Милан Ружић: Срби постају народ без државе

Ми Срби полако постајемо народ без државе. Иза нас и наших ставова не стоји држава, већ нама у леђа дувају промаје којекаквих страна света у политичком и сваком другом смислу. Нема Србина који ће изаћи пред своје сународнике и искрено рећи шта мисли, а да после изговореног не буде назван лажовом.

Постоји земља у којој се реч увек и искључиво даје онима који ништа не знају, док наши интелектуалци, а има их још увек, беже и од своје сенке подучени искуством својих претходника који су проговарали, али их више нема или их има, али их нико одавно није видео. Овде се умни људи изгледа поистовећују са умњацима, па јавност мисли да их ваља одстранити како не би болели остатак затупљеног народа. Ми смо своју памет заменили глупошћу, своје хероје кукавицама, своја страдања туђим победама, своју кућу надом у туђу, своју заставу оном са дванаест звездица.

У овој земљи је главно питање колико ћемо Косова оставити себи, ако ћемо уопште ишта, и како прекрајањем направити целину, што је немогуће. Нама су важније сексуалне слободе од оне слободе за коју су нам преци гинули, прече су нам сексуалне мањине и њихово мишљење од мишљења већине, заљубљени смо у лажи, док у истину верујемо онолико колико нам доноси профит.

Цркву смо заменили Задругом, позориште Паровима, језик трословним идиотлуцима, па нас после чуди како су Доситеј и старлете заменили места. Чуди нас, такве какви смо постали, што нам деца више слушају људе који су нико и ништа и који иза себе једино имају „кућни видео“, а он је препорука за звезде.

Градиво покушавамо да упростимо и избацимо вишак, као да постоји вишак знања, како бисмо стигли свет у незнању, јер није у реду штрчати. Затравили смо њиве, напустили села и сви постали слободни грађани који робују превозу, гужвама, времену, могућности тринаесте плате и потреби да на наше нерешено стамбено питање неко обрати пажњу.

Овде се као нигде у свету говори о напретку и незаостајању за светом, а не знам има ли земље која више својевољно заостаје од нас, а под маском напретка. Правимо се као да не марширамо сви ка литици са које ћемо попадати самима себи у уста и прогутати све оно што смо изговарали годинама. Својим прецима смо залепили уста, дозволили смо да нам фреске остану без очију, дали смо да нам разлупају и попале цркве и манастире, а онда очекујемо спасење. Од кога? Како да нас воде слепи свеци, нагорели апостоли и окруњени Бог за чије смо невоље ми сами криви? Код нас се сви понашају као да Господ не постоји, јер ваљда, није успео да се кандидује за изборе, па онда као да га нема.

Не знам има ли земље која се више поноси својом срамотом, која се више дичи својим промашајима, о којој се мање прича, а да мисли да је важнија, којој се отима део територије под заставом демократије, којој се ваде органи под паролама људских права и у којој се свако може на њу обрецнути како жели без икаквих последица.

Преци су нам остављали као завет да не будемо неверници. Говорили  су да земљу чувамо за своју децу и куће одржавамо како се огњишта не би угасила. Певали су о победама које смо ми изабрали да заборавимо. Подлегли су ранама насталим у биткама које не уважавамо. Мучени су били у логорима које поричемо због „братства“ са онима који су те логоре и оснивали. Све смо завете погазили.

Све издајнике свога народа смо прогласили напредним Србима. Свим смо пироманима поклонили шибице уздајући се у њихову реч да неће палити. Све који не знају ништа да раде и који би у некадашњој земљи били у најбољем случају просјаци, преименовали смо у политичаре и у њихове нежне, радом нетакнуте, руке навикле да претурају по туђим џеповима, предали смо судбину своје државе и њеног целокупног народа.

Сада нам све зависи од других, па и вода коју пијемо. Оно што имамо, навикли су нас да немамо, а оно што немамо и што не можемо никада имати, поставили су нам за наше идеале и стремљења знајући да ћемо у таквим настојањима ишчезнути и замајавати се њима док нам се земља не претвори у облак дима који отпирује историја.

Не знам да ли ико схвата да ништа више није прича са поентом и да смо се навикли на свакаква тумачења наше измишљене стварности. Сви су некакви аналитичари и покушавају да одгонетну оно чега нема живећи у заблуди да су они овде да нешто закључе када је све већ закључено нашом културом несећања и односом према самима себи.

Толико је некаквих тобожњих чињеница и прича, а сви заборављају на истину. Истина је да живимо у лажи, а лаж је да је ово Србија, барем она која је тим именом, пре толико векова, крштена.

Аутор: МИЛАН РУЖИЋ

Извор: ИСКРА