МИЛОШ КОВИЋ: ГЕНОЦИД НАД СРБИМА ЈОШ НИЈЕ ЗАВРШЕН

Управо то што их Европска униjа и САД

третираjу као људе другог реда чиниће Србе квасцем побуне.

Посљедњих неколико година, поjедини међународни
кругови, или боље речено центри моћи, покушаваjу да се баве ревизиjом модерне српске
историjе. О овим покушаjима, шта се иза њих криjе, те коjи су краjњи циљеви за Нови печат jе говорио Милош Ковић, професор историjе на Филозофском факултету
у Београду.

Према његовим риjечима, ситуациjа у коjоj данас живимо има
своjе кориjене у побjеди НАТО и САД у Хладном рату, у распадању Совjетског Савеза
и уjедињењу Њемачке.

— Нема никакве сумње да jе пад Берлинског зида 1989. године
означио почетак нове епохе. Победа англосаксонаца учинила jе њихову воjну моћ и
њихову масовну културу глобалним феноменима. САД су на себе преузеле улогу светског
полицаjца. У европским оквирима, после те године, поништени су резултати Првог светског
рата. Немачка и њени савезници су се уздигли, уништене су државе коjе су имале задатак
да их, уз ослонац на Француску и Британиjу, држе под контролом и пропао jе Совjетски
Савез. Нови центри моћи траже нову историjу. Силници су историjу увек доживљавали
као своjу слушкињу. Наjчудниjе jе то што увек тако кратковидо веруjу да њихова победа
значи краj историjе – каже Ковић.

Коjи су то центри моћи коjи покушаваjу
писати нову српску историjу?

— Немачка покушава да непосредно утиче на обележавања стогодишњице
Првог светског рата широм Европе. Видели смо да су они чак и Британцима покушали
да обjасне да 2014. не би требало да помињу победнике и побеђене. Ови су то, наравно,
пустили у медиjе и тиме дали jасан одговор. Оно што не могу Британцима, увек могу
да ураде Србима. При томе, Немци покушаваjу да на Србима, као нациjи побеђеноj у
претходним ратовима, примене исте методе коjи су на њима примењивани после
1918. и 1945. године. Зато се Србиjи и званично поручуjе да мора да ради на промени
свести своjих грађана. Поређењима догађаjа из jугословенских ратова са злочинима
нациста свесно се ради на релативизовању невиђених и непоновљивих ужаса Аушвица,
Дахауа, Маутхаузена, Јасеновца. Рецимо, коначно, и то да jе Немачка после 1945.
умногоме кажњена, док су се њени одушевљени савезници – Аустриjа, Хрватска или Мађарска,
тада провукли као жртве немачког насиља.

Зашто им Срби сметаjу? Коjе су то историjске
околности коjе су довеле до те нетрпељивости?

— У Немачкоj и земљама њених историjских савезника сасвим очигледно
постоjе снажна историjска сећања на отпор коjи су им Срби пружили у два светска
рата. Но одговор на ваше питање тешко да може да буде кратак и jедноставан. Јер
Срби су се током своjе историjе неколико пута суочили са геноцидом. Они су, наиме,
бар од доба светог Саве и светог Симеона, учвршивања династиjе Немањића и настанка
Косовског завета, показивали висок степен самосвести и сталну тежњу да, као посебна
политичка целина, сами доносе своjе одлуке. Та непослушност учинила их jе током
историjе предметом омразе. На Балкану они су Османлиjама пружили наjогорчениjи отпор,
од Косова 1389. до смрти последњег српског деспота Павла Бакића 1537. године. Први
ће на Балкану већ 1804. почети коначним протеривањем Османлиjа и стварањем сопствене
државе. Већ у 14, 15. и 16. веку Османлиjе су их систематски сатирали и исламизовали.
Када су бежали на териториjе хришћанских држава, Хабзбуршког царства и Венециjе,
ту их jе, као шизматике, дочекало неприjатељство Римокатоличке цркве, католичење
и периодично, у немирима и грађанским ратовима, уништавање. На териториjама тих
држава Срби су, као иноверна, суштински маргинална, али веома самосвесна етничка
заjедница, само привремено толерисани. Верска мржња у Европи има врло дугачку историjу.
Геноцид над Србима у 20. веку, нарочито од 1941. до 1945, упоредив jе само с оним
што jе тада задесило Јевреjе и Роме, што jе погодило Јермене у Османском царству
или староседелачке Индиjанце у САД. Одговоре би требало тражити у овоj врсти компаративног
приступа. Мржња према Србима нема само jедан извор, као што ни антисемитизам нема
само jедно порекло.

Током наредне године у Сараjеву ће, према
неким наjавама, бити подигнут споменик Францу Фердинанду. Слажете ли се с онима
коjи кажу да би ово било први пут да нека држава подигне споменик свом окупатору?

— Аустро-Угарска jе БиХ владала као колониjом. Покрети слични
младобосанском угрожавали су и британску власт у Индиjи и француску власт у Индокини.
У време аустроугарске окупациjе БиХ 1878. наjогорчениjи, оружани отпор пружили су
муслимани. Зато се не треба чудити ни jугословенству младобосанаца и Гаврила Принципа.
Ти млади људи, већински православни, али и муслимани и католици, у Аустро-Угарскоj
су видели арогантну, потцењивачку, насилничку, страну државу. Задржала jе и с посебном
пажњом неговала османско наслеђе у БиХ: кметство и неписменост. Пре 1914. године
она jе, заjедно са Немачком, три пута, претњама и ултиматумима Србиjи и Русиjи,
довела целу Европу до ивице општег рата. У тако напетим околностима, организовани
су у Босни претећи воjни маневри, а затим jе на Видовдан у Сараjево стигао и Франц
Фердинанд. Младобосанци су то доживели као отворену поругу, провокациjу и увреду.
Ако неко после свега хоће да диже споменик Францу Фердинанду у Сараjеву, то jе његова
ствар. Али приче о геноцидности Срба jесу доказ да геноцид над Србима jош ниjе завршен.
Ни у jедном тренутку не желим да кажем да Срби нису нанели много патње и страдања
другим народима. То су легитимне теме у српском jавном мњењу и историографиjи. Но
упоредите то с недостаком било каквог самопреиспитивања у оним срединама у коjима
се Срби пореде с нацистима. Нацистима, против коjих су се Срби борили у два масовна
покрета отпора, коjи су убиjали 100 Срба за jедног свог и систематски уништавали
Србе у концентрационим логорима. Прочитаjте, уосталом, за какве су све злочине нацисти
оптуживали Јевреjе док су их, у исто време, индустриjски убиjали. И замислите некога
ко би се усудио да, рецимо, због политике Израела у Палестини, неког од израелских
званичника упореди с нацистима. Истог часа постао би политички и морални покоjник.

Поред Аустриjе, организациjу скупа у Сараjеву
помоћи ће и Француска. Србиjа и Француска су током Првог свjетског рата биле на
истоj страни. Откуд такав заокрет у францускоj вањскоj политици?

— Француска с Немачком гради своj велики проjекат, своjу Вавилонску
кулу, Европску униjу. Од тога зависи њена безбедност, њена привреда, њен културни
идентитет. У поређењу с тим, српско приjатељство изгубило jе сваки значаj. Када
jе Немачка почела да разбиjа Југославиjу, Француска jе донела свесну одлуку да се
Срба одрекне. Њени интелектуалци типа Бернар-Анри Левиjа предњачили су у стварању
антисрпске хистериjе на Западу. Несхватљива jе острашћеност коjом Жан-Жак Бекер,
jедан од водећих француских стручњака за Први светски рат, пише о Србима. То што
се припрема у Сараjеву jош ниjе добило коначан облик, али, како видим из медиjа,
за сада jе jасно да су Французе, коjи су све покренули, Немци и Аустриjанци, уз
помоћ сараjевских историчара, накнадно избацили из проjекта. У београдске академске
установе ниjе стигао ниjедан званичан позив на сарадњу. Тако ћемо 2014, веровали
или не, у Сараjеву имати конференциjу у организациjи институциjа из Немачке, Аустриjе,
Словениjе, Хрватске, БиХ, Мађарске, Бугарске и Македониjе. Са изузетком последње,
све бивше чланице Троjног савеза. Несхватљиво jе да они више не желе да преко сарадње
са Француском бар прикриjу своjе праве намере. Велике наде полажем у ароганциjу
коjом Немачка и њени савезници данас наступаjу. Француска jе ово заслужила, али
надам се да ће jоj коначно прекипети. У ЕУ њен положаj све jе маргиналниjи. У Грчкоj,
Италиjи, Шпаниjи и Британиjи процес отрежњења већ jе поодмакао.

Да ли се можемо одуприjети свим овим притисцима
и на коjи начин?

— Главна борба води се у нама. Једно jе бити поражен у рату,
а друго дозволити да вам одузму унутрашњу слободу и да вас претворе у роба. Не каже
се случаjно да онаj ко контролише прошлост контролише садашњост и будућност. Ово
jе заиста борба за душу наше деце. Историjи и људима из прошлости треба сачувати
њихов интегритет. О њима треба писати мирно и обjективно. Ту jе jедина дозвољена
страст – страст према истини. С друге стране, путоказе за колективни опстанак и
напредак треба тражити у нашем светосавском и косовском наслеђу. То су рецепти коjих
су се Срби вековима врло успешно придржавали. Они мораjу бити удружени с отварањем
према снажним струjама савремености, према идеjама демократиjе, људских права, права
мањина. Ако боље размислите, видећете да су светосавље и Косовски завет неспоjиви
с било каквом мржњом према људима другачиjе вере. Они су неспоjиви и с неморалношћу
и корупциjом унутар jедног друштва или државе. Из ове борбе, коjа се мора добити
у нама, проистећи ће и здраво друштво, jака држава, функционална економиjа, снажне
оружане снаге, промишљена и успешна дипломатиjа.

Бавили сте се Источним питањем у доба
Бенџамина Дизраелиjа, када jе било недоумица хоће ли оваj простор остати под Османлиjама,
бити подиjељен између великих европских сила или ће припасти народима коjи на њему
живе. Слажете ли се да су ове дилеме и данас присутне?

— Околности су се битно промениле. Али остала jе опсесиjа великих
сила да на Балкану оне мораjу да цртаjу границе. И остала jе та мешавина незнања
и надмености коjом државници великих сила покушаваjу да одлучуjу о будућности наших
земаља.

Да ли све ове игре око прекраjања историjе,
али и пресуде у Хагу, могу угрозити опстанак Републике Српске?

— То и jесте прави задатак Хашког трибунала. Материjално и
морално, он jе оруђе САД. Погледаjте ко их финансира, кога су осудили, кога ослободили.
Потребно jе да се докаже да та тобожња склоност Срба према злочинима потиче из њихове
политичке културе, из далеке историjе, из Косовске, епске jуначке традициjе, Горског
виjенца, Начертаниjа, Цвиjићевих књига. Када се то људима коначно улиjе у главу,
онда ћете моћи да делегитимишете, оспорите сваки независни спољнополитички потез
Срба. Када докажете да jе Република Српска заснована на злочину, одузећете jоj морално
право на постоjање.

Може ли десити да након Косова, буде настављено
с комадањем Србиjе? Помиње се Воjводина, Санџак…

— Познавање историjе међународних односа управо то доказуjе.
Држава коjа се одрекне само делића свог териториjалног интегритета бива, пре или
касниjе, растргнута и подељена. То се дешавало Османском царству, то се десило Пољскоj,
Чехословачкоj… Плашим се да Србиjа, овим постепеним напуштањем Косова креће путем
дезинтеграциjе. Њени управљачи, jер државницима тешко да могу да се назову, можда
и веруjу да jе Бриселски споразум знак њихове добре воље и разума. Али за суседе
и велике силе он jе само сигнал слабости и позив на даљу пљачку и распарчавање Србиjе.
Нисам за непотребне конфликте, али у потезима власти Србиjе не видим ни државничку
мудрост, ни историjско искуство, ни елементарну логику.

Да ли се може правити паралела између
Косова и Републике Српске? Ако jе Албанцима дата могућност да се изjасне на референдуму
зашто се то право упорно оспорава српском народу у БиХ?

— У томе jе главни проблем. Срби само траже равноправност,
да се на њих примењуjу иста правила као на остале народе. И управо то што их Европска
униjа и САД третираjу као људе другог реда чиниће Србе квасцем побуне. То jе као
луђачка кошуља коjа нам jе на силу обучена. Поредак успостављен на понижавању и
гажењу само jедне стране не може и неће бити траjан. Лакше ћете поднети пораз у
борби, или сиромаштво, од потцењивања ваше памети, храбрости и порекла.

Да ли се у некоj блискоj будућности могу
створити услови да РС постане самостална? Хоће ли то велике силе икада дозволити,
те колико jе у тоj причи битна улога Русиjе, коjа jе економски већ присутна на овим
просторима?

— Вечита променљивост и непредвидивост односа између великих
сила требало би да буде jедан од главних извора нашег стрпљења и наше наде у будућност.
Ту се већ вековима дешаваjу наjневероватниjи сукоби и савезништва. Ни оваj поредак
у коjем смо данас затворени неће траjати вечито. Русиjа jе у светским оквирима незадовољна
ревизионистичка сила. Она жели да се ослободи понижења коjа су jоj систематски наношена
почевши од 1989. године. Русиjа то чини стрпљиво и мудро, слично Немачкоj после
1945. Зато се интереси Русиjе умногоме поклапаjу са интересима српског народа.

Како бисте описали садашњу вањску политику
Турске? Они чак не криjу да имаjу жељу да успоставе неко ново Отоманско царство?

— Турска има огромне амбициjе, много веће од своjих иначе значаjних
ресурса. Она, ипак, ниjе Немачка. Подршка САД и Велике Британиjе даjе jоj посебан
значаj у балканскоj политици и међународним односима, али та подршка ниjе безусловна,
и она би могла да нестане. И Турска повремено показуjе jасну намеру да делуjе сама,
чак и насупрот вољи своjих англосаксонских савезника. Иначе, да jе Турска постала
важна регионална сила jасно се види и по актуелноj ревизиjи слике балканских ратова,
коjа jе отишла много даље него ревизиjа слике Првог светског рата. Судећи по радовима
неких западних и турских колега, балкански ратови били су бесмислени националистички
обрачуни, праћени прогањањем и уништавањем муслиманских популациjа на Балкану. Они
су, по таквим тумачењима, одвукли свет у Велики рат.

ЕУ се већ годинама поиграва са Србиjом
када jе у питању њен улазак у Униjу. Све личи на игру са штапом и шаргарепом. Предсjедник
Српске Милорад Додик jедном приликом jе рекао: ЕУ – може, али не по сваку циjену.
Слажете ли се с овом констатациjом? Требамо ли се одрицати свега што смо, па и националног
идентитета, и ући у jедну расклиману униjу, чиjи jе рок траjања, утисак jе, ограничен?

— Република Српска води промишљениjу спољну политику од Србиjе
иако располаже вишеструко слабиjим ресурсима. Политика непрекидног попуштања не
води миру и безбедности, него новим захтевима. Срби прво мораjу да се помире и изборе
са собом, да изграде своjе институциjе, обнове воjску, економиjу и културу и дефинишу
своjе националне циљеве и интересе. Тек онда се може разговарати о томе шта нам
доноси и узима ЕУ. Она третира Србе као међународне париjе, систематски ради на
распарчавању Србиjе и уjедињавању БиХ уз насиље над РС. Нашим евроентузиjастима
заиста ниjе jасно зашто jе Србиjа одбиjала позиве „цивилизоване“ и уређене Аустро-Угарске
да jоj се придружи и зашто се уопште 1914. од ње бранила. Зашто jе Гаврило Принцип
убио Франца Фердинанда? Или зашто су се Срби бранили од Хитлера и Трећег раjха,
коjи су у своjим осваjањима користили изразито „европску“ фразеологиjу? И зашто
се Срби тако грчевито и jеднодушно боре да сачуваjу РС, уместо да се окрену „мултиетничкоj
Босни“ и међународним фондовима?

Извор: НОВИ СТАНДАРД