Мило Ломпар о културној политици, ћирилици..

Давно jе било када jе Слободан Јовановић написао да не постоjи српски културни образац. То jе, дакле, феномен дугог траjања. Он одсликава столетни неуспех да утврдимо српску jезичку норму, да означимо место ћирилице у нашоj jавноj свести, да без предрасуда и поуздано сагледамо облике српске културне прошлости, да све то учинимо у складу са савременим осећањем националне припадности. Тако бисмо интересе српске националне егзистенциjе разложно довели у везу са непорецивим чињеницама и европским наслеђем. Све то изостаjе услед владаjућег распореда историjских и културних сила.

Ово jе мишљење Мила Ломпара, професора на Филолошком факултету у Београду, где предаjе Српску књижевност 18. и 19. века и Културну историjу Срба.

Тврдите да смо лишени сваке свести о српскоj културноj политици. Какве последице трпимо?

Последице? Непрестано се одвиjа процес у коjем се све што jе српско временом претвара у србиjанско, с циљем да оно што ниjе србиjанско временом престане да се поима као српско.

Даjте карактеристичан пример.

Нема бољег примера од Његоша. Навршава се 200 година од Његошевог рођења. Такве годишњице су изузетно ретке. Зашто немамо државни програм о њеном обележавању? Зашто он ниjе настао с обзиром на Републику Српску и Црну Гору? Зашто он нема своj удео и у српскоj заграничноj заjедници? Зар то ниjе репрезентативна фигура српског културног обрасца?

У грађанскоj епохи, Његош jе поиман као репрезентативни песник српства; у комунистичком времену, када jе на делу „стратегиjа десрбизациjе Његоша“ (Вахтел), превасходно jе идеолошки стилизован као песник слободе. Ако у jавноj свести затомљуjемо и кривотворимо и поjам српства и поjам слободе, онда jе на делу колониjална политика коjа искључуjе српску културну политику.

Како се догодило да, као што кажете, наша jавна свест постане плод укрштања различитих културних политика од коjих ниjедна ниjе српска?

Услед деjстава различитих чинилаца. Постоjе константни интереси коjи налажу онемогућавање сваке свести о српскоj културноj политици. Премда постоjе знања о културноj политици као наjделотворниjем постаменту свих политика коjе за њом могу уследити, наша jавна свест их самоуверено игнорише. Постоjи продужено и оснажено деjство титоистичког наслеђа у нашем времену: то наслеђе jе пресудан институционални облик jедног дуготраjног историjског кретања.

Резултати су веома уочљиви…

Управо ових дана History Channel приказуjе сериjу „Хрватски краљеви“. Ми тако нешто не можемо понудити овом телевизиjском каналу. Зашто? Јер, нисмо ни направили – за такву сврху – документарну и играну сериjу о нашем средњем веку, у коjем има међународно препознатљивих фигура, попут краља Милутина, цара Душана и деспота Стефана, нити о нашоj нововековноj историjи, са међународно препознатљивим догађаjима, попут Карађорђевог устанка, Брегалничке или Колубарске битке, са међународним фигурама, попут Вука Караџића или Иве Андрића.

Када jе реч о ћирилици, ваља уочити да jе на делу понашање коjе jе у складу са општом схемом деjства хрватске политике: било да jе реч о jезику, било да jе реч о Бановини Хрватскоj, хрватска политика подразумева да се оно што jе jедном одређено као хрватско заувек сматра таквим, да не подлеже никаквом накнадном разматрању, док jе све што jе именовано као српско или заjедничко остало заувек проблематично, осенчено сумњом и вазда подложно преиспитивању.

Зашто? Зар немамо довољно документарног и играног материjала? Због новца? Колико jе државног новца потрошено за снимање политички ангажованих филмова? Какви су то филмови? Ми чак нисмо у стању – упркос постоjећем закону – да обезбедимо годишњу државну помоћ за 18 књига Српске књижевне задруге него jедну стару тековину од 120 година, коjа jе увек била симбол и српства, и науке, и слободе, коjа има минимум запослених и у коjоj многи раде без икакве надокнаде, посматрамо као сваку другу издавачку кућу.

Како тумачите вести да су Хрвати почели да своjатаjу ћирилицу: недавно су академици ХАЗУ говорили о хрватскоj ћириличкоj баштини и истакли да jе Мирослављево jеванђеље писано „хрватском ћирилицом“, подиже се споменик „хрватскоj ћирилици“ у Широком Бриjегу…?

Постоjи континуитет хрватске културне политике: као што jе Гаj 1843. године могао да напише како су илирци пригрлили српски jезик, као што jе потом подлога Маретићеве граматике (1899) била Вукова традициjа, али сада смештена у оквир српскохрватског jезика, тако jе Матица хрватска могла 1971. године да огласи превазиђеност и Бечког и Новосадског договора у име хрватског књижевног jезика, да би Устав Хрватске 1974. године законски наметнуо Србима у Хрватскоj да говоре хрватским jезиком. То jе постепено кретање ка жељеном циљу. Оно се – на исти начин – понавља у садашњем наметању црногорског jезика.

Када jе реч о ћирилици, ваља уочити да jе на делу понашање коjе jе у складу са општом схемом деjства хрватске политике: било да jе реч о jезику, било да jе реч о Бановини Хрватскоj, хрватска политика подразумева да се оно што jе jедном одређено као хрватско заувек сматра таквим, да не подлеже никаквом накнадном разматрању, док jе све што jе именовано као српско или заjедничко остало заувек проблематично, осенчено сумњом и вазда подложно преиспитивању.

Како би требало да се поставимо према таквом понашању?

Томе се – сем из научних и моралних разлога – не треба чудити, jер jе на делу кретање по утрвеном путу. Томе се, међутим, треба противити са научног и институционалног становишта. Кључно питање гласи: зашто не долази до противљења? Зато што нема српске културне политике. Зашто, међутим, нема воље да jе буде? Зато што она смета у наметању и усваjању колониjално-окупационог положаjа нашег народа.

Упозорили сте да се српска нациjа кроз читав 20. век непрестано дезинтегрише, док се хрватска непрестано конституише. Да ли су то резултати спровођења културних политика?

Ту jе кључно различито схватање jугословенства. За хрватску културну политику, jугословенство jе превасходно било средство за остваривање националне еманципациjе, средство коjе води до самоостварења као троструког циља: државног, дискриминаторског и доминациjског. За српску културну политику, jугословенство jе увек било циљ коjем су подређени сви елементи самоостварења. Отуд jе настала српска тежња за поистовећивањем са Југославиjом: и када су тежили доминациjи, Срби су настоjали да нестану у jугословенству. Тако су Срби били подложни нестаjању у Југославиjи, док су Хрвати припадали супротном процесу: настаjању кроз Југославиjу. Нестанком Југославиjе, Срби биваjу затечени у нестаjању. Из те ситуациjе неопходно jе осмислити српско становиште.

Како видите садашњу позициjу Србиjе? Ствара ли се од Европске униjе нови мит, као замена jугословенском?

Као митска представа, оличена у слогану да Европа нема алтернативу, коjи jе сасвим на снази, било коjи облик подређивања српских интереса, у форми „jугосфере“ или балканских регионалних прожимања, увек ће стварати привилеговано подручjе за политичко и културно распростирање поjма српске кривице.

Ниjе то психолошка него искуствена и историjска истина. Још jе Стоjан Новаковић, као цариградски посланик, опазио – како каже – да нам Руси не даjу у Македониjу због Бугара, док нам Аустриjа не да у Босну, па jе закључио: „испада да jе српски народ за нешто крив“. Зар данашње противречности у западном понашању према Косову и Метохиjи и Републици Српскоj, зар последње пресуде Хашког трибунала, зар неосвртање на основна права српског народа у Црноj Гори, не откриваjу исто настоjање? Спољни интереси, дакле, диктираjу историjско настаjање представе о српскоj кривици.

Српско становиште, међутим, представља поуздану основу да се то препозна. Читав деветнаести век показуjе како jе тешка политика и како jе могућа културна политика са позивањем на српско становиште. Ако се узме у обзир наслеђе ХХ века, само нам српско становиште обезбеђуjе неидеологизоване и разнородне – не нужно успешне нити лишене одрицања – односе са окружењем.

Шта нас чека ако се ствари не промене?

Ако се пак настави садашње историjско кретање, у општем привредном амбиjенту очврснуће колониjални поредак, док ће у друштвеном подручjу добити своjе засаде – идеологизована кривица. Можда jе то последње исходиште владаjућих стремљења: Србиjа као колониjа кривице.

Речник САНУ

Зашто име Речника српскохрватског jезика САНУ jош ниjе промењено у српски?

Зато што jе на делу jедан од наших jугословенских континуитета: постоjе средине у коjима се Југославенска академиjа – после преко сто година траjања – у хипу преименуjе у Хрватску, као што нама недостаjе снаге да jедан речник именуjемо у складу са броjним jезичким чињеницама и политичким разлозима. Када знамо какав jоj jе терет с предумишљаjем стављен на плећа, ризично jе критиковати САНУ, jер човек ризикуjе да добиjе аплауз с погрешне стране. Оно што jе ризично некада jе, међутим, спасоносно и неопходно. Као да на наше очи чили научни и морални ауторитет ове институциjе.

Повратак српском становишту

Шта би био повратак српском становишту?

Ова синтагма Црњанског из 1934. године, коjа jе била разлог због ког су га комунистички jуришници огласили фашистом, представља траг свести о нашоj политици у ХIХ веку. Тада jе Стоjан Новаковић писао како не треба да се делимо на аустрофиле и на русофиле него треба да водимо политику с обзиром на српске интересе. Да ниjе Стоjан Новаковић био претеча фашизма? Политика вођена са српског становишта довела jе до разнородних, претежно позитивних исхода. Политика вођена са становишта jугословенства, посебно титоистичког jугословенства, коjом jе испуњен наш ХХ век, довела jе до претежно или искључиво негативних исхода. Била jе то политика у коjоj jе непрестано био делатан поjам српске кривице. Повратак српском становишту jе природна реакциjа на промењене историjске околности и на очевидне негативне историjске резултате.

(Бане Ђорђевић)

Извор: ВАСЕЉЕНСКА

Везане виjести:

МИЛО ЛОМПАР: МИРОСЛАВ КРЛЕЖА, ОСИОНИ НЕГАТОР СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ (1) ИЛИ ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКА АРБИТРАЖА

МИЛО ЛОМПАР: МИРОСЛАВ КРЛЕЖА, ОСИОНИ НЕГАТОР СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ ИЛИ ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКА АРБИТРАЖА (2)

МИЛО ЛОМПАР: МИРОСЛАВ КРЛЕЖА, ОСИОНИ НЕГАТОР СРПСКЕ ИСТОРИЈЕ ИЛИ ВАРИЈАЦИЈЕ НА ЈУГОСЛОВЕНСКЕ ТЕМЕ (3)

Ћирилично чудо у Кочерину

ХРВАТСКОЈ КЛЕПТОМАНИЈИ СЕ ТРЕБА САМО РУГАТИ

Хрвати отимаjу ћирилицу

ПОКУШАЈ БРИСАЊА ИДЕНТИТЕТА ПРЕКОДРИНСКИХ СРБА

Проглас „Ћирилице“