Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Mileva jovanović – “Podaci – saznanja o sudbini mog oca Milušić (Riste) Milana iz Mostara”

Датум објаве: уторак, 1 фебруара, 2011
Објављено у Моје Јадовно
Величина слова: A- A+

Milusic Riste Milan

Moja saznanja o stradanju mog oca Milušić Milana su na osnovu priče – saznanja moje majke Milušić (Tode) Natalije koja je zajedno odvedena od strane ustaša iz Mostara.
– Na dan 2 ili 3. VIII 1941. godine u prepodnevnim časovima odvedeni su sa željezničke stanice u Mostaru (verovatno da su ih ustaše pratili). Majka je pratila oca na voz kojim je trebao da ode u Sarajevo na operaciju vena. Molila je da otputuje i pokazala uput lekara, ali uzalud. Odvedeni su navodno samo na kratko – na informativni razgovor.
– Sprovedeni su u gimnaziju „Kraljica Marija“ gde su zatekli oko 200 ljudi – sve viđenijih Srba. Pravili su spisak samo sa osnovnim generalijama. Nisu smeli komunicirati jedni sa drugima.
– Tog 2 ili 3. VIII 1941. godine u kasnim večernjim satima u tišini, vezani 2 po 2 ubacivani su u postavljene vagone (teretne) oko 6-7 vagona i sprovedeni su u Jablanicu. Smestili su ih u neku vojnu kasarnu gde su videli u dvorištu neko oružje (mitraljeze) i iskopane rovove.
– Mislim 4 ili 5. VIII naša tetka (očeva sestra) uz pomoć njenog komšije (mislim Hrvata) saznala je da su pritvoreni u Jablanici i mi smo otišli tamo. Ja sam bila stara 5.5 godina, a sestra 10. Dali su nam kratak susret sa majkom uz pratnju stražara – ustaše, i sve vreme je bio prisutan. Bilo je dozvoljeno 20 min. Oca i druge nismo videli (nisu nam ni dozvolili da vidimo oca) jer su svi bili u zgradi.
Sećam se da smo ja i sestra plakale i htele da ostanemo sa majkom, ali ona se strašno protivila i ponavljala da će doći kući za 2-3 dana. Ustaša je govorio: „Mogu da ostanu“.
– Majka mi je pričala, da su živeli u strašnom strahu gledajući to oružje i rovove. Govorilo se da će ih u noći poubijati što je verovatno i bilo u planu, ali su došli neki Nemci (Kulturbundovci) koji su ih slikali i naredili da se ti rovovi zatrpaju, što su i učinili. Sve su ih popisali – osnovne generalije.
– Posle 6-7 dana boravka u Jablanici, opet noću su ih ubacivali u vagone i sproveli (vozom) u Oštarije  kod Gospića.
Tu su odvajali muškarce od žena, s tim što su muškarce navodno odveli u logor negde na Velebit (2-3 kamiona), a njih žene i decu u logor u Gospić. Od tada o ocu ništa više nismo znali. U Gospiću je bilo mnogo Jevreja. Kako im je bilo, šta su jeli, kako su ih maltretirali to je posebna priča.
– Posle 7-10 dana odvojili su ih od Jevreja i prebacili u Jastrebarsko, pa u Kruščicu kod Zagreba, a zatim posle 2 meseca u Lobograd nad Zagrebom.

Natalija_Milusic_pismo_iz_logora_LoborgradTu im je bilo nešto bolje i mogli su da uz njihov nadzor napišu pismo ili dopisnicu svojima (uz određen broj reči i njihov nadzor). Bilo im je dozvoljeno i da prime pakete. Seća se, da su Jevreji iz Sarajeva dobijali veće količine hrane, ali su uglavnom to ustaše koristili.
– Moja majka je imala tu sreću da se za nju interesovao Hrvat (od rođake suprug) Dr. Rudolf Šimić koji je živeo u Sarajevu i saznao za nju gde je. Tako je preko njega slala poštu dopisivala se i on je slao par puta paket. On je uspeo da isposluje propusnicu, tako da nam se majka vratila iz logora početkom 1942. godine. Uz pratnju ustaše sprovedena je u Konjic gde smo se nas petoro dece nalazili kod očeve sestre.
Nadalje o ocu ništa nismo znali i stalno smo živeli u uverenju da je stradao u Jasenovcu.
– Neki čovek – Hrvat – vozovođa nam je – mami ispričao da je on išao u Jasenovac (jer je vozio na toj relaciji) i lično se raspitivao za oca i da je dobio informaciju, da je tata kopao nasip na Savi i kako je duže bio u vodi i kao već bolestan i iznemogao, umro na nasipu.
Mi smo eto bili malo utešeni time da nije stradao u gasnoj komori.
– Mi smo se sa majkom vratili u Mostar (nas petoro dece uzrasta od 5.5-17 godina starosti). Živeti u NDH bilo je jako teško. Bili smo građani drugog reda – Srbi. Borba za goli život.
Milušić Milana UbavkaSnašla nas je nova tragedija. Moju najstariju sestru Milušić (Milana) Ubavku rođ. 25. VIII 1925. god. u Mostaru, pred samo oslobođenje 1944. god. odveli su ustaše. Ona je otišla da obiđe bolesnu očevu sestru (Persa Terzić) u Konjic i u noćnoj raciji sa još oko 80 Srba iz Konjica je odvedena.
Saznala sam da su poslednjim transportom iz Konjica sprovedeni za Jasenovac. Koliko je i ovo tačno, to isto nisam sigurna?
– Posle oslobođenja, za oca smo dobili izveštaj gde je proglašen za žrtvu fašističkog terora, a za sestru ne.
– Nastale su nove nedaće za moju porodicu u oslobođenju jer smo kao buržoaska porodica ponovo pali u nemilost novog sistema (nacionalizacija imovine).
Majka mi je umrla 1971. godine, dva starija brata 1994. i 2005. godine. Ostale smo nas dve sestre – starija Jovanka Tokić, rođ. 1930. godine koja i sada živi u Mostaru.
Ja sam Mileva Jovanović i živim u Beogradu. Rođena sam 1935. godine.

1. U prilogu vam šaljem jednu od poslednjih fotografija mog oca – Milušić Milana i sestre Milušić (Milana) Ubavke.

2. Fotokopiju jedne od dopisnica iz Lobograda gdje je bila u logoru moja majka – Milušić Natalija.

PS. Pisala sam ovo pismo vrlo potrešena i uzbuđena zbog ponovnog preživljavanja ove naše tragedije, pa Vas molim za izvinjenje na nastale greške u pravopisu, stilu i rukopisu.

Nije nas zaobišao ni ovaj rat. Stradala nam je imovina, snaja i bratanice u izbeglištvu itd.

Beograd, 21. II 2010. god.

Adresa se nalazi u evidenciji Udruženja „Jadovno 1941.“

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top