Милан Басташић: Ноћ страве и ужаса

Тих дана упорно је падала обилна киша и сусњежица. Kапути се нису ни присушили кад је с пута у двориште па у гањак јурнула група некаквих особа с ручним батеријама.

Вичу: „Отварај”! Ударају у врата као сјекирама.

То су усташе кундацима пушака разбијале врата уз вику: “Отварај или пуцамо”! Отац пође да отвори, али не може да откључа јер је кључ од удараца испао, а лампу није имао времена да упали. Напипа на земљи кључ и откључа прије него су разбили врата. Стакла су попуцала. Мајка је послије причала да су шесторица бајонетама на пушкама упереним у оца ушли у собу гдје смо спавали. Брат и ја смо спавали у једном кревету, а сестра са мамом и оцем у брачним креветима. “Дај пушку и остало оружје”, вичу. „Немам пушке. Никад је нисам имао.

Наносао сам се пушке четири године у рату”, одговори отац. Један је отишао на таван, други у собицу-оставу. Остали избацаше све из ормара, из ладице за рубље… Kлече на земљи и свијетле батеријама под кревете. Један виче: “А што је ово, пичка ти материна ‘ћетничка’”? На дну ладице нашао је брда и нити за ткање на тари, лијепо смотане и ту положене. Kако се ради о два лијепо уређена штапа који су међусобно повезани са тко зна колико дебелих нити, за ту сврху посебно опредених и дотјераних конаца (а све је то било заједно умотано у комад платна и дугачко више од метар), чинило му се у руци, још на том скровитом мјесту, као пушка. На крају, он то размота и баци.

Наредили су оцу да се спреми, неки изађоше из собе, кад један приђе кревету гђе смо спавали Стево и ја.

“Тко овђе спава”, пита један усташа. Мајка одговори: “Ђеца”. Он нас открије и упита: “Је ли ово дијете”, показујући на Стеву. “Па дијете, да, моје је дијете”. Брат сједе на кревет, а усташа виче: “Устај и спремај се! Немој да те кундачим”! Тако из куће отјераше и Стеву. Обукли су своје кишом натопљене капуте и панталоне. Нисмо се нити поздравили. Kако свјетло нисмо ни палили, пошто сви изађоше, мајка погледа кроз прозор. На путу је колона људи којој се крај види пред нашом кућом, а почетак се не види, даље је од Сингеровог сокака. Разазнала је у мраку да су оца и брата свезали заједно и опет нешто везали кад су их привели колони. Тада колона полако, у потпуној тишини и мраку крену напријед.

Мајка је послије причала да је у томе моменту схватила да су јој у тој колони и брат, братов син, синови од сестре, кумови, ђевер…

Те ноћи, на бруталан начин, смртно је начета цјеловитост и наше породице.

Ујутро сазнајемо да су ухапшени и чича Раде Басташић, кум Паво Грубер, његови синови Милан и Стево, Јоцо Маљковић, Поповић Мића и Ненад (Предраг се није још вратио из рата), па Алекса Поповић, Цветко Брзин, Дане Шегић и његов син Владо.

Сви, комшије Срби.

Измјењују се приче о величини, дужини ноћашње колоне. Сви смо уплашени. Нитко никуда не иде. Дознајемо да су сви затворени у школи, да је дотјерана колона из Велике Барне и Рашенице. Зденчане нису купили. Хапсили су до Стопоњског бријега – Тепшића и његова два сина.

Одлазе неке жене до школе, па онда сазнајемо да су покупљени сви Срби у вароши (центар мјеста), те да неке још купе. Неки јадници, који се нису нашли код куће или те ноћи “забуном” нису покупљени, одлазе се сами јавити. Иду, јадни, питати да ли и они треба да се јаве.

Из књиге: Милан Басташић: Билогора и Грубишно Поље 1941. – 1991.