U Zagrebu je, kao što je bilo i očekivano, podignut spomenik Franju Tuđmanu. Ne bi ovaj potez nikoga čudio da se ona koja predstavlja Hrvatsku nije raspričala onako kako jeste, pa navela da je Tuđman hteo da ostvari „ideal ljudskih prava“!
Ne znam od kada je „ideal ljudskih prava“ nešto što se vezuje za čoveka koji ih je celog svog političkog života samo kršio. Ispada da je pravo svakog čoveka, tačnije svakog Srbina, po Tuđmanu, da bude proteran, silovan i ubijen. Zašto ova „prava“ nije primenjivao na Hrvatima ako su ona prava svih ljudi?
Govorimo o „istoričaru“ koji je više puta optužen za plagiranje radova. Kolinda Grabar Kitarović je dodala i da je Tuđman „bio izložen progonu, jer je znao da se bez žrtve ne može ostvariti ništa veliko“!
Franjo Tuđman je bio izložen progonu tadašnjih vlasti, jer je bio jedan od pionira istorijskog revizionizma na ovim prostorima tako što je u svojim „delima“ umanjivao broj stradalih Srba, a u svojim nedelima kao predsednik ih je uvećavao, npr. Olujom.
Još neki od govornika, učesnika, ili saučesnika, rekli su kako je Tuđman „okupljajućom politikom postavio temelje hrvatske države“. Ne znam kako ijedna nacija može da se ponosi onim koji ujedinjuje razjedinjavanjem, tačnije proterivanjem.
Takav jedan mirotvorac, lider za ugled, političar svetskog kova, istoričar, ideal ljudksih prava, na Brionima je govorio o tome kako se moraju preduzeti akcije da Srbi nestanu! A onda je, nakon Knina, održao čuveni govor o tome kako su Hrvati isterali Srbe kao da ih tamo nikada nije ni bilo i kako Srbi nisu stigli da pokupe ni svoje gaće.
Kako mi da očekujemo da imamo normalne odnose sa nekim ko slavi onoga zbog kojeg nas tamo više nema? Kako da se nadamo nekakvom pomirenju ako su naše razlike sa njima oduvek bile iscrtavane krvlju, i to srpskom? Na čemu da gradimo normalne odnose? Na jamama? Na maljevima u srpskim glavama? Na srbosecima? Na Jasenovcu i Gradiški? Na Velebitu? Na kamama? Prima li se prijateljstvo ako se zaliva krvlju jedne strane? Znate li vi neke prijatelje koji se međusobno proteruju?
Možemo li prijateljstvo graditi na grafitima „Ubij Srbina“, „J…t ćemo srpsku djecu“, „Srbe na vrbe“ i ostalim željama devijantnog dela hrvatskog naroda? Hoćemo li da gradimo prijateljstvo na Tuđmanu? Da li će pomoći Budakova zaostavština ili Stepinčeva? Je li ključ pomirenja u onoj poklanoj deci i silovanim i poklanim ženama?
Mislim da bismo možda i imali šansu sa izvinjenjem ili bar sa osećanjem stida sa hrvatske strane. Ali, o kakvom stidu ja pričam kada je podignut ko zna koji po redu spomenik Tuđmanu…
Znate šta, nastavite vi sa svojim „tumačenjem“ istorije, ali nemojte biti tako odmereni i spomenite barem jednom demokratiju jer u nju trpate sve što vam treba da sebe opravdate.
I nemojte biti licemeri. Ako već dižete spomenik Tuđmanu, izvajajte negde Hitlera, Musolinija, Pavelića, Budaka, Luburića, a možete i Tita da vam bivši predsednik ne bude usamljen. Ipak su i oni zaslužni za nestanak Srba – oprostite za izgradnju „ideala ljudskih prava“.
Autor: Milan Ružić
Izvor: Vidovdan
Vezane vijesti:
Milan Ružić: Šta drugo sem repriza zločina?
Milan Ružić: Ako su naše heroje nazivali „senkama u ritama“, šta smo onda mi današnji Srbi?