МИЛО ЛОМПАР: НАСТАВЉАМО ИСТОРИЈСКО ТРГОВАЊЕ КРВЉУ СОПСТВЕНОГ НАРОДА

О исходишту актуелних прилика и кретања у култури, следствено и незаобилазно и о политичкоj сцени Србиjе и о духу времена чиjе jе бескомпромисно, а филигранско „откључавање“ неопходно да би се проникло у значење овдашњих наизглед парадоксалних ситуациjа и догађања, разговарамо са Милом Ломпаром, професором Београдског универзитета, истакнутим српским интелектуалцем и аутором значаjних студиjа о националном културном идентитету.

Догађању и многим новим ситуациjама у култури ових дана jе поклоњена неуобичаjено велика друштвена пажња. И у садржаjу такозваних медиjских меjнстрим – токова све врви од вести, а потом и коментара, о кадровским променама и наjавама комплексног „ресетовања” у културноj политици, у институциjама културе, о „реконструкциjи” културног живота. Да почнемо од наjновиjег подстицаjа, а то су кадровске промене, посебно постављења у Службеном гласнику и Народноj библиотеци Србиjе. Какав jе ваш коментар, да ли jе реч о разумљивим и (не)очекиваним изборима Владе и шта jе овим поступањем откривено, или наговештено, о даљим намерама власти у овом сектору живота?
— На делу jе политика потпуног континуитета са претходном влашћу: после идеjног, економског, антинационалног, културног континуитета, и у наjмањим поjединостима, осведочавамо се у успостављање персоналног континуитета. Погрешно би било разумети таj континуитет као континуитет пораза: то jе био основни ток владања до 2008. године. Овде jе реч о континуитету издаjе као основном току после 2008. године. Отуд су сви избори ове власти дубоко логични и логично неуспешни. Јер на историjском поразу и његовим исходима могуће jе осмислити мање или више солидан начин постоjања. Али, за разлику од пораза, на идеjи издаjе – у различитим облицима: од самоиздаjе до издаjе политичких начела – можемо саградити само зиданицу на песку: и у економиjи, и у култури, и у политици.

Тако су српски комунисти, као људи коjи су – по тачноj речи Танасиjа Младеновића – издали своj народ, тврдили како нешто чврсто и солидно ствараjу: да би се намах све распало у прах. Ни Бриселски споразум – као логична станица на безалтернативноj стази коjа води у Европску униjу – не може створити ништа чврсто и вредно: он делуjе као путоказ срамоте коjа води у несрећу. У таквоj замисли криjу се елементи надолазеће ауторитарности, президенциjализма и могућег тоталитаризма: одсуство демократских садржаjа jавности и обликовање културног тла погодног да створи неопходне идеолошке рационализациjе. Основна сврха таквог кретања смештена jе у програмском запостављању и поништавању српских националних интереса.

Занимљиво jе да jе именована за вд директора Службеног гласника, Јелена Триван, изjавила: „За сваку власт наjопасниjи су они коjима jе страначка књижица главна препорука и то углавном за личне послове”. Занемаримо ли овде показани смисао за меру и такт, можемо ли се упитати – коjи су то кадрови у култури, ако не баш „опасни”, онда пре непожељни и невидљиви за актуелну власт? Будући да су ови одабрани, дакле – „неопасни”, већином, из jедног jасно профилисаног идеолошког круга?
— Једина аутентична субверзивност – у нашим приликама – подразумева начелну и делотворну сумњу у идеологиjу безалтернативности европског пута. Ова сумња не проистиче из сазнања да jе реч о европском путу, него зато што jе он осмишљен и остварен као безусловност и нужност, као нешто што има значења смрти, jер jе без алтернативе. Бити субверзиван – у садашњем тренутку – значи бити против хегемониjалног присуства западних (америчких) моћи. То подразумева два начина понашања: непрестано и истовремено мислити (деловати) против њиховог светскоисториjског простирања и његових овдашњих одjека.

Јелена Триван и Радош Љушић

То jе важно нагласити. Јер много наизглед одлучно противљење општем кретању, многа реч о проблематичности западних (америчких) доминациjа, почива на истовременом подупирању наших владаjућих протагониста западних (америчких) интереса. Отуд постоjе и они људи коjи подржаваjу опште кретање, али оспораваjу његове домаће протагонисте. То jе недоследно, али jе делотворно, jер ствара свет симулакрума као наш друштвени и политички свет. Ниjе, дакле, логично да оспоравате западну (америчку) политику и подржавате садашњу власт, нити jе логично да афирмишете западну (америчку) политику и оспоравате садашњу власт. Јер постоjи дубинска подударност тактова општих и домаћих чинилаца у нашоj садашњоj судбини.

Тек ако оспорите и опште и домаће актере jедног истог кретања постаjете субверзивни: и нестаjете са jавног видокруга. Тада сте у подручjу онога што се зове национална демократиjа. У српскоj култури су – са политичких разлога – непожељни управо овакви носиоци субверзивности.

Симптоматична jе и поjашњење госпође Триван, коjа каже: „прихватила сам оваj посао да би Службени гласник поново био наjуспешниjи издавач, да се интелектуална и књижевна елита, коjа jе отерана, врати под његово окриље”. Поводом ове напомене о минулим приликама, те поменутоj „отераноj елити”, умесно jе питање: jесмо ли – колективно – промене на коjе се овде алудира, као и разлоге за те промене, раниjе погрешно разумели, ко нас jе и због чега преварио, коjа се то успавана Трнова Ружица наше стварности сада буди из сна?
— Када jе реч о Службеном гласнику, чиjу сам издавачку (културну) политику критиковао до 2012. године, чини ми се да повратак тоj политици, може значити продубљивање давних засада хрватских културнополитичких интереса. Када jе реч о онима коjи су преварени изборним обећањима садашњих владаjућих странака, они се – са различитих разлога – не оглашаваjу. Могу подсетити да сам – поред Миодрага Зарковића, Косте Чавошког и Славољуба Качаревића – jош 2012. године у Печату прецизно и критички описао надолазећу идеjну и политичку ориjентациjу и њене носиоце. Ако jе препознао – испод реторичких позлата – политичке знакове, човек jе лако уочавао правац политичког кретања. Зашто jе било мало људи спремних да именуjу оно што jе присутно? Као и данас: људи се много више разликуjу у моралу него у мишљењу.

Политичка и идеjна удаљеност између сада наjмоћниjе странке и оних на изборима поражених, пред нашим очима управо се преображава у нове персоналне савезе и коалициjе. Тешко да у поменутом, а и многим другим сличним примерима, „прича” о „нестраначким и независним личностима – од високог личног дигнитета” уопште може бити обjашњење коjе пиjе воду! О каквим, и са коjим циљевима створеним, коалициjама jе овде заиста реч? Чини се да поводом избора управника Народне библиотеке Србиjе нема краjа спорним и од великог дела упућене и меродавне jавности критички процењеним решењима. Незванично, сазнаjе се да jе 2012. године ово место било вама понуђено. Ако jе то тачно, због чега нисте прихватили? Шта мислите о наjновиjем избору, избору Ласла Блашковића, за вд челника на овом за културу изузетно важном месту?
— Нисам прихватио да будем управник Народне библиотеке зато што нисам имао поверења у политику нових власти. Већ у образовању тадашњег Управног одбора она се открила као политика политичког континуитета. Како сам био у опозициjи спрам основних идеjа тог континуитета, природно jе да нисам могао прихватити да будем именован од власти чиjоj се политици противим.

Садашњи кандидат за управника познат ми jе као писац: када сам био у жириjу за НИН-ову награду, позитивно сам вредновао његов роман. Управни одбор Народне библиотеке чине људи коjи су познати у књижевном свету. Лицемерjе jе у томе што се прикрива да су политичке ориjентациjе и активности ових људи везане за политику коjа jе – са паролом да Европа нема алтернативу – представљала власт до 2012. године. Нису, дакле, они именовани само зато што су познати него превасходно зато што су политички подобни. То jе у реду.

Јер у вишепартиjском политичком систему и у нашим културним и политичким приликама ниjе реално говорити како – вољом политичких странака – нестраначке и независне личности биваjу постављене на важна или репрезентативна државна места. То jе неозбиљно. Проблем jе у томе што су људи постављени у Народноj библиотеци суштински несмењиви. Јер зашто садашња власт врши овакав избор људи? Зато што она наставља исту политику. Зашто они пристаjу да их именуjе власт коjу нису подржавали? Зато што следе политику а не власт. Премда политички именовани, они не могу бити смењени услед политичких разлога, jер нема промене политике, премда има промена власти.

Сáмо двоjство jе постало нормална чињеница, пошто jе свет наше стварности постао симулирани свет: док се у предњем плану jавне позорнице приказуjе плес речи и покрета, дотле се у њеноj позадини одиграваjу сасвим супротни догађаjи. Процеси коjи се одвиjаjу откриваjу да jе културна подлога устроjена у сплету различитих интереса коjи су под колониjалном доминациjом. Култура jе важан моменат у обликовању jеднообразног друштва: она – заjедно са школством – треба да обезбеди и учини саморазумљивим нови вредносни конструкт коjи проистиче превасходно из колониjалних потреба и наметања.

Овогодишњи добитник НИН-ове награде, после уздржаног, готово надменог реаговања на вест о добиjању овог признања, са наново учвршћеним и убедљивим ауторитетом у кругу глобалистичке интелигенциjе, сада пак наступа са острашћеношћу, идеолошким набоjем и већ виђеном горчином. Не жели – каже – да се стиди своjе отаџбине, а повод примедби било jе присуство Александра Вулина на обележавању годишњице у Аушвицу, па ето прилике за понављање стереотипа о деведесетим. Закључак jе, разуме се, да се НИН-ов лауреат ипак стиди ове земље, а даље и да су у праву они коjи кажу да се признања додељуjу у функциjи снажења и бескомпромисног успостављања вредносне хиjерархиjе и идеолошког поретка!
— Награде су често – готово увек – израз културне политике. Таква jе и Нобелова награда. Ниjе друкчиjе ни код нас: садашњи лауреати – и кад су репрезентанти уметничке вредности, и кад то нису – свакако су персонални израз владаjућих политичких и културних ориjентациjа.

Нема никакве сумње у то да поjедине изjаве откриваjу политички предумишљаj: какве везе са нашим приликама у 1992. години има околност да jе Борислав Пекић тада умро у Лондону, кад jе он тамо живео од 1971. године? Зар његов одлазак у иностранство не показуjе како нема никакве везе са српским национализмом, jер jе тад на власти била Латинка Перовић? Са коjим би идеолошким светом могао имати везе? Ништа о томе нисмо чули. Да ли jе од неког значаjа околност да jе Слободан Јовановић умро у емиграциjи 1958. године? Ни о томе ниjе било речи. Да ли нешто значи да jе Растко Петровић умро 1949. године у Вашингтону? Зашто нас то не интересуjе? Значи ли нешто околност да jе Небоjша Васовић отишао у Канаду jош 1987. године?

Да ли српска политичка и литерарна емиграциjа почиње деведесетих година прошлог века? Ако она почиње много пре тог времена, онда jе њено неистинито приказивање само начин коjим се учвршћуjе преовлађуjућа представа о српскоj кривици у jавноj свести.

Културна политика, уколико се сложимо да jе – у смислу програмског, организованог деловања и jасног успостављања вредносног система, националних приоритета и идеjне ориjентациjе – уопште има, оставља мучан утисак. На делу су импровизациjе, конфузна и неразумљива пасивност, испразни jавни говор као циљано замућивање стања. Када jе недавно министар културе jавно иступио, упркос глагољењу о намерама око „реконструкциjе културног живота, одређивању приоритета, разграничавању културе од естраде, jачању институциjа и њихових професионалних капацитета”, остао jе утисак да jе овим заправо немуштим и уопштеним говором свесно избегао суштинске теме. Због чега jе тако?
— Неопходно jе да ствари изгледаjу тако зато што су наша медиjска и културна политика премрежени вишеструким симулациjама. Оне су одређене далекосежним циљевима: националне теме се поjављуjу у jавном видокругу у облику сентименталности и емоционалности, као мера онога што треба да умири jавну свест, да би jе истовремено лишило било какве делотворности. Таj споj емоционалности и неделотворности представља кључни однос власти и jавности у односу на српску историjску и културну егзистенциjу. Ова власт делуjе као савршена симулациjа власти: она jе – са становишта страних чинилаца – идеална власт, jер истовремено неутралише национално ориjентисане људе и спроводи дубоко антинационалну политику.

Ваша jе заслуга што сте мисао о српском становишту – као не само политичком ставу или политичком путоказу, већ и делатном и делотворном принципу и идеjном фундаменту ориjентациjе и деловања у култури, снажно успоставили и учинили наново релевантним.Одрекавши се српског становишта, (квази)елита jе олако и неодговорно довела до тога да српски народ буде „политички номад“, каже академик Данило Баста. Можемо додати – и културни номад. Према актуелноj пракси, умесно jе међутим и ово парадоксално питање: има ли данас места српском становишту у култури?
— Обновивши свест о српском становишту као jедну од демократских политичких идеjа, дотакао сам неуралгичну тачку нашег основног историjског кретања: магистрални дотицаj jугословенства и комунизма као облик историjског сусрета наше грађанске и комунистичке традициjе. Ту су сплетени у чвор многи сасвим лични и сасвим општи моменти живота: породичне околности, историjске заблуде, утемељење у самопорицању, безусловно поверење у западну редакциjу српске историjске судбине.

Шта смета Јелени Скерлић-Ћоровић код Исидоре Секулић? „Како разумети да се свестрано знање код некога веже са уским верским схватањима? ’Ја нисам само хришћанка, jа сам православка’, била jе њена изjава. Православка коjа клечи у усамљеноj топчидерскоj цркви… Али у њеном случаjу ово слепо веровање чини се скучено, кад се узме у обзир њена интелигенциjа и огромно знање. Да ли jе то православље тамно наслеђе воjвођанских родољубаца или таjанствени утицаj Достоjевскога, чиjе издање дела на српском са страшћу jе редиговала?“ Одакле ова сумња у Исидору Секулић? Зар њено сведочење православља не би могло бити знак дубине jедног личног искуства коjе иде поврх њене интелигенциjе и огромног знања, а не мимо њих, па никако не припада скучености и ограничености искуства? Сумња у Исидору Секулић очитуjе, међутим, онаjзападни такт – међу толиким западним тактовима коjи су плодоносно прожимали нашу историjску и културну егзистенциjу – под коjим се српска грађанска интелигенциjа упутила у jугословенство и комунизам.

Када jе – у 1948. години – добио писмо генералног секретара Међународног ПЕН-а, у коjем му кажу да ни као политички емигрант не може рачунати на помоћ коjа би му могла припасти, у тренутку када га комунисти у земљи оглашаваjу фашистом, Милош Црњански jе добио путоказ коjи му показуjе куда га jе одвело његово залагање за српско становиште. Јер он jедноставно не постоjинигде: ни тамо ни овде. У тами нигдине сиjа – попут жишка у кандилу – само његова луцидна свест: она осветљава послератне рукописе његових великих романа. Ако се заложи за српско становиште, човек стоjи на неугодном месту самоодговорности, jер свесно иступа из самоскривљене незрелости.

То jе нешто што jе српска интелигенциjа одувек одлучно одбиjала да учини. Јер ниjе проблем у мишљењу о српском становишту, него у делању коjе би било у складу са српским становиштем. То делање jе субверзивна ствар: ко не веруjе, нека проба да jавно – не у безименим коментарима блогосфере као изабраним подручjима удобне неодговорности – оспорава владаjућу политичку ориjентациjу: и нека у себи броjи ударце коjе добиjа.

Премда jе наша политичка позициjа неуротична и шизофрена, она би свакако била лакша уколико би почела од разликовања државне и културне политике, уколико би одвоjила оно што се мора прихватити од онога што jе могуће спасити, уколико би посегнула за симболичким, културним и медиjским оснаживањем националне самосвести. Наши политичари немаjу никакву свест о томе. Наши колониjално-окупациони протектори, међутим, знаjу колико jе управо тако нешто неповољно по њихове далекосежне интересе. Отуд они будно мотре да се тако нешто не деси. Ово су ваше речи изречене jедном пригодом, а поводом годишњице Великог рата. Чини се невероватним да свест о коjоj говорите не постоjи у круговима српске високе политике. Са разумним уверењем да су патриоти и одговорни људи „настањени” и у тоj равни, како то стање обjаснити?
— Недавно се поjавила Историjа дубровачке књижевности Злате Боjовић. То jе научна књига коjа описуjе дубровачку књижевност као самостални феномен. Ову књигу, коjа jе писана веома озбиљно и обзирно, обjавила jе Српска књижевна задруга: наш наjстариjи издавач. Дошло jе – ових дана – до бурних реакциjа не само хрватске културне jавности него Хрватског сабора и председника хрватске владе. Шта то значи? На прву могућност да се у нашоj jавности дубровачка традициjа посматра ван оквира коjе jе задало титоистичко jугословенство долази до хрватскихполитичких реакциjа. То готово математички потврђуjе моjе анализе положаjа српске културе, какве сам изнео у Духу самопорицања.

Човек коjи се противи нашем посматрању дубровачке књижевности ван хрватске перспективе, истовремено тврди да jе Андрић хрватски писац коjи jе писао на српском jезику. Никакву улогу, дакле, не игра ни Андрићево неповратно прелажење на екавицу, нити његово национално и књижевно самоодређење као Србина и српског писца.

Укинути су сви критериjуми осим хрватских културнополитичких интереса: она политичка своjства Андрићеве књижевности, попут њених jугословенских мотива и традициjа, коjа представљаjу моменте jедног књижевног света, претвараjу се у улог културне политике у часу приказивања лика Иве Андрића на свечаноj церемониjи коjом Хрватска обележава чланство у Европскоj униjи. То приказивање ствара подлогу у jавноj свести за чисто политичке чинове до коjих може, али и не мора доћи. Такав политички чин би био када би се на основу сазнања о томе да jе Иво Андрић рођен у Босни и Херцеговини доносио суд како jе пишчева припадност хрватскоj држави – како неистинито сугерише овакав распоред симбола на државноj церемониjи – показатељ хрватске државности Босне и Херцеговине.

Сличан jе случаj са Владаном Десницом: уклонивши из jавне свести његово књижевносамоодређење по коjем jе и српски и хрватски писац, хрватска културна политика ствара подлогуда се он поима само као хрватски писац, jер се тако унапређуjе давнашње – премда историjски неистинито – начело хрватске политике по коjем нема нити jе било српске политичке индивидуалности у Хрватскоj. Тако се осведочавамо у паралелизам у делању хрватских научних и политичких кругова. Он проистиче из заjедничке културне политике.

Наша власт, пак, дозвољава да Српска књижевна задруга – коjа нема дугова и има мало запослених – остане на ветрометини друштвене небриге и у опасности да – после 123 године постоjања – нестане. Ниjе тако било до 2008. године, пошто jе влада Воjислава Коштунице нашла начина да помогне: у томе jе разлика између владања после пораза и владања после издаjе. Све то дозвољаваjу и наше политичке странке: и националне, и демократске, и глобалистичке; и парламентарне, и ванпарламентарне. Ниjе, дакле, истинита претпоставка да у подручjима високе политике има родољуба и разумних људи: нема их.

Ваше искуство у jавном животу поучно jе на много начина. Доживели сте „све”: од циљаног прећуткивања, jасних забрана, до трачерског оцрњивања. Сетимо се и не тако давног „суптилног” покушаjа да вас прогласе за антисемиту. Трапава, но не мање перфидна беше „изведба”, што се потом и обелоданило. Неистомишљеници не мируjу, па управо видесмо оптужбе коjе проблематизуjу вашу педагошку квалификованост. Не само у београдскоj чаршиjи, већ уопште у српском jавном животу, оваквих и сличних маjсториjа не мањка!? Циљ им jе увек исти, метод такође. Због чега сте мета?
— Ноторна jе неистина да има опозиционих медиjа или опозиционе политике на jавноj сцени. Има противљења поjединцима на власти, све до председника владе, али нема никаквог противљења политици власти. Коjа опозициона странка или медиj оспораваjу Бриселски споразум? Или – мере економске политике? Или – низ проблематичних закона о породици? Или – идеолошко устроjство коjе посеже за институционалним насиљем?

Подни лавови у манастиру Дечани

Борба око медиjске сцене jесте борба унутар исте идеолошке и политичке породице: онима коjи су аплаудирали овоj власти када jе увредама неистомишљеника бранила Бриселски споразум, коjи су у њеним представницима видели Де Гола, онима коjима нису сметали кордони полициjе коjе jе ова власт извела на улице због одржавања параде коjоj се противила знатна већина грађана, одjедном смета што њих на jавноj сцени – нема. То ниjе политичко него лично незадовољство.

Отуд не би никакав дрхтаj минуо њиховим лицима, нити би дошло до макар нехотичног трептаjа ока код садашњих критичара медиjског и jавног насиља, већ би им се отео понеки аплауз и задовољни осмех, када би дошло – као што и долази – до различитих облика прогањања национално и демократски ориjентисаних људи. То ниjе претпоставка, већ сазнање: када су – у 2004. години – Николу Милошевића њихови омладински активисти jавно понижавали нико се ниjе огласио. То му се никада ниjе догодило у деведесетим.

Демократска странка Србиjе изгубила jе доскорашње место и улогу у политичком и друштвеном животу. Чини се да jе то чињеница коjа се посредно, али веома значаjно, одражава и на српску културу, коjоj jе jедна национално одређена, вредносно одређена, званична и институционална, подршка ускраћена. Како ову потпору надоместити, да ли jе у том смислу могуће нешто целисходно и ефикасно учинити?
— Нема разумниjег, логичниjег, праведниjег и оправданиjег циља од политички организованог настоjања да алтернативно политичко мишљење, коjе подразумева идеjе националне државе и евроскептицизма, коjе дели знатан броj – преко петине – грађана добиjе своjе представнике у српскоj скупштини. Отуд су тако видна настоjања да се оно што jе оправдано – не догоди. У тим настоjањима су савршено сагласни представници власти и њихови опозициони, медиjски и jавни критичари. Јер то jе део политике коjу страни чиниоци намећу од 2008. године. Важан знак jе неспособност српске културне и друштвене jавности да наметне рационалан и делотворан обликполитичког организовања у националном духу.

Отуд се српска култура све снажниjе институционално обликуjе као симулирана национална култура: ако осмотрите садржаjе коjи све наглашениjе испуњаваjу jавна подручjа, ако уочите људе чиjа мишљења биваjу пожељна на страницама различитих медиjа, ако опазите преовлађуjући правац свих ретроспектива, ако изброjите медиjску заступљеност – нарочито телевизиjску – броjних прилога посвећених особинама „наjвећег сина наших народа и народности“, ако се обавестите о томе чиjи су трговински ланци коjи су премрежили нашу териториjу, не промиче вам да jе на делу кретање – како би казао Крлежа – на трачницама jугославенства.

Ово инфантилно обнављање jугословенства у нашоj – а не хрватскоj – jавноj свести подразумева разгранавање снажних засада хрватских културнополитичких интереса: као наjделотворниjег оруђа западне редакциjе наше историjске судбине. Јер сврха постепеног обликовања jавне свести налази се у кристализовању културног тла. Каквог? Оног коjе улазак у Европску униjу омогућава као непроблематично – што значи лишено сваке цене – стављање српског народа у положаj поданика преjасне и преузвишене династиjе Хабзбурга. То jе чист триjумф духа самопорицања.

Недавно сте, био jе то разговор обjављен у електронском медиjу, направили jасну дистинкциjу око ангажмана националне и глобалистичке интелигенциjе. „Глобалистичка интелигенциjа контролише jавност, док национална интелигенциjа управља институциjама. … Оваква подела посла открива амбициjе националне интелигенциjе, амбициjе сажете у неисказаноj реченици: онаj ко контролише jавност временом ће контролисати и институциjе, али тада ми нећемо бити у њима.” Да ли наjновиjа померања наговештаваjу да ова подела посла престаjе да важи?
— Свакако да се догађаjи одиграваjу у правцу коjи сам назначио. Институциjе нису зграде, фотеље, ритуали, шуњања ходницима и говор у полугласу, намигивања, брига о академском и проjекатском додатку, лажна финоћа опхођења коjу прати вапиjућа безочност чинова, кравате, фракови, шешири, љубичасте кошуље и колоритни дезени сакоа, жовиjалност бескарактерности и плагиjати као академиjска улазница, мртворођена ученост, сjаj лустера, комични рукољуби, забринутост за мебл у салону, гомилање зборника у коjима се одвиjа – у складу са Болоњском доктрином – бесомучни jуриш на бодове, слепило за боjе стварности. Такве институциjе су антикварне поjаве: њихова фасада заклања плесан и буђ духа у њима.

Јер истински смисао институциjа очитуjу људи у њима: дух коjи људи очитуjу открива значаj институциjа. Довољно jе сетити се описа – коjи нам jе оставила Исидора Секулић – собице у коjоj jе штампан Српски књижевни гласник: часопис коjи jе променио изглед српске књижевне и културне сцене и никад ниjе закаснио да се поjави у тачно одређен дан, премда у тоj собици ниjе било више од три столице, па jе неко увек морао стаjати. То jе била – институциjа. Не могу вредна зграда и славна прошлост да буду институциjе.

Када се говори о будућности српског друштва, наjчешће се у овдашњем политичком говору помињу речи: „реформе”, „болни резови”, „тешке одлуке” – док поjмови, „промена менталитета” и „промена свести” – такође неуморно понављани – имаjу високи статус и смисао предуслова свих услова да се криптозначење „реформи” на пожељан начин „прогута” и укорени у психолошкоj и jавноj равни. Јесу ли и наjновиjи догађаjи у култури у сличноj – политички, идеолошки и стратешки – веома важноj функциjи стабилног ослонца за будућност (за коjу се ни уз наjбољу вољу не би могло рећи да смо jе сами проjектовали)?
— Духовна ситуациjа времена обесмишљава сам поjам будућности. Јер она jе испуњена налозима задовољства: постављен у разносмерна струjања времена, испуњен безусловним диктатима жеља, претопивши човека у „желећу машину“, култ задовољства – коjи не не зна за jуче и сутра него само за одмах и сада – не укида само свест о прошлости него и помисао на будућност: зар ниjе на делу човеково одбиjање да инвестира чак и у потомство jер, jе jедина пожељна (дозвољена?) инвестициjа везана за виртуелни свет капитала? Култ задовољства – као планетарна имагинациjа, коjа испуњава реални и виртуелни свет, стапа их у убрзаном смењивању у човековоj свести – онемогућава сáмо задовољство, пошто празни његов смисао: неопходно jе да пулсира ритам задовољства, ниjе потребно да у њему буде смисла.

Тако неуротизована култура задовољства нема у себи много стваралачког: ни као налог, ни као напор, ни као остварење. То jе битно репродуктивна култура, чиjи jе радикализам симулиран, било да jе неискрен, било да jе неостварив, jер jе стваралачког човека, коjи почива на одрицању и аскези, заменио потрошачки човек коjи jе испуњен налогом задовољства. Отуд jе лажно свако jавно – па и политичко – апеловање на будућност. Јер, будућност jе passé.

Као да би ваљало да се навикнемо на мисао како ствари неумитно постаjу све горе и горе: потребна нам jе извесна снага да присвоjимо осећање како су ствари предодређене да заувек буду све горе. То не би значило да треба присвоjити сазнања апсурдног човека или револт побуњеног човека: нису нужни ни jал, ни резигнациjа, ни револуциjа. Требало би пронаћи егзистенциjални смисао у свету у коjем нам никад неће бити боље. То jе немогућ апел у свету премреженом путањама и мрежама моћи. Култура не може да симболички одговори на делотворност ужаса: као ни на непорекнути изазов зла у њему. Остаjу лични одговори: jедан од могућих одговора обележава лична спремност да умремо у складу са идеjама и схватањима коjа су испунила наш живот.

Мислите ли да „инжењери менталитета” уопште могу бити успешни? Јесу ли до овог тренутка учинили икакав стварни помак у настоjању да Србе озбиљниjе менталитетски промене?
— Премда су процеси исламизовања и католичења српског народа дали своjе плодове током времена коjе средњовековни летописац назива „тамом турских времена“, неупоредиво прецизниjи показатељи друштвеног и менталног инжињеринга везани су за изазове jугословенства и комунизма. Тако jе титоизам показао како друштвени инжињеринг – у складном допуњавању са модерним техникама манипулациjе, идеологизациjе jавне свести, економском и друштвеном принудом, разноврсним облицима репресиjе, у распону од терора до насиља – може имати различите учинке. Он jе поспешивао конституисање муслиманске и црногорске нациjе: у периоду између 1950 и 1970. године подигнуто jе наjвише џамиjа од свих верских обjеката у Босни и Херцеговини, док jе у исто време у Црноj Гори дошло до систематског пустошења православних храмова и свештенства. Титоизам jе, дакле, систематски дезинтегрисао српску нациjу. То су процеси дугог траjања.

Некад могу имати и нехотичне изданке. У паузама телевизиjског преноса тениског финала из Мелбурна 1. фебруара 2015. године поjављуjе се реклама хрватског трговинског ланца (Идеа-Меркатор-Родић), коjа у полетним стиховима описуjе „укусе мога краjа“ коjи – „потписани српском традициjом“ – представљаjу „благо из Србиjе“. Ти стихови издваjаjу прецизну топографиjу: Воjводина-Мачва-Посавина-Шумадиjа-Златибор-Фрушка гора-Тимок-Нишава-Морава. Премда се намах jавља целовита карта Србиjе, она jе у дубокоj сенци упечатљивости и памтљивости наброjаних топоса: међу њима нема ниjедног коjи подразумева присуство Косова и Метохиjе.

И, док се нама са наjвиших адреса – Хрватски сабор, председник хрватске владе – замера што смо штампали научну студиjу о историjи дубровачке књижевности, дотле свако указивање на ову сугестивну топографиjу, коjа снагом рекламе циља на подсвест слушалаца у коjу се уписуjе на неизбрисив начин, ризикуjе да буде оглашено као параноично. Али зар ниjе параноично и опажање Бориса Бекера о томе како Новак Ђоковић нема медиjски третман какав заслужуjе?

Национализам jе наjозлоглашениjа поjава или стање духа и свести у овом делу света. Нису, међутим, сви национализми балканског поднебља jеднако компромитовани, па jе, како нас неуморно и пре свих других опомиње српска глобалистичка интелигенциjа, „наjстрашниjе страшан” српски национализам. Ваше мишљење овим поводом слабо се уклапа у свеприсутне „трендове”. Резолутно, наиме, кажете: Нема српског национализма као развиjеног и осмишљеног проjекта: постоjи само мит да тако нешто постоjи. Јер српски национализам ниjе део света идеjа и вредности него делотворно оруђе вишесмерне трговине: не само у политици него и у култури. Тргуjе ли се у српскоj култури и у овом тренутку, колико се то jавно-таjно чини, и коjе последице из ове трговине могу проистећи?
— Када би постоjао српски национализам као развиjен и осмишљен проjекат, коjи jе испунио многу пору друштвеног и политичког живота, никада не би било могуће да у српскоj скупштини неманиjедне националне и евроскептичке странке, нити би били могући преокрети у коjима jучерашњи прваци национализма постаjу данашњи следбеници еврофанатизма. Тако нешто не постоjи ни у jедноj земљи региона нити у европским земљама. Све jе то могуће услед раздешених и растреситих jавних (политичких и културних) облика у коjима постоjи српски национализам.

Одакле мит да постоjи српски национализам? Сржна идеjа српског национализма оличена jе – по Латинки Перовић – у настоjању да сви Срби живе у jедноj држави. Али, то jе – mutatis mutandis – и хрватска, и албанска, и немачка идеjа. Како сржна идеjа српског национализма може бити сржна и у других народа: а, ако су све националистичке идеjе исте, зашто им исти нису и историjски исходи? Смисао мита о српском национализму налази се у онемогућавању средишњег настоjања српског становишта: оно подразумева да Срби – живе. Управо jе то спорно.

Зар то не показуjе сав двадесети век? Како jе нестало Срба у Македониjи? Како су постали трећина становништва у Црноj Гори, у коjоj jе пре сто година важило да нема ниjедног народа, осим српског? Како су од препознатљиве (релативне) већине постали трећина у Босни и Херцеговини? Како су од петине становништва постали мање од пет процената становништва у Хрватскоj, Славониjи и Далмациjи? А тамо где су од релативне већине постали двотрећинска, као северно од Саве и Дунава, нестало jе придева српски, па су на делу настоjања да се кристализуjе воjвођанска свест? Како их готово уопште и нема на Косову и Метохиjи? Зашто такав погубан историjски резултат нису остварили ни хрватски ни албански национализам него су забележили и историjски и биолошки успон?

Управо мит о српском национализму треба да идеолошки рационализуjе сасвим видљиве траговенестаjања српског народа. Да би саме идеолошке рационализациjе биле уверљиве, да би се српским експанзионизмом обjашњавао далекосежан историjски пораз на краjу двадесетог века, ниjе довољно што Срби више не живе у подручjима у коjима су живели. Неопходно jе, штавише, да се образуjе свест како они тамо никада нису ни живели: тако су они у ствари политички Хрвати, па ни њихови манастири нису српски, као што то нису ни косовски манастири, као што српска традициjа не постоjи у дубровачкоj књижевности, као што Његош, Андрић и Селимовић нису српски песници, нити jе Петар Лубарда српски сликар, премда су сви изричито тврдили да су баш то, док jе – по ненадмашноj реченици Радомира Константиновића – главни jунак Сеоба ни мање ни више него – симбол воjвођанства.

Тек када се образуjе културна представа да српски народ ниjе ни живео постаjе природно сазнање зашто га нема. Одбиjањем да размишљамо о историjским процесима коjима смо сведоци, одбиjањем да пратимо историjске и културне трагове у времену, одбиjањем да делуjемо у складу са разумом и околностима, спремни да драм власти платимо целом душом, настављамо историjско трговање крвљу сопственог народа: као што 1918. године нисмо развили опрез пред ризицима jугословенског уjедињења, као што 1945. године нисмо осветлили чињеницу да смо претрпели геноцид, као што смо 1995. године обезбедили миран сан приставши на колоне краjишких изгнаника, тако смо 2008. године купили мало времена за кошмарно спавање када смо заборавили своjе сународнике на Косову и Метохиjи. У нама као да пулсира отровни ритам Хамлетових речи: „умрети, уснути, уснути: можда, сањати – ништа више.”

Разговарала ЉИЉАНА БОГДАНОВИЋ

Извор: ЋИРИЛИЦА