Милан Ружић: Српски крст

Шта ће остати иза Срба кад нас не буде, требало би да буде оно по чему бисмо морали живети. Не треба да остављамо иза свог народа оно што они који нас затиру желе да оставимо, већ оно што ће пркосити и њима и целом свету, као што је наш народ одувек пркосио.

Мислим да је нас Срба рођено много више него било којих других народа, али смо скоро највише и убијани, а са тим се трендом није престало ни до дана данашњег.

Замислите само када бисмо сви сишли са кочева, свукли се са бајонета, скинули се са ножева, изашли из пламена, испузили из јама, повадили меткове из кошуља, покупили главе из прашине и ставили их на рамена, ускупили све извађене очи, сву крв у себе вратили, сакупили све одсецане удове и ушили све разјапине које су на телима нашег народа правили они којима смо сметали из само њима знаних разлога.

Не знам да ли је иједан народ поднео толико зла и тако радо давао своју главу за слободу као што су то чинили Срби. Покажите ми народе чија је крв тако дуго текла кроз историју не остављајући времена да се ране затворе. Реците ми чијих је храмова више паљено, разбијено, минирано, пљачкано и заравњено од наших! Дајте ми пример неког народа који је Господа тако слушао и дао Му толике свеце, а да је грешнији и немарнији од данашњег српског!

Колико нас Господ чува, толико се ми сами трудимо данас да се затремо. Није нас срамота оноликих рана, толике смрти и океана суза које су исплакали наши преци. Ми смо на плажи тог океана суза наших претходника, уместо меморијалног центра, подигли бар, поставили лежаљке и служимо коктеле како бисмо привукли туристе који ће се купати у нашој муци.

Наше свеће стоје незапаљене. Наша звона стоје беспослена. Наше сећање се празни, уместо да се пуни. Наши су породични албуми бачени, јер су слике старе за друштвене мреже. Наши су опанци склоњени да нас не срамоте. Дедови су закопани без обележја да нам случајно неко не нађе спорног претка. Наше заставе стоје по ћошковима иза врата, јер ови ветрови који сада овде дувају нису они које би обрадовало вијорење српске заставе.

Наши душмани се указују као наши спасиоци, а наши спасиоци као срамота. Наша земља постаје свачија, сем наша, а путевима путују сви осим Срба, а ако који негде и крене, овде се не враћа. Наше су жртве прогласили кољачима, а наше кољаче жртвама. Наши мртви леже неопојани и непронађени. Наша срамота је једино што смо попели на пиједестале сишавши са памети.

Иза нашег народа остаће само грехови, док ће наше победе и славе однети неко други. Ако се одрекнемо својих темеља, на чему ћемо стајати?

Када бисмо оћутали по минут за све наше страдале претке, не бисмо проговорили никада, али би та тишина био најгласнији повик историје! Ћутање пред величином жртве овога народа и ћутање упразно нису иста ћутања. После првог следи поштовање, а након другог уплата и миловање по глави која се тим ћутањем претворила у псећу, спремну да залаје на своје.

Не треба нама много да се вратимо себи, али ако се не вратимо сад, не вратисмо се никада, јер је све преко овога предалеко. Далеко смо отишли – дођимо себи!

Носити српски крст на леђима је тешко, али бих га увек пре носио него круну. Задивљујуће је како многи Срби тај свој крст мењају за туђе звоно које каче око врата и блеје на крстоноше.

Да нам није тог крста који ми Срби носимо на својим леђима, не би нас имали на чему распети, нити бисмо имали са чега васкрснути.

Aутор: МИЛАН РУЖИЋ

Извор: ИСКРА