Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Тече 80-та година од почетка Покоља, геноцида почињеног над српским народом од стране НДХ. Осамдесет година од трагедије на Велебиту, личком пољу, острву Пагу.

 

Миладин Суботић: Прећуткивање и отуђење

Датум објаве: среда, 3 октобра, 2012
Величина слова: A- A+

Уколико се нешто значаjно не промени, а сигурно неће, билборди са порукама различитих садржаjа опет ће нас позивати на летовање у Хрватску. Присетимо се како нас jе две претходне кризне године у току летњих одмора, а услед насушне потребе за спасом туристичке сезоне, маниром господског цинизма, Хрватска позивала на летовање. Кратке и садржаjно упечатљиве поруке “Кад срце каже лето, каже Јадран”, “Тако лепа, а тако близу”, “Летуjте тамо где су вам родитељи летовали”, и друге сличног тона и нестварно топлих речи имале су за циљ да пробуде оптимизам прошлости и наговесте безбрижност одмора.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/miladin-subotic.jpg

Миладин Суботић: “У своjеврсном аутистичном свету хрватског самољубља, на 124 стране у великом енциклопедиjском формату нижу се 722 фотографиjе праћене пожељним текстом са суптилно уметнутим манирима из ескадрона кроатоцентризма и етнокроатизма.”

 

Снагом пробирљивог одабира, аутор текста проф. др Зоран Кларић, инфициран старом идеологиjом, предрасудама и неистинама, допринос српског народа „чудесноj културноj баштини“ помиње преко четири манастира и две цркве! За сваки век траjања мање од jедног обjекта.

 

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/stratista/jasenovac/novomucenici.jpg

У поглављу посвећеном Средишњоj Хрватскоj поменут jе Јасеновац као “злогласни усташки концентрациjски логор”, али се не наводи броj жртава (!), нити се помињу Срби као далеко наjброjниjи страдалници! Уjедно то jе и jедини логор (од 15 већих) и масовно стратиште коjе jе наведено. И оно наjважниjе: Нема ни jедна реч о геноциду! На слици: Икона Светих српских новомученика jасеновачких

 

 

Исто важи и за Патриjаршиjски дом и библиотеку у Пакрацу коjу су зенге „бранећи домовину“ девастирале и свеле на хоризонт рептила! Епископску библиотеку основао jе jош Патриjарх Арсениjе III Чарноjевић.

 

 

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/stojan-jankovic.jpg

Описуjући Далматинску загору, поред осталог стоjи “Наjпознатиjи обичаj jе хрватска витешка игра Сињска алка”, а одржава се “на годишњицу битке из 1715. године, када jе 500 хрватских воjника из Сиња одбило напад 60.000 турских воjника.” Више од jасног овде jе нови доказ jош jедног отуђења (неко би рекао: крађе) чињеница из историjе српског народа. Народ коjи се сукобио са Турцима био jе српски. И вођа тог устанка jе био Србин, Илиjа, наjмлађи брат сердара Стоjана Јанковића. Током дужег временског периода, као и тада, у том делу Далмациjе ниjе било Хрвата. Уосталом о томе сведоче доступна угарска писана документа, коjа говоре да jе од XIII века тамо живео само српски национални корпус. О превођењу тих Срба у католичанство (Венециjа) и касниjе у Хрвате (Аустро-угарска) има више писаних докумената сачуваних у Мађарскоj, Аустриjи, Италиjи и у самоj Хрватскоj. Превара jе добила верификациjу у новембру 2010. године, одлуком надлежне комисиjе УНЕСКА да ову игру уврсти као допринос хрватског народа у Регистар нематериjалне светске баштине.

 

 

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/milutin-milankovic.png

Доследно поштуjући линиjу одабраног крезубог нереда изостављено jе помињање jош jедног великог Србина, планетарног научника Милутина Миланковића! Ни jедне речи о њему, ни слова о спомен-музеjу коjи се налази у његовоj родноj кући у Даљу. На слици: Портрет Милутина Миланковића, рад Паjе Јовановића из 1943. г.

 

 

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/sv-spas.jpg

Остатке православне цркве Св. Спаса на извору Цетине из XIV века хрватска пропаганда такође настоjи да присвоjи проглашаваjући jе “старохрватском” грађевином из IX века.

 

 

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/hrvatski-evro.jpg

у Европскоj централноj банци у Франкфурту на Маjни искован jе према предлогу Хрватске, у ограниченом специjалном тиражу од хиљаду примерака, хрватски евро посвећен уласку у чланство ЕУ идуће године. Та нулта сериjа од посебне историjске важности за суседну Хрватску има назив “Биљни и животињски свет Хрватске”, а на новчићу-кованици од 10 центи jе рељефни отисак споменика у Јасеновцу, посвећен жртвама државно планираног и међународно осуђеног геноцида у наjвећем логору фашистичке НДХ. Треба ли коментар!?

 

 

Хоћемо ли опет да оваj и сличне догађаjе чекамо поспаних очиjу и да опет свет уверавамо како смо заиста рођени у чекаоници.

Наша научена пасивност постала jе дубока и укорењена навика.

Постали смо колекционари носталгиjе.

У свету jе све мање оних коjе охрабруjе изрека: “Правда ће победити”.

 

 

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/otadzbinski_rat/nove/olujaslika-4a8c9a6f.jpg

 

Миладин Суботић: “Време пролази и све jе мање могуће артикулисати истину и вратити поредак ствари. Постала jе нужност да се као друштво преиспитамо и да испод наслага немара и свеприсутне равнодушности изнађемо могућности да узмемо у заклон и заштиту сва наша прекогранична сећања. Свако супротно понашање доприноси стању да споменике коjи сами по себи надилазе ограничена доба и надвисуjу дух своjе епохе, незаинтересовано поверимо тишини заборава. Само одговорним системским приступом моћи ћемо да избегнемо да се све заврши онако како се и плашимо да хоће.” На слици: Операциjа “Олуjа”, 1995. године, коjом jе “млада хрватска демокрациjа”, по речима њеног Председника Србима нанела такве ударце “да практички нестану на њеном териториjу”.

Креатори приjемчивих слогана отишли су и корак даље, па су у три велика града Србиjе са агресивних рекламних табли поручивали: “1244 острва. Једноставно превише за jедан билборд. Сасвим довољно за савршен одмор.” И ниjе толико важно што Хрватска нема баш тачно толико острва и туристичких понуда на свима њима, колико порука коjу носи таj броj, асоциjативно везан у свакоj живоj глави ове земље, као синоним актуелног кршења међународног права и понижења ове државе. Живот нас jе научио и вишеструко нам доказао да наш западни сусед улаже велику пажњу у сваки детаљ и ситницу када jе реч о српско-хрватским односима, па нема пуно простора за недоумице о правоj квалификациjи намере за (зло)употребом броjа 1244.

На корак пре новог позива, на овогодишњем 34. Саjму туризма и 3. Саjму вина, уз пробрани асортиман, видно присутни хрватски винари и представници хрватског туризма изложили су десетине рекламних каталога и низ публикациjа, а међу њима, као водећу у ударном туристичком ешалону, публикациjу „Чудесна културна баштина: Хрватска-види, додирни, уживаj”. Штампана jе у издању Хрватске туристичке заjеднице, 2010. године. Провером на интернет порталу те државне организациjе лако се стиже до потврде да се ради о званичноj публикациjи коjа у тоj области представља наjдиректниjе интересе државе Хрватске.

У своjеврсном аутистичном свету хрватског самољубља, на 124 стране у великом енциклопедиjском формату нижу се 722 фотографиjе праћене пожељним текстом са суптилно уметнутим манирима из ескадрона кроатоцентризма и етнокроатизма.

 

нагом пробирљивог одабира, аутор текста проф. др Зоран Кларић, инфициран старом идеологиjом, предрасудама и неистинама, допринос српског народа „чудесноj културноj баштини“ помиње преко четири манастира и две цркве! За сваки век траjања мање од jедног обjекта.

За манастир Крку, као прво препознатљиво одређење, пише да се налази недалеко од фрањевачког самостана и да се сматра наjвредниjим спомеником СПЦ у Хрватскоj (све речи ове скраћенице пише малим словима). Нема податка о години настанка! Само варварство презира спречило jе аутора да напише истину коjа сведочи да jе манастир Крка подигла, пре Косовске битке, српска принцеза Јелена (сестра цара Душана), давне 1350. године. У ризници овог наjзначаjниjег духовног и културног центра православља у Далмациjи, поред богате рукописне збирке, као велика драгоценост, чува се познати епитрахиљ са 33 светитељска лика, рађен у време Светог Саве!

 

У симулакруму коjи се представља као стварност, за манастир Крупу, као наjвредниjу препознатљивост, пише да се сместио “у кршкоj пустоши … у долини риjеке Крупе…” у ХVI веку! Са малим интелектуалним напором и уз коришћење доступне хрватске литературе, аутор jе могао стићи до непобитне чињенице да jе манастир Крупа саграђен давно прошле 1317. године. Ова хришћанска светиња засигурно представља наjдубље српско-православно сећање Далмациjе, Далматинске загоре и данашње териториjе Хрватске. Своjу мисиjу и данас врши, иако jе више пута страдао у безмало седмовековноj историjи, последња два датираjу из 1941. и 1995. године.

Интерполациjу беса у самоирониjу аутор текста наставља када пишући о книнскоj тврђави додаjе да се уз њу налази и мали музеj с експонатима из давне „али и из новиjе повиjести кад jе Книн био средиште побуне диjела српског становништва против хрватске државе“.

Описуjући културну баштину Славониjе, проф. др Кларић, као библиjску стигму наводи да jе у Вуковару бивша ЈНА „извршила jедан од наjвећих геноцида у Еуропи након Другог свjетског рата“. (Ауторов лични суд jе изнад пресуда Суда у Хагу и међународно усвоjене дефинициjе геноцида. Квалификациjа коjа jефтино заудара на мржњу.) За разлику од претходног издања сада jе, поред спомен-подручjа у Овчари, убаштињен и “…споменик хероjима на вуковарском гробљу”. Вероватно, као нови “доказ о почињеном геноциду”.

У поглављу посвећеном Средишњоj Хрватскоj поменут jе Јасеновац као “злогласни усташки концентрациjски логор”, али се не наводи броj жртава (!), нити се помињу Срби као далеко наjброjниjи страдалници! Уjедно то jе и jедини логор (од 15 већих) и масовно стратиште коjе jе наведено. И оно наjважниjе: Нема ни jедна реч о геноциду! То jе у овоj публикациjи – писаном хрватском излогу, наведено само и искључиво као ексклузивитет ЈНА у тромесечним борбама (VIII – XI 1991.) у Вуковару!

За Николу Теслу пише да jе у селу Смиљан у близини Госпића “рођен jедан од наjвећих свjетских знанственика“. У претходном издању (2007.) ове званичне државне публикациjе писало jе да се “околица Госпића поноси jедним од наjславниjих…” Дакле, прошло jе време поноса на Николу Теслу, а и ниjе у групи наjславниjих. Не своjата Теслу директно у Хрвате, али му остаци ситне патолошке мржње не дозвољаваjу да помиње Теслино српско порекло.

Трећи велики бисер СПЦ, манастир Драговић подигнут само шест година после Косовске битке ниjе достоjан ни jедне речи текста, као ни места међу више од седамстотина фотографиjа! У ризници jе имао октоих из XIV века, минеj из 1531. године писан у Студеници, и више десетина других безмерно вредних црквених реликвиjа, ретких књига, записа и путописа… Августа 1995. монаси су избегли и вратили се тек 2004. године у опљачкан и вандализован манастир.

 

Исто важи и за Патриjаршиjски дом и библиотеку у Пакрацу коjу су зенге „бранећи домовину“ девастирале и свеле на хоризонт рептила! Епископску библиотеку основао jе jош Патриjарх Арсениjе III Чарноjевић. Не помиње се ни Саборна црква у Пакрацу из 1757. године, коjу су творци нове хрватске државе минирали 1992., а у пламену jе заувек нестао иконостасни рад гениjалног маjстора Стеве Тодоровића, као и низ вредних црквено-уметничких предмета. У предоченом опису славонске баштине нема места ни за манастире СПЦ: Света Ана (1412. год.!) и Пакра (XV век). Манастир код Ораховице (из 1583.) помиње се успут, простим набраjањем, навођењем имена.

 

За Гомирjе, таj наjзападниjи европски православни манастирски стуб, пише да се у Горском Котару истиче “…међу сакралним споменицима православни самостан у Гомирjу из 17. стољећа”. Чињенице, коjе су недоступне ауторовом знању или су свесно и цинично прикривене, потврђуjу да jе манастир основан 1557., да се братство окупило 1600., а црквени темељ постављен 1601. године.

 

Описуjући Далматинску загору, поред осталог стоjи “Наjпознатиjи обичаj jе хрватска витешка игра Сињска алка”, а одржава се “на годишњицу битке из 1715. године, када jе 500 хрватских воjника из Сиња одбило напад 60.000 турских воjника.” Више од jасног овде jе нови доказ jош jедног отуђења (неко би рекао: крађе) чињеница из историjе српског народа. Народ коjи се сукобио са Турцима био jе српски. И вођа тог устанка jе био Србин, Илиjа, наjмлађи брат сердара Стоjана Јанковића. Током дужег временског периода, као и тада, у том делу Далмациjе ниjе било Хрвата. Уосталом о томе сведоче доступна угарска писана документа, коjа говоре да jе од XIII века тамо живео само српски национални корпус. О превођењу тих Срба у католичанство (Венециjа) и касниjе у Хрвате (Аустро-угарска) има више писаних докумената сачуваних у Мађарскоj, Аустриjи, Италиjи и у самоj Хрватскоj.

Превара jе добила верификациjу у новембру 2010. године, одлуком надлежне комисиjе УНЕСКА да ову игру уврсти као допринос хрватског народа у Регистар нематериjалне светске баштине.

У баштини Дубровачке региjе на 12 страна и 77 фотографиjа такође нема трага српском постоjању, утицаjу и културном доприносу. Прикрива се да су у том граду рођени, живели или стварали научници, уметници, књижевници, трговци српског порекла и Срби-католици. Ни jедном речjу нема помена Руђера Бошковића (!), светски признатог физичара, математичара и астронома, од оца Србина и маjке Италиjанке. Представљаjући Цавтат наводи да jе “…родно мjесто великог хрватског сликара Влахе Буковца…” Аутор, можда србофобично, занемаруjе ноторну чињеницу да jе поменути сликар Србин-католик. (Баш као и познати Џиво Гундулић, Медо Пуцић, браћа Воjновић, Антун Фабрис, Луjо Бакотић, Матиjа Бан, Петар Колендић, Иво Ћипико, Марко Мурат… и бродарска породица Рачић, чиjи маузолеj на гробљу у Цавтату помиње у своjству уметничког дела И. Мештровића.)

Место у “чудесноj баштини” има и црква стара само нешто више од десет година! Пише: “О страдањима у недавном рату свjедочи и занимљива новоизграђена црква у селу Киjеву подно наjвише хрватске планине Динаре.” Истовремено, за писца-аранжера овог хрватског излога, неважне су манастирске и парохиjалне цркве-брвнаре. Хистерични XX век дочекало jе на тлу данашње Хрватске 26 ових православних светилишта. После Другог великог рата остало их jе осам. “Савесно бранећи” домовину у ратним збивањима 1991 – 95. године у потпуности су уништена jош четири ова бисера подизана канатном градњом као беспрекорни примери (ретке) вернакуларне архитектуре из периода непосредно након Велике сеобе Срба (1683 – 1699.). Ни ове последње преостале четири, уместо статуса споменика нулте категориjе, нису достоjне никаквог помена! У познатим догађањима 1991 – 1995. на тлу данашње Хрватске, обjекти СПЦ су доживели незапамћена скрнављења и рушења: до темеља jе срушено 87 храмова, 195 их jе оштећено, и срушена или оштећена 93 парохиjска дома!

 

Наравно, и у опису наjвредниjих симбола Барање (те региjе коjа до пре 65 година никада ниjе припадала Хрватскоj) нема трагова српског постоjања. Доследно поштуjући линиjу одабраног крезубог нереда изостављено jе помињање jош jедног великог Србина, планетарног научника Милутина Миланковића! Ни jедне речи о њему, ни слова о спомен-музеjу коjи се налази у његовоj родноj кући у Даљу.

Оваj фундаментални туристички путоказ уклапа се у препознатљив низ коjи чини квартет важних одредница из ближе прошлости: етничко чишћење из августа 1995. године, дозвола за прелет авионима НАТО пакта за бомбардовање Србиjе у марту 1999., тужба Хашком суду “за агресиjу и геноцид над хрватским грађанима” из jула исте године и признање независности Косова од марта 2008. године.

Брошура jе званична публикациjа Хрватске туристичке заjеднице и преведена jе на пет светских jезика и бесплатно доступна у тачно 20 светских метропола, од Њуjорка преко Париза, Рима, Беча и Лондона до Москве и Токиjа. Овим jе скандалозно скривање истине о животу и доприносу Срба у Хрватскоj попримило забрињаваjућу ширину и ароганциjу. Добро jе познато да у светском туризму већином учествуjе имућниjи и образованиjи слоj становништва и људи коjи имаjу већи локални утицаj, па jе неспоран закључак да су они та (дугорочна) циљна група коjа треба да прихвати сервиране неистине и сва прећуткивања о српском народу у Хрватскоj.

Вековно постоjање Срба, конститутивног и државотворног народа Хрватске, коjи jе децениjама чинио изнад петине укупне популациjе и свеколики српски допринос смештен jе у завежљаj празнине уз пратеће одреднице о побуни и почињеном геноциду.

Додатак овом прећуткивању српске културне баштине у Хрватскоj огледа се у, сада већ усвоjеном, предлогу Републике Хрватске и упису у УНЕСКО регистар “Памћење света” песама оjкача, без навођења да та десетерачка песма од два стиха, у извођењу три или пет певача, изворно припада еманациjи духа краjишких Срба. Истоветно право припада и Србима Поткозарjа у Републици Српскоj.

 

Црни редослед настављен jе себичним присваjањем, коjе jе у новембру прошле године потврдила комисиjа УНЕСКА (!), да се у попису нематериjалне културне баштине човечанства, као ексклузивна хрватска препознатљивост региструjу “бећарац” и “врличко ниjемо коло”. Сваком ко жели лако jе стићи до истине коjа сведочи да jе бећарац вишевековно наслеђе како из Славониjе, тако исто и истовремено из Барање и целе Воjводине. Правила за регистрациjу и те како дозвољаваjу да се било коjа врста нематериjалне баштине истим поводом региструjе као културно добро и “власништво” две или више држава.

У околностима коjе буде jаке сумње за аутентичност и оригиналност остала jе регистрациjа “врличког ниjемог кола”. Ова плесна игра коjа се наjчешће изводи на народним прославама у Далматинскоj загори ниjе искључиви производ само jедног народа. У Врликама се одвиjа вишевековни живот и духовна традициjа и српског народа, чиjе се учешће у стварању овог плесног раритета прећуткуjе. Нека буде дозвољено рећи да jе (и данас) наjстариjа грађевина у овом месту православна црква Светог Николаjа, утемељена 1618. године. (Католичка, Госпе Ружарице, саграђена jе пуних 280 година касниjе, 1898.) Иста плесна игра има завидну традициjу и у гламочком краjу, што jе jош jедан доказ да jе то коло народна игра динарских Срба. Дакле опет и у другоj држави.

 

Наш западни сусед положио jе све испите на европском путу и скорашњим стицањем своjства државе-чланице ЕУ имаће додатни аргумент и “потез више” у случаjу наше евентуалне и свакако већ закаснеле реакциjе, независно од материjалних и историjских аргумената коjе као народ (и држава) имамо. Остаjе боjазан да ће бити обрнуто: суочавање са њиховим примедбама и условима приликом отварања разговора и сериjала од 35 предприступних поглавља, уколико се ова заморена држава одлучи на дуги и неизвесни пут у ЕУ коjа данас и сама има непредвидиву будућност.

 

Осврт ће остати непотпун ако се не помене jош jедна, из заиста дугог непоменутог низа, неприjатна (и увредљива) чињеница. Наиме, у Европскоj централноj банци у Франкфурту на Маjни искован jе према предлогу Хрватске, у ограниченом специjалном тиражу од хиљаду примерака, хрватски евро посвећен уласку у чланство ЕУ идуће године. Та нулта сериjа од посебне историjске важности за суседну Хрватску има назив “Биљни и животињски свет Хрватске”, а на новчићу-кованици од 10 центи jе рељефни отисак споменика у Јасеновцу, посвећен жртвама државно планираног и међународно осуђеног геноцида у наjвећем логору фашистичке НДХ. Треба ли коментар!?

Културна баштина коjу jе створио хрватски народ и њене вредности су евидентне и не би требало да буду предмет било каквих спорења. Напротив, има приличан броj од свега приказаног коjи може послужити као одличан пример ревности и доследне бриге за своjе историjско наслеђе.

Слику ремети ауторов приступ српском културном наслеђу на териториjи данашње Хрватске. Наиме, истинско културно богатство се налази у уважавању посебности и толеранциjе. У уважавању и вредновању рада другога. Однос ове публикациjе према баштини створеноj српском руком указуjе на старе омаловажаваjуће стереотипе извучене из расположивог конгломерата лицемерjа и цинизма. Намерно загубљено достоjанство уважавања другог произвело jе jедносмерни диjалог са српском прошлошћу. Уместо доказа надмоћи људског разума, прикривено се сугерише исчезавање истине. Темељним брисањем кроатоцентричном крпом створена jе слика да су Срби на тлу данашње Хрватске у протеклих седам векова водили бездогађаjни живот. Идеологизована садашњост супротстављена jе вредности укупног седамстогодишњег надахнућа српског народа. Велики тестаментални трактати коjи су материjализовани непосредним српским учешћем сведени су на безличне трагове у песку времена. Направљен jе увод у живот лишен сећања.

 

Шта нама ваља чинити? Хоћемо ли опет да оваj и сличне догађаjе чекамо поспаних очиjу и да опет свет уверавамо како смо заиста рођени у чекаоници. Наша научена пасивност постала jе дубока и укорењена навика. Постали смо колекционари носталгиjе. У свету jе све мање оних коjе охрабруjе изрека: “Правда ће победити”. То jе слоган коjи подржава застрашуjућу ирационалност наше политике. Гледамо погрешну временску прогнозу коjа нас ниjе довољно упозорила да овим светом владаjу бездушни императиви брзине, хладне рационалности и неистина. Као да ништа лоше и трагично немамо у свом скорашњем колективном искуству. Као да немамо сазнање да сами стварамо слику идентитета.

Изостанком реакциjе коjом ћемо одбранити чињенице о нашем стожерном наслеђу, симпатишемо политику сопственог нестанка. Реакциjе, дубоке, смислене и траjне. Државне, научне, световне и духовне. Да коначно стигнемо до одговора на jедноставна питања: ко смо, где смо, куда идемо, где нам jе место, пут и исходиште? Време пролази и све jе мање могуће артикулисати истину и вратити поредак ствари. Постала jе нужност да се као друштво преиспитамо и да испод наслага немара и свеприсутне равнодушности изнађемо могућности да узмемо у заклон и заштиту сва наша прекогранична сећања. Свако супротно понашање доприноси стању да споменике коjи сами по себи надилазе ограничена доба и надвисуjу дух своjе епохе, незаинтересовано поверимо тишини заборава. Само одговорним системским приступом моћи ћемо да избегнемо да се све заврши онако како се и плашимо да хоће.

Питање за другу страну: Шта jе следеће у развоjу добросуседских односа и позивања да се грађани Србиjе опусте на Јадрану? До “одговора”, констатациjа да су на олтар лажне нормалности принесене нове преграде у лавиринту наших заблуда

 

Извор: ФОНД СЛОБОДАН ЈОВАНОВИЋ

 

 

 

 

 




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top