Milan Ružić: Moja Srbija

Prodali smo sebe za dobre pare, ali je novac pokupio neko drugi. Stalno me pitaju zašto se žalim na bilo šta i zbog čega prigovaram kad sam se rodio u zemlji koja je „prosto takva“. Nisam se ja rodio u ovoj zemlji.

Nisam se ja rodio u zemlji u kojoj zadnjica govori i plaća se više od diplome. Ne verujem da je država mog rođenja ona koja samu sebe rasprodaje. Ne bih rekao da je moja država ona koja ljubi čizme koje su joj do juče pritiskale vrat, a ni dan-danas nisu od toga odustale. Moja zemlja nije zemlja rijaliti programa, već teške realnosti.

U mojoj zemlji se od časti ne odriče. U mojoj zemlji se viteštvo i dalje ceni. Moja zemlja je i moje Kosovo i Metohija. Moji nadređeni su najbolji sinovi srpskog naroda, a ne raspale estradne falšerke sa dva razredna osnovne i bradati ništa-mozgovi koji žive od izmišljenog talenta. U mojoj Srbiji se rađa, a u ovoj nešto sasvim suprotno. U mojoj Srbiji se živi, a u ovome što je mojoj Srbiji ukralo ime se preživljava. Moje ocene iz tolikih škola kroz koje svi prolazimo nisu nešto što se može tek tako zanemariti i spakovati u kofere za inostranstvo, jer ih je neko ovde proglasio nebitnim! Sve legende mog naroda nisu one iz holivudskih filmova. Moj mit nije holivudski, već kosovski. Ja se nisam zavetovao na trpljenje, nego na rad i napredak.

Nije moja ona zemlja u kojoj ljudski život i žensko poštenje koštaju hiljadu dinara, ili kod onih koji sebe mnogo više cene, sto evra! Žene mog naroda nisu stoka za podvođenje, već sadašnje i buduće majke bez kojih ne bismo ni postojali. Intelektualci moje države nisu oni koji svoju pamet pokazuju pričom, već delom. Glasnogovornici države pod čijom zastavom živim nisu oni koji su je ponižavali, pljuvali i cinkarili Zapadu! Nebo moje Srbije nije ovo vedro, prijateljsko i otvoreno, već ono sivo i puno aviona iz kojih na moj narod padaju bombe.

Glavni grad moje države ne izgleda kao arena u kojoj svako protiv Srbije može reći šta god želi i još da za tako nešto bude nagrađen i poštovan. Moji mrtvi nisu oni kojih se odričem, koje opanjkavam i koji mi služe za nadmetanje u broju ubijenih sa susednim krvnicima. Moji mrtvi su oni za kojima plačem i koji su ovu moju zemlju svojom žrtvom od Gospoda otkupili.

Deca moje Srbije nisu ona koja zlostavljaju svoje vršnjake. Moji profesori nisu oni koji su fakultete pozavršavali u nekim selima, pa im čast dozvoljava da glume da obrazuju decu za bednu platu. Put do diplome koju izdaje moja država ne ide preko uplate na određene račune, već preko stotina tomova knjiga. U ovoj zemlji se jedino pošteno radi da bi se kupila diploma!

Oči iz kojih nas gleda beznađe i poneka psihoaktivna supstanca nisu oči onih za koje su se moji preci borili. Ova današnja muzika nije logičan nastavak tradicije gusala. Zvuk topova moje zemlje, zamenio je zvuk muzike pokupljene sa kontejnera azijskih provincija. Parade moje zemlje nemaju za cilj istopolne brakove i usvajanje dece od strane ljudi kojima ih ni priroda ne može dati. Ponos moje Srbije su majke i očevi sa svojom decom koju uče kako biti pošten i odgovoran, a ne oni koji decu uče kako da se „snađu“. Za sve one koji se u današnjoj Srbiji „snalaze“, u mojoj Srbiji bi zaslužili barem 20 godina robije.

Politika moje države nije ona koja dozvoljava da država ostane prazna, a da svaki kontejner bude okićen sa dva ili tri para nogu koje vire iz njega u potrazi za hranom. Crkve koje su moju državu i izmaštale nisu nikada paljene, a da moja država nije odgovorila nečim još jačim od plamena. Diplomate moje Srbije su na kamen odgovarale maljem, na metak topom, na vojnika pukom. U mojoj zemlji nije bilo protestnih nota, apela i pregovora ako neko preti da ugrozi srpski identitet.

Moja Srbija je negovala svoj jezik i svoje ćirilično pismo. Nije ih izdavala zarad bednog doprinosa olakšavanju globalne komunikacije. Ova država ima pamet koja ne postoji, a moja država u kojoj sam rođen je ona iz koje je svaki um blistao i nadilazio i one najveće svetske.

Nisam ja iz zemlje u kojoj reč ne vredi ništa ako nije pokrivena novcem. Nisam iz države koja izvore pijaće vode rasprodaje onima koji će nam se sutra žednima smejati. Nisam iz one zemlje u kojoj je odlazak u crkvu i dalje ravan incidentu. Nisam iz one države u kojoj svako ko je lud ima priliku da dobro živi od svoje ludosti, a pametni od svoje pameti mogu samo da gladuju. Nisam iz one zemlje u kojoj stid, sramota i pristojnost ne postoje.

Nisam ja odavde – ja sam iz Srbije.

Autor: MILAN RUŽIĆ

Izvor: ISKRA