Милош Ћирић

Рођен 9. априла 1937. године у Горњим Подградцима, Босанска Градишка

Пише:

Моја сјећања сежу у далеку 1942. годину ка­да су Нијемци бомбардовали Козару и пот­козарска села, када су моје село надлијетале “штуке” – авиони који су ниско летјели и бомбардо­вали. Сјећам се када је пилана горјела и када су мјештани добили наређење да истакну бијеле за­ставе на куће тако да је и мене мајка дизала на кров куће да ставим комад чаршафа. Мој дјед је дошао по мене, моју мајку и сестру и ми смо понијели све што се могло понијети. Тако смо ишли петнаестак километара гдје су нас пре­узели Хрвати и отјерали у Стару Градишку. Ту су дједа оставили, а нас отјерали у Јабланац.

Ту смо били неколико дана, не сјећам се колико, и јели смо оно што смо донијели. Јели смо туцане кукурузе. Како је са нама био и старији стриц Боро, кад год су купили мушку дјецу ми смо се крили у поткровљу свињца тако да смо остали и нисмо отишли ни у Јастребарско ни у Сисак.

Напокон су нас открили и потјерали. Било нас је (колико сам ја прочитао, око 4000) и тад смо отерани за Јасеновац. Цијелим путем су нас тукли и убијали, а ми смо онако гладни и жедни, кад год би уграбили да нас усташе не виде, узимали ону траву и блато са жабокречином и стављали у уста. Цијели дан смо пјешачили и предвече стигли пред жицу (логора). Ту смо заноћили, јер нисмо могли ући унутра, наводно да је био попуњен.

Пред зору су нас кренули даље, дотјерали пред жељезничку станицу и потрпали у сточне ва­го­не. Путовали смо дуго, не знам колико, тако да су многи помрли у вагонима. У сутон смо стигли у Плетерницу гдје су нас дочекали војници и људи у цивилу. Ти цивили су били кнезови и они су нас распоређивали по селима према Крндији. Ја сам се тако обрео у селу Пожешке Сесвете са мојом породицом, мајком и сестром. Мајку и сестру су смјестили у једну кућу, а мене у дру­гу код Мацечек Веронике. Она је имала ћерку Емицу и унуку Марицу и зета Рек Ферду који је био есесовац. За вријеме мог боравка, дошао је Фердо са фронта, јер је био рањен. За вријеме нашег боравка у Сесветима био је уведен поли­цијски час за нас, тако да се ми нисмо смјели кре­тати ноћу.

Када је саграђен логор у селу Бектежу, на­кон осам дана кренули су нас у логор гдје су нас мучили глађу и жеђу. Нису нам дали да пијемо воду из бунара, убијали нас због репе и кромпира.

Након 20 дана у логору се појавио зет Фе­рдо Рек у униформи есесовца. И данас видим тај призор, како су се усташе растрчале по логору да ме траже. Донио је са собом један пакетић хране за моју породицу, а ја сам му потрчао у загрљај на запрепаштење и усташа и других лого­ра­ша. Тада ме је питао: “Миле, хоћеш ићи са мном?” Ја сам заплакао и рекао да хоћу, јер код чике има хране. Мада се моја мајка успротивила, моја жеља за животом била је јача од љубави према мајци. Моја бака је дала при­станак да ја идем, а чика Фердо је оставио своју адресу – ако неко преживи да дође по мене. Он је погинуо у Пољској 1944. године, а ње­гова супруга сада прима пензију од Њемачке.

Моја бака је преживјела и сачувала адресу. Када је мој отац дошао из Аушвица 1945. го­дине, дошао је по мене. Ја сам се вратио кући у јесен 1945. године.

Ја мислим да је јединствен случај да један њемачки војник – есесовац узме српско дијете из логора.

Још и данас ја и моја породица обилазимо ту добру жену и ничим јој нећу моћи захвалити за неизмјерну доброту и мајчинску љубав коју ми је пружила.

Након свега, логор Бектеж ничим није оби­љежен, ни једним каменом, а толике су жртве оста­ле у њему.

<Ђуро Саватић                                                                        Садржај                                                                  Даница Праштало>