dešavalo Osmanskom carstvu, to se desilo Poljskoj,
Čehoslovačkoj… Plašim se da Srbija, ovim postepenim napuštanjem Kosova kreće putem
dezintegracije. Njeni upravljači, jer državnicima teško da mogu da se nazovu, možda
i veruju da je Briselski sporazum znak njihove dobre volje i razuma. Ali za susede
i velike sile on je samo signal slabosti i poziv na dalju pljačku i rasparčavanje Srbije.
Nisam za nepotrebne konflikte, ali u potezima vlasti Srbije ne vidim ni državničku
mudrost, ni istorijsko iskustvo, ni elementarnu logiku.

Da li se može praviti paralela između
Kosova i Republike Srpske? Ako je Albancima data mogućnost da se izjasne na referendumu
zašto se to pravo uporno osporava srpskom narodu u BiH?

— U tome je glavni problem. Srbi samo traže ravnopravnost,
da se na njih primenjuju ista pravila kao na ostale narode. I upravo to što ih Evropska
unija i SAD tretiraju kao ljude drugog reda činiće Srbe kvascem pobune. To je kao
luđačka košulja koja nam je na silu obučena. Poredak uspostavljen na ponižavanju i
gaženju samo jedne strane ne može i neće biti trajan. Lakše ćete podneti poraz u
borbi, ili siromaštvo, od potcenjivanja vaše pameti, hrabrosti i porekla.

Da li se u nekoj bliskoj budućnosti mogu
stvoriti uslovi da RS postane samostalna? Hoće li to velike sile ikada dozvoliti,
te koliko je u toj priči bitna uloga Rusije, koja je ekonomski već prisutna na ovim
prostorima?

— Večita promenljivost i nepredvidivost odnosa između velikih
sila trebalo bi da bude jedan od glavnih izvora našeg strpljenja i naše nade u budućnost.
Tu se već vekovima dešavaju najneverovatniji sukobi i savezništva. Ni ovaj poredak
u kojem smo danas zatvoreni neće trajati večito. Rusija je u svetskim okvirima nezadovoljna
revizionistička sila. Ona želi da se oslobodi poniženja koja su joj sistematski nanošena
počevši od 1989. godine. Rusija to čini strpljivo i mudro, slično Nemačkoj posle
1945. Zato se interesi Rusije umnogome poklapaju sa interesima srpskog naroda.

Kako biste opisali sadašnju vanjsku politiku
Turske? Oni čak ne kriju da imaju želju da uspostave neko novo Otomansko carstvo?

— Turska ima ogromne ambicije, mnogo veće od svojih inače značajnih
resursa. Ona, ipak, nije Nemačka. Podrška SAD i Velike Britanije daje joj poseban
značaj u balkanskoj politici i međunarodnim odnosima, ali ta podrška nije bezuslovna,
i ona bi mogla da nestane. I Turska povremeno pokazuje jasnu nameru da deluje sama,
čak i nasuprot volji svojih anglosaksonskih saveznika. Inače, da je Turska postala
važna regionalna sila jasno se vidi i po aktuelnoj reviziji slike balkanskih ratova,
koja je otišla mnogo dalje nego revizija slike Prvog svetskog rata. Sudeći po radovima
nekih zapadnih i turskih kolega, balkanski ratovi bili su besmisleni nacionalistički
obračuni, praćeni proganjanjem i uništavanjem muslimanskih populacija na Balkanu. Oni
su, po takvim tumačenjima, odvukli svet u Veliki rat.

EU se već godinama poigrava sa Srbijom
kada je u pitanju njen ulazak u Uniju. Sve liči na igru sa štapom i šargarepom. Predsjednik
Srpske Milorad Dodik jednom prilikom je rekao: EU – može, ali ne po svaku cijenu.
Slažete li se s ovom konstatacijom? Trebamo li se odricati svega što smo, pa i nacionalnog
identiteta, i ući u jednu rasklimanu uniju, čiji je rok trajanja, utisak je, ograničen?

— Republika Srpska vodi promišljeniju spoljnu politiku od Srbije
iako raspolaže višestruko slabijim resursima. Politika neprekidnog popuštanja ne
vodi miru i bezbednosti, nego novim zahtevima. Srbi prvo moraju da se pomire i izbore
sa sobom, da izgrade svoje institucije, obnove vojsku, ekonomiju i kulturu i definišu
svoje nacionalne ciljeve i interese. Tek onda se može razgovarati o tome šta nam
donosi i uzima EU. Ona tretira Srbe kao međunarodne parije, sistematski radi na
rasparčavanju Srbije i ujedinjavanju BiH uz nasilje nad RS. Našim evroentuzijastima
zaista nije jasno zašto je Srbija odbijala pozive „civilizovane“ i uređene Austro-Ugarske
da joj se pridruži i zašto se uopšte 1914. od nje branila. Zašto je Gavrilo Princip
ubio Franca Ferdinanda? Ili zašto su se Srbi branili od Hitlera i Trećeg rajha,
koji su u svojim osvajanjima koristili izrazito „evropsku“ frazeologiju? I zašto
se Srbi tako grčevito i jednodušno bore da sačuvaju RS, umesto da se okrenu „multietničkoj
Bosni“ i međunarodnim fondovima?

Izvor: NOVI STANDARD