Milo Lompar: Apel pokazao da nije moguće da se Kosovo i Metohija šaptom prepuste

Datum objave: ponedeljak, 5 februara, 2018
Objavljeno u Kosovo
Veličina slova: A- A+

Ukoliko prestane da postoji na jednom delu svoje teritorije, država ozbiljno dovodi u pitanje svoj razlog postojanja, odnosno postojanje i na drugim delovima teritorije, rekao je profesor Milo Lompar na tribini posvećenoj Apelu za odbranu KiM 

Milo Lompar (Foto: Medija centar)
Milo Lompar (Foto: Medija centar)

Apel o kome večeras govorimo pokazao je da u našoj stvarnosti postoji više područja koja dotiče pitanje Kosova i Metohije. Ono se, s jedne strane, pojavljuje kao državno pitanje. Hoće li jedna država da pristane da ozvaniči prestanak svog postojanja na delu svoje teritorije. To je dalekosežno pitanje jer ukoliko prestane da postoji na jednom delu svoje teritorije država ozbiljno dovodi u pitanje svoj razlog postojanja, odnosno postojanje i na drugim delovima teritorije.

To što je teorijski tako u našem iskustvu je i praktično potvrđeno. Onog trenutka kad je Socijalistička Federativna Republika Jugoslavija prestala da postoji u Sloveniji ona je počinjala da prestaje da postoji i na drugim delovima svoje teritorije.

Ponovo se pokazalo, s druge strane, da je pitanje Kosova i Metohije pitanje vlasti. Svaka vlast u izvesnoj meri to pitanje postavlja u vezi sa svojim opstankom. Bilo je različitih vlasti i one su u mnogo čemu davale valjanih povoda da budu kritikovane. I njihov odnos prema Kosovu i Metohiji je uvek imao jednu instrumentalnu dimenziju, ali – i to je ono što dalekosežno zabrinjava – kao da je ovde po prvi put reč o jednoj vlasti koja privileguje instrumentalnu dimenziju Kosova i Metohije.

Tako je vlast do 2000. godine koristila Kosovo i Metohiju u propagandne svrhe, kao i za dobijanje nekih izbora, jer je zloupotrebljavala izborne spiskove sa te teritorije. No, okolnost da su Albanci – dugo vođeni strategijom pasivnog otpora – odbijali da učestvuju u izborima, na čiji bi ishod mogli bitno uticati, neporeciv je dokaz da je njihov cilj uvek bio vezan za samostalnu državu, a ne za poboljšavanje uslova života i ljudska prava. Otud je u odsudnom trenutku tadašnja vlast s razlogom odbila da Kosovo i Metohiju odvoji od državnopravnog sistema Srbije: zbog toga je došlo do bespravnog NATO-bombardovanja naše zemlje i okupacije Kosova i Metohije trupama NATO-pakta.

Posle 2000. godine, vlada Vojislava Koštunice je zaobilaznim i krivudavim putanjama vratila pitanje Kosova i Metohije u žižu javne pažnje, u izvesnom smislu ga je ponovo učinila eminentno političkim pitanjem. Učinivši ga važnim delom javne svesti, ona je mogla da povuče jedan važan potez u trenutku kada je pretilo da Savet bezbednosti prizna nezavisnu državu Kosovo. Tada je uputila molbu ruskom predsedniku Putinu da Rusija stavi veto na takvu odluku. To je prvi put od 1914. godine da je jedna srpska Vlada tako nešto tražila od Rusije, čija je spremnost da stavi veto sprečila da se pitanje Kosova i Metohije uopšte iznese na sednicu Saveta bezbednosti.

Ona je – što ne znači da je oslobođena kritike, kao i sve druge vlade, za mnoge svoje odluke – u ovoj stvari rizikovala sopstveno postojanje: zbog čega je i oborena sa vlasti 2008. godine. Ali, zahvaljujući tom dubokom zasadu u javnoj svesti ni potonja vlada dugo nije bila spremna da ide dalje u traženom pravcu, već je trebalo da prođe dve godine da bi ona učinila jednu veliku grešku: povlačenje rezolucije koja je po svemu sudeći trebalo da bude usvojena u Generalnoj skupštini Ujedinjenih nacija. Ta rezolucija bi predstavljala veliki udarac nastojanju da se Kosovo i Metohija promovišu kao nezavisna država u međunarodnom prostoru. Odluka da se pregovarački proces izmesti iz Ujedinjenih nacija i stavi u okrilje Evropske unije, svakako pogubna, bila je logično ostvarenje osnovne političke formule te vlade: EU nema alternativu.

No, premda je Vlada do 2012. godine utrla put našeg političkog kretanja, ipak je vlada posle 2012. godine odlučno ubrzala samo kretanje i dala mu sasvim zlokoban sadržaj. To je postignuto propagandnom matricom po kojoj se pitanje Kosova i Metohije instrumentalizuje tako što se ono depolitizuje. Dakle: jedno eminentno političko pitanje pretvara se u nepolitičko. Kako se to postiže? Tako što se govori o tome da je neophodno da se to pitanje reši da bi se poboljšao životni standard, da bi se bruto društveni proizvod uvećao, da bi se iseljavanje iz Srbije smanjilo i da bismo svi mi bolje živeli. To je oblik depolitizacije, jer se jedno političko i državno pitanje pretvara u jedno sasvim drukčije pitanje.

Zar se nije govorilo da je potrebno samo da režim koji je bio na vlasti do 2000. godine padne, pa će doći do demokratskog i privrednog oporavka? Zar nije isporučivanje generala Haškom tribunalu pratila takva propaganda? Zar nije odvajanje Crne Gore od Srbije vezivano za privredni i državni prosperitet? Sve se to pokazalo kao laž. Zašto bi sada bilo drukčije?

Sam manevar je zgodan zato što on mobiliše emotivnu stranu slušalaca, pa ih na izvestan način usmerava u željenom pravcu. On je, u isto vreme, neophodan za ovu vlast prevashodno zato što je ovo vrlo specifična vrsta vlasti koju najbolje izražava postmoderni termin „simulakrum“. „Simulakrum“ označava spajanje dve različite težnje ove vlasti – ona bi da bude u isto vreme patriotska i izdajnička.

To je „divno“, ali nije moguće u normalnim okolnostima. Da bi postalo moguće publika mora da poludi; da bi publika poludela televizija mora da radi; da bi televizija radila neko to mora da plaća. (Aplauz.) Tako taj mehanizam postepenog sluđivanja ljudi podrazumeva glavne glumce koji se troše višesatnim nastupima u okviru samo jedne nedelje. To izaziva visoke napore i izaziva visoku nervozu kod njih koja onda dobija svoje agresivne oblike u prozivanju pojedinaca koji su ovaj Apel potpisali.

Da li ova zemlja tvrdi za sebe da je demokratska, da li ova vlast za sebe tvrdi – pored toga što je „najbolja“ što se „podrazumeva“ – da je u isto vreme demokratska? Ako je tako, onda je dozvoljeno da mi koji mislimo da je ona izdajnička – to i kažemo. To nije tako ni strašno ni uvredljivo, a najmanje imaju pravo da se vređaju oni koji su nas osamnaest godina častili rečima „izdajnici“ ne birajući priliku i mesto. Pa sada neka slušaju tu reč osamnaest godina, možda im nešto u međuvremenu postane jasno. (Aplauz)

U svakom slučaju, mi smo ovim Apelom videli, dakle, da imamo posla sa jednom vlašću koja želi da ostvari jedan legendarni ili stvarni zapis o srednjovekovnom turskom osvajanju Bosne koji je glasio „i Bosna šaptom pade“. Cilj je da se Kosovo i Metohija šaptom prepuste. To je ono što je ovaj Apel pokazao – da nije moguće.

Jednostavno rečeno, kosovska tradicija srpske politike je njena konstanta. Čitav 19. vek, od kad postoji novovekovna srpska država i od kad postoji novovekovna srpska politika, kosovska tradicija postoji u razmišljanjima, u govorima, u idejama, u sadržaju. I nije moguće tu tradiciju na taj način učiniti nevidljivom.

To je, međutim, moguće, u situaciji kada mi imamo posla sa jednom vrlo specifičnom pozicijom vlasti, jer ona na izvestan način sprovodi politiku koja je protiv intimnog uverenja velikog dela njenih glasača. U tome je snaga simulakruma. Snaga simulakruma je u tome da vas navede da postupate suprotno vašim uverenjima. To je jedan mehanizam u kojem se neprekidno seli težište, pa se u jednom slučaja napadaju stranke zbog njihovog nepatriotizma a u drugom slučaju se napadaju stranke zbog njihovog patriotizma.

Znači, neprekidno se menja težište, da bismo mi došli u poziciju da na neki način ne primetimo glavnu odluku. A glavna odluka je dosta jasna – evo juče je predsednik Republike nju nagovestio – to je da se potpiše pravno obavezujući sporazum koji će obezbediti međunarodnu stolicu u Ujedinjenim nacijama Kosovu i Metohiji. To je suština. Da li će se on zvati međunarodni sporazum, da li će se on zvati pravno obavezujući ili nešto treće, suština je da se pitanje Kosova i Metohije prevede u stalno članstvo u UN.

I ostaje nam treći aspekt kosovsko-metohijskog pitanja o kom bi ovde govorio. To je kulturni aspekt. Što se mene tiče presudan – jer iz njega su izvedeni i politički i državnopravni aspekt. Nije kosovsko pitanje iz političke i državne sfere postalo kulturno nego je iz kulturne sfere, razvojem srednjovekovne kulturne tradicije u novovekovnim okolnostima kada se konstituišu novovekovne države, postalo državno i političko.

Ukoliko dođe do stalnog članstva Kosova i Metohije u UN prirodna posledica će biti ono što je predmet već decenijskog nastojanja: to je da se Gračanica i Dečani u Unesku izvedu iz državnopravnog okvira Srbije. To je dalekosežna odluka. Ta odluka podrazumeva naredni korak koji znači dezintegraciju ili pokušaj dezintegracije Srpske pravoslavne crkve. Ja ne govorim o nečemu što bi se dogodilo sutra, nego o nečemu na čemu bi se radilo pedeset godina. Vrlo precizno bi se počela zastupati teorija da su kosovsko-metohijski manastiri u stvari srednjovekovni manastiri pravoslavnih hrišćana koji zapravo i nisu bili Srbi. To nije mašta, to se dogodilo i događa u Hrvatskoj, već punih sto godina. To su procesi denacionalizacije koju poznaje čitav svet, ukoliko čovek želi da se o tome obavesti na sve četiri strane sveta. Bilo gde. Imamo to vezano i za Makedoniju: vi ste videli da je nedavno Bugarska pravoslavna crkva preuzela na sebe da zastupa nepriznatu Makedonsku pravoslavnu crkvu u pravoslavnom svetu. Znači Bugarska pravoslavna crkva preuzima interese bugarske politike u trenutku kada joj se čini da je to važno.

Zašto je to važno? Zato što kosovska tradicija predstavlja sržno mesto i naše crkvene, i naše državne, i naše kulturne tradicije. Bez toga je ta tradicija nezamisliva. Ukoliko bismo se mi složili sa tim, mi bismo se, dakle, složili sa nečim što predstavlja radikalnu redefiniciju ukupnog postojanja srpskog naroda u jako dugom periodu.

Mi smo smatrali da nije ispravno tako postupiti. Smatrali smo, kao što je Ković lepo rekao, da postoje međunarodne okolnosti koje idu u korist odupiranju i otporu. Mi smatramo da bi se trebalo odupreti i ako bi takve okolnosti bile slabije. Ali, činjenica da danas Španija odlučnije javno brani položaj Kosova i Metohije u Srbiji od Srbije je duboko zabrinjavajuća. (Aplauz) To je samo zato što ova vlast – jednostavno rečeno – ne želi da politiku odupiranja – koja može imati različite oblike i sadržaje – prevede u stvarnost, već nastoji da je onemogući u mnogom pogledu.

Vi ste imali – i time ću završiti – pre neki dan očiglednu nastavu u Ujedinjenim nacijama: kada je bila izložba o Jasenovcu. Vi ste videli, posle sedamdeset godina, koliko je reakcije izazvalo pojavljivanje istorijskih činjenica na važnom međunarodnom mestu. Možete zamisliti koliko bi bilo danas drukčije da je 1948. a ne 2018, ili 1958, takva izložba održana na takvom mestu – kada je sav svet govorio o holokaustu i o genocidu. Toliko košta komunizam i toliko košta Jugoslavija: oni su presudili o takvom zaboravljanju.

A opet 2018. godine, vi imate hrvatski odijum prema Srbiji i u isto vreme zastrašujuću nemoć hrvatske politike zato što je po prvi put na velikoj adresi sveta pokazana istina o genocidu nad srpskim narodom u NDH.

Zašto je ovaj primer bitan? On ima jednu šaljivu i jednu ozbiljnu stranu. Šaljivo je da je naš ministar spoljnih poslova žustro branio pravo naše izložbe, što je u redu, a da u isto vreme on nama ovde peva „druže Tito, ljubičice bela“. To ne može. Ne može i drug Tito i izložba o Jasenovcu, jer zbog druga Tita saznanja o Jasenovcu kasne sedamdeset godina. Jednostavno rečeno, mora se odvojiti. (Aplauz.)

To je ono što je šaljivo. Ono što je ozbiljno jeste da ako mi 2018. godine pristanemo na ovo što se od nas traži u vezi sa Kosovom i Metohijom za šezdeset godina to pitanje neće – ni kao kulturno – postojati u svetskoj javnoj svesti. To je ključno. I mi ne smemo da iz onoga što smo pogrešili ne izvučemo nikakav zaključak.

Postoji međunarodno pravo, ali ono što je ovde ključno jeste da postoje građani i da treba da postoje ljudi koji su svesni da kosovsko-metohijsko pitanje jeste presudno pitanje ne samo za neki apstraktan nego i za neki sasvim konkretan život. Hvala. (Aplauz.)

Autorizovano izlaganje profesora Filološkog fakulteta u Beogradu Mila Lompara sa tribine posvećene Apelu za odbranu Kosova i Metohije objavljujemo uz minimalne promene i uredničke intervencije. Na tribini u sali beogradske opštine Stari Grad, pored profesora Lompara, govorili su profesor Miloš Ković, docent Miloš Jovanović i režiser Danilo Bećković

Naslov i oprema: Stanje stvari

Izvor: Stanje stvari

Vezane vijesti:

Milo Lompar: O promeni svesti | Jadovno 1941.

Prof. Dr Milo Lompar: Titoizam je naš najveći problem …

Lompar: Jugonostalgija vlada samo u Srbiji | Jadovno 1941.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top