Milan Ružić: Razgraničenje

Vidim da je sve više prisutna ideja o razgraničenju, a i sam termin nas je zaludeo od onda kada su ga prvi put iskoristili. Evo, i ja sam za razgraničenje, ali druge vrste. Za ono sam razgraničenje kojim bismo videli šta je ostalo i gde je granica između Srbije i Srba. Mnogo je danas Srba koji Srbiju mrze i poriču da su ono što su i da su rođeni tamo gde jesu.

Prvo da vidimo kome pripadaju zločini, kome mučeništvo, kome meci u telu, a kome venci na čelu. Da razgraničimo mučenike od mučitelja, Srbe od nesrba, iskrene od plaćenih patriota, nacionaliste od nacista, Miloševića od Hitlera i sve ostalo što se bez ikakvog smisla dovodi u vezu koja ne postoji i koja je odraz ludosti ili bezobrazluka.

Da se razgraniče kultura i nekultura, pošto su srasle i nose maske jedna druge. Onda nam ostaje da razgraničimo prijatelje od neprijatelja, ambasadore od podrivača i špijuna, ubice od ubijenih, logore od fabrika, pametne od glupih, rijalitije od realnosti i reči od dela.

Posle toga bi bilo dobro razgraničiti državu i pokrajinu, pokradene i lopove, umetnike i budale, tiraže i kvalitet, latinicu i ćirilicu i molbe i naredbe.

Valjalo bi razgraničiti šta je klečanje, a šta ponosno držanje, šta je dobro, a šta loše, šta je naše, a šta njihovo, šta je nebo, a šta je zemlja, šta je život, a šta smrt i šta je kredit, a šta ropstvo.

Kad sve ovo razgraničimo, neće ostati nikakva sumnja u ono ko je šta i šta je čije.

Posle svih razgraničenja, meni će ostati jedno, i to mogu da garantujem, a to je da sam Srbin i da su Kosovo i Metohija moja kolevka i odgovor na pitanje ko sam i šta sam.

Da Sveti Sava ne bi rođen, da Ćirilo i Metodije ne radiše, da Lazar ne povede sve u boj, da Gavrilo ne ispali metke, da vojska ne pređe Albaniju, da ne pobedismo, da ne bi Drugog svetskog rata, da Andrić ne napisa sve što je napisao, da Njegoš pevanjem ne otključa vaseljenu, da Vuk ne uradi šta je uradio, da Jefimija ne izveze vez, da Dušan Silni ne zađe onoliko, da nije bilo monarhije, da nije bilo rata u Bosni, da nije bilo bombardovanja, da nije bilo pogroma na Kosovu, pa da nije ni Kosova, da nije Tesle, da nije Ćopićevih ukrasa detinjstva, da ne bi Isidore, da nije bilo Meše, da se ne rodi Milanković, da ne bi Dučićevih bisera, da nije grba – ne bi bilo ni Srbije, a ni mene ovako ponosnog na sve navedeno i nenavedeno, razgraničenog i zainaćenog u nameri da budem ono što sam, a to je Srbin.

A da ja ne bih bio Srbin i okrenuo stranu, potrebno je da niko od gorenavedenih nije uradio ono što je uradio ili da ustane iz groba i sve porekne, što je, složićete se, nemoguće.

Zbog toga razgraničenje moramo započeti iznutra, pa kad se odvoji žito od kukolja i kad vidimo da ne možemo sejati kamen, a onda očekivati da žanjemo pšenicu, shvatićemo da ne možemo ni seći kako bismo sastavili celinu.

Ko god ovo shvati kao stav vezan za politiku, a ne za nacionalni identitet i sopstvo, taj mora da razgraniči politiku od života, mišljenje od opredeljenja i glavu od zadnjice.

Autor: Milan Ružić

Izvor: Vidovdan.org

Vezane vijesti:

Milan Ružić: Šta drugo sem repriza zločina?

Milan Ružić: Pismo predaka

Milan Ružić: Ako su naše heroje nazivali „senkama u ritama“, šta smo onda mi današnji Srbi?