Миладин Суботић: Патријарх Павле – Његово дело и ми

Стогодишњица рођења и петогодишњица смрти

Кад нешто чинимо зато што тако хоћемо постаjемо радосни. Ако jе то по нашоj искреноj вољи коjу из срца произносимо и ако jе праћено сталним чињењем сваковрсног добра онда jе то акт узвишене лепоте (личне) слободе.То jе онда хтење коjе прераста у подвиг. Кад све то постоjи као смисао живота у питању jе посебна животна испуњеност и потпуно и траjно стање истинског задовољства.

Бог нам jе, као своj велики залог, послао Патриjарха Павла (Гоjка Стоjчевића) да служи као пример хришћанског живота и љубави, мудрости, доброте, умерености, разумевања и солидарности. Да буде симбол прекомерне оданости народу из ког jе потекао. Репрезентативни узорак Божиjег дела. Следбеник наjузвишениjег моралног система.

Један од неколико десетина одабраних и позваних да нам буде дарован у златноj огрлици умова и посвећеника изнедрених из косовског завета ради очувања имена овог народа и његовог опстанка. Да нам заjедно са Светим Савом, Стефаном Немањом, Теслом, Миланковићем, Бошковићем, Пупином, Његошем, Николаjом Велимировићем, Андрићем, Црњанским… осветли пут. Један од оних чиjи живот и дело не губе на убедљивости. Један од стваралаца траjно узорних остварења. Од оних коjи су нам оставили бесмртне, моћне и траjно актуелне вредности. Дела наjвеће могуће подстицаjности, прворазредне и неупоредиве важности. Фундаментални легати коjи суверено потврђуjу своjе вечно високо место.

Позван jе да обогати своj род 11. септембра 1914. када jе на дан Усекованиjа главе Светог Јована Крститеља угледао сунце славонске равнице. Рођен jе у православном селу Кућанци, у Славониjи, у Аустроугарскоj, на мање од месец дана од како jе земља у коjоj вечно почива извоjевала прву и толико значаjну савезничку победу у Великом рату и то против воjника земље у коjоj jе рођен. Као да jе ова воjничка победа, проистекла из нужности самоодбране његовог народа, наговестила све оне његове духовне победе садржане у беспрекорном аскетском животу богатoм толиким делима доброте и подвизима хришћанске оданости у непрестаноj служби Богу, светосавскоj СПЦ и народу.

Судбина jе исписала редове туге у његовоj причи детињства. Кроз прозоре детињства гледао jе смрт оца Стевана и преудаjу маjке Ане. Несентиментални родитељски портрет допуњен jе за неколико година и смрћу маjке. Са братом Душаном жуђену слику среће налази у пажњи бабе Драге и тетке Сенке, наjстариjе очеве сестре.

Слабашно здравље пресудно jе утицало на даљи живот Гоjка Стоjчевића. Опредељен jе за школовање. Четвороразредну основну школу завршио jе у родном месту. Потом одлази у Тузлу и тамо завршава 4 разреда ниже гимназиjе. Следеће боравиште jе у Сараjеву где 1936. завршава шестогодишње учење богословиjе. Исте године уписуjе студиj на Богословском факултету у Београду. Истовремено, ванредно завршава више разреде Шесте београдске гимназиjе како би упоредо могао да студира медицину. Завршава Богословски факултет, и у Београду га затиче Други светски рат.

Године 1942. одлази у овчарско-кабларски манастир Свете Троjице, а 1944. постаjе вероучитељ и васпитач у Бањи Ковиљачи. У међувремену усташе му у Хрватскоj убиjаjу брата Душана. Затим му пребивалиште постаjе манастир Вуjан, па манастир Благовештење где jе и замонашен 1948. и добио име Павле. Наредних шест година борави у манастиру Рача.

Јеромонах постаjе 1954., затим протосинђел, а 1957. jе рукоположен у чин архимандрита. По одлуци Синода СПЦ у периоду 1955-57. борави у Атини на постдипломским студиjама. За епископа рашко-призренског изабран jе 1957. и ту остаjе 33 године, до децембра 1990. и избора за Патриjарха српског. Ценећи његове заслуге на научном богословском пољу Богословски факултет СПЦ у Београду додељуjе му 1988. звање почасног доктора богословља.

Првог децембра 1990. на дан Светих мученика Платона, Романа и Варула Отрока изабран jе за 44. врховног поглавара СПЦ. Сутрадан, 2. децембра устоличен jе у Саборноj цркви у Београду у церемониjалном богослужењу коjе jе обавило 12 епископа, 12 свештеника и 13 ђакона. Обраћаjући се у тоj свечаноj прилици, поред осталог jе рекао „Нека буде Богу на славу и на корист Његовоj цркви и нашем напаћеном народу у ова тешка времена.“ У трон пећких патриjарха устоличен jе у манастиру Пећка патриjаршиjа 22. маjа 1994. на дан Преноса моштиjу Светог оца Николаjа. Титулу Архиепископа пећког, митрополита београдско-карловачког и патриjарха српског носиће до упокоjења на дан Светих мученика Акиндина, Пигасиjа и других с њима, 15.11.2009.

Квалификациjа о „нашем напаћеном народу у ова тешка времена“ пратиће његово руковођење СПЦ, и добиће на значаjу у целоj наредноj децениjи. Десет узастопних година траjаће свакоjака неприjатељства према народу и цркви коjима служи. Зло ће сустизати зло, прљави и крвави грађански рат, оков невиђеног суноврата динара, несташице животних намирница, мизерне зараде и принудни одмори запослених, изопштавање државе из света (од економиjе до културе и спорта), планско и усмеравано глобално медиjско оцрњивање Србиjе, притисци и НАТО бомбе на сународнике и њихову државу Републику Српску, етничко чишћење српског народа у Хрватскоj, међународне лажи и колаж историjских фалсификата о Космету, увођење двоструких стандарда у међународним односима према Србиjи, па уз све наведено и безочно кршење међународног права двоипомесечним бомбардовањем Србиjе. Време великог понижења коjе су нам одредили и сурово наметнули неприкосновени ауторитети из моћних економских и воjних империjа предвођених САД. Група људи са грешкама ума и разума и оптерећених агресивним и разараjућим предубеђењима  према Србиjи и народу српском. Они чиjа срца куцаjу наопако. И коjи су нам наметнули стање да нам самоћа буде jедини приjатељ од маjа 1992. до октобра 1996. Коjи су нас оставили да нам се исуши живот. Да нас одуваjу ветрови панике. Да нас сатераjу у просторе где људи губе додир са собом. Да нас за траjно преведу у друго уверење. Они су увелико одговорни за наш (до)садашњи мукотрпни ход до истине кроз заверу живота коjом су уцртали пут колективног неуспеха и свакоjаких кажњавања jедног европског народа. Срачунати на пут коjи неће бити без великих дилема, од коjих морална никако неће бити и последња. За ово време преврнутог смисла важиле су и важе патриjархове речи коjе охрабруjу веру у победу Добра. Изрекао jе: „Мене све ране мога рода боле, као и страдања и ране сваког људског бића, у овом свету коjи у злу лежи, у времену распетом између добра и зла, у коме живимо, ипак са вером у победу добра над злом, правде над неправдом, истине над неистином.“

У „коначном буђењу“ кроатоцентричног слоjа хрватског народа (ХДЗ, ХСП, проусташка удружења и организациjе), у њиховоj проjекциjи етнокроатизма и изградњи темеља нове „слободне“ државе, на прагу XXI века, минирана jе у децембру 1991. и на темеље сведена црква у коjоj jе крштен тада актуелни српски патриjарх. Било jе то треће рушење храма од његовог подизања 1748. атак на споменик културе у некадашњем искључиво православном месту насељеном Србима jош у време Османског царства. У месту коjе jе било далеко измакнуто од зоне било каквих оружаних сукоба. Акт мржње. И тада се молио Богу да се насилници врате на човечиjи пут. Након укидања уставне конститутивности српског народа у Хрватскоj, изгона српског jезика и писма из устава нове хрватске државе, отпочињања кажњавања ћириличног књижевног фонда (спаљивањем, резањем или простим одлагањем ћириличних књига у смеће), минирања кућа и имовине, исељавања застрашених Срба из градова, насеља и села, Патриjарх Павле jе у jавном обраћању апеловао на престанак зла, молио за мир и за пострадале, али и за оне коjи су их учинили страдалним. Гласно jе поручио: „Помолити се треба и за неприjатеље наше, да и они схвате пут коjим треба ићи, а коjи jе узак и тесан.“

Указивао jе на спас у моралном и духовном васпитању и на опасности празне душе. Остало jе записано: „У празну посуду jе лако усути шта било. То jе случаj и са нашим душама.“ Позивао jе на прихватање осведочених вредности духовне вертикале на светосавском путу православља. Говорио jе „Нама jе боље да нестанемо као људи, него да опстанемо, биолошки да преживимо као злочинци и нељуди.“ Иза његових jавних обраћања, путем Божићњих и Ускршњих посланица, интервjуа, беседа, писама и књига, остала jе очинска препорука да кризу времена и кризу у нама доживимо и схватимо као могућност да постанемо бољи. Да jе криза и шанса за повратак на прави пут. Да доживимо истинитост мере страдања као могућност да се покаjемо па да напредуjемо, и поjединачно и као колективитет. Народни светионик у тами сумњи и свакоjаких боjазни у окружењу размноженог општесветског нечовештва током 19 година столовања.

Ниjе се слагао са онима коjи су нам саопштавали илузиjе о лепшем и лакшем животу у њиховом новопроjектованом свету и светском поретку. Ниjе прихватао њихове сладуњаве речи коjе затрпаваjу смисао. Противио се погледима моћних коjи следе неке своjе приземне мисли успостављаjући мерила нове хуманости, а себе доживљаваjу да су оса овога света. Препознао jе њихов варљиви сjаj и лажни полет њихове демократиjе. Проникао jе у њихове намере са прикривеним и траjним захтевом да се превреднуjу суштинске вредности српског народа. У њихове скривене жеље да нам планирана будућност постане недохватна. У болесни циљ да будемо лишени права на испуњен живот. Увидео jе да лаж продире у саму срж нашег времена у коме су и универзалне вредности окренуте наопако. Саветовао нам да избегавамо прихватање наказног огледала морала и достоjанства коjе нам нуде кроз шарене параде. Да ће сунце њихове нове истине истопити вредности по коjима нас у свету препознаjу, а коjе смо заслужили патњом и одрицањима претходних генерациjа и њихових лучоноша. Да ће непромишљено и некритичко прихватање нових вредности успоставити ништилачку културу заборава и самозаборава. Бринуо jе. Оно што ниjе препознао па да нам укаже, ниjе ни било вредно да се препозна и зна. Саветовао jе речима: „Не даj да те победи зло, него победи добрим зло.“

Непрестано jе указивао на бруталност и бесмисленост злочина, ма ко га (по)чинио. Отворио jе последњу потрагу за рецептом како у наjтежим могућим условима очувати људско достоjанство и остати при здравоj памети. У његовоj поруци „Чуваjмо се од нељуди, али се jош више чуваjмо да ми не постанемо нељуди“садржана jе она тињаjућа стрепња да jе наша оданост мисиjи заjедничке будућности нестална и са довољно дилема коjе узнемируjу. Да на путу до Добра чинимо више од покушаjа. Садржана jе и очинска молба да и у наjтежим личним и колективним тренуцима тежимо љубави према другом као основном циљу постоjања и другим непролазним вредностима дубоко уроњеним у православну традициjу. Био jе отелотворење врлина уздржавања, целомудрености, нестицања, кротости, блаженог плача, трезвености, смирења и љубави. Његов живот представља раскошну духовну причу.Избегавао jе ситно задовољавање лаким решењима. Упорно jе бранио речи правда, истина, љубав, патриотизам, понос… од губитка њихових значења. Запљускивао нас jе мудрошћу. Умивао нас очинским саветима. Говорио jе: „Правда, истина и љубав имаjу суштину, а неправда, неистина и мржња немаjу суштине. Цело постоjање неправде, неистине и мржње jесте у негирању наjвећих вредности.“ Блиставе интелигенциjе и вечне упитаности над животом народа коме припада, над нашом (не)слогом и нашим међусобним односима и увек некаквим поделама. Подсећао нас jе на потребу за просветљењем и самосагледавањем. Указивао jе да наше „боље“ зависи само од нас. Оставио нам jе толико снажну и jедноставну поруку: „Биће нам боље када ми будемо бољи.“

Ниjе падао у очаj пред недаћама коjе су врвеле и покушаjима понижења коjих jе било. У савршеном складу између хришћанског васпитања и сопствених дубоких унутрашњих жеља (за добро Цркве и народа), лишен немира и сумње, и увреде коjих jе било примао jе мирно. Присебност победника задржао jе и несрећном приликом када га jе, у своjству епископа, физички напао jедан Албанац на аутобускоj станици у Призрену. Наравно, имао jе и неистомишљенике и дежурне критичаре, коjима jе мисаона спекулациjа била главни и jедини доказ. О понижењу jе рекао: „И себи и другима кажем: мене може да понижава ко год хоће, ал да ме понизи нема човека на овом свету, сем jедног, а то сам jа. Кад то зна, човек има стабилност.“

Живот jе поистоветио са непрекидним радом и тренирањем стваралачке строгоће. И за љубав виших истина. Цењен са свих страна. Од свештенства свих религиjа присутних на овом тлу. Поштовање му jе, доласком на сахрану, исказао и архиепископ непризнате православне цркве -Охридске архиепископиjе, Стефан. Одликован jе наjвишим државним ордењем, Орденом Немање првог степена (2004) и Орденом Карађорђеве звезде првог степена (2007). Добитник jе значаjних руских награда, Међународног фонда за унапређење jединства православног народа и Фонда светог апостола Андреjа првозваног. Године 2009. му jе уручен руски орден Достоjанство због „значаjа коjи jе имао у данима искушења кроз коjе су српски народ и Црква прошли“.

Бавио се и научним радом. Обjављивао монографиjе, студиjе, приредио низ богослужбених књига. Посебно се заложио да се умножи у 300 примерака Октоих из штампарие Црноjевића (прве државне штампариjе у свету, штампан 1494.). Учествовао jе у комисиjском раду превода Светог писма (Новог завета) коjи jе званично одобрен од СПЦ. Председавао jе Литургичком комисиjом Синода СПЦ коjа jе припремала за штампу Службеник на српском jезику.

Иницирао jе обнављање Богословиjе на Цетињу (1992), отварање Духовне академиjе у Србињу (1997) и Богословиjе у Крагуjевцу (1997). Заложио се за отварање Информативне служе СПЦ (Православље прес), а 1993. покренуо jе Академиjу за уметност и конзервациjу, коjа jе данас у саставу Универзитета у Београду. Учесник jе инициjативе да се веронаука врати у школе (2002), као и Богословски факултет у систем државног универзитета одакле су га комунистичке власти изопштиле 1952. Ниjе штедео снагу и енергиjу да се превазиђе раскол Митрополиjе новограчаничке у САД. Пет пута jе с тим у вези путовао у Америку, а посетио jе и вернике СПЦ у Аустралиjи коjима jе поручио: „Даjмо пример људима у овоj благословеноj земљи, онима коjи нису наше вере и нашег народа, да виде како треба живети у миру, правди, љубави братскоj. Живећи на таj начин, помажете и себи и своjоj породици, своме народу и свим људима добре воље у свету.“

Они коjи су имали срећну прилику да се нађу у његовоj близини кажу да jе био ведар, срдачан, насмеjан и разговорљив. Спреман на шалу. Истичу и његову jедноставност, предусретљивост и истанчану способност да се уживи у проблеме других, да саосећа са њима. Познато jе да jе сам шио неке делове одеће и лично обављао jедноставниjе поправке обуће. Вршећи недељне службе у готово свим црквама на целокупноj тетиториjи града Београда одлазио jе jавним превозом. До оних ближих jе пешачио. У свим временским условима. Уколико ниjе био одсутан, свако jутро jе служио литургиjу у Патриjаршиjи, а свако вече jе био на вечерњоj служби у Саборноj цркви и за певницом стаjао са осталим свештеницима.

Променио jе светом са неоштећеним православним оптимизмом и смирењем стеченим целоживотном вером и умереношћу. Из безобалног океана своjе мудрости и љубави Бог му jе определио 95 година овоземаљског живота. Са лакоћом испуњеног и срећног човека, и са потпуном свешћу да лагано закључава живот, само неколико дана пре последњег причешћа у болничкоj постељи ВМА изрекао jе наjjедноставниjу могућу реченицу „Ја сам спреман.“ Напустио jе овоземаљски свет у сну, у недељно преподне, неколико сати након што га jе причестио jеромонах Методиjе. Сахрањен jе после тродневне државне жалости, у четвртак, 19. новембра. Последња пошта верника и грађана одата jе у Саборноj цркви након стрпљивог чекања у двокилометарском реду. Заупокоjену литургиjу служили су патриjарх васељенски Вартоломеj и чувар патриjаршиjског трона митрополит Амфилохиjе. Литиjа са патриjарховим телом у последњоj шетњи прошла jе централним градским улицама до Храма Светог Саве на врачарском платоу где jе одржано опело. На опелу jе митрополит Амфилохиjе цитирао патриjархове речи „Кад се човек роди, цео свет се радуjе, а само он плаче. Али, треба да живи тако да, кад умре, цео свет плаче, а само он се радуjе.“

Процене говоре да jе литиjи и опелу присуствовало око 600.000 људи, окупљених да тугом, сузама и поштовањем изjаве захвалност и дивљење његовом великом и смелом делу. На испраћаj jе допутовало десетине црквених делегациjа свих вероисповести и патриjарси аутокефалних помесних православних цркава, васељенски, румунски, албански и чешки и словачки. Председници Србиjе, Републике Српске и Републике Црне Горе, десетине амбасадора и других угледних личности из црквеног, научног и културног живота. Сахрана jе, по патриjарховоj личноj жељи, обављена у порти манастира у Раковици, поред гробног места патриjарха Димитриjа, без присуства jавности и без полагања венаца.

Омиљени народни патриjарх сад корача раjским небом. Обрео се у вечности, тамо где љубав и светлост траjу до века. Сведочи о jедном заносном хришћанском подвигу. И о истинитости страдања и неправдама нанетим jедном народу. И о његовим узлетима са даровима коjе jе поклонио Богу, човечанству и цивилизациjском наслеђу света. О видљивом доприносу српског народа у два велика светска рата одиграна у току његовог живота, у коjима jе исти таj народ дао толике жртве за одбрану тековина цивилизациjе, а онда десет година неразумно кажњаван на краjу тог истог века. Нама jе оставио узорно дело тешко мерљивих људских и хришћанских вредности. Остале су нам и неке овоземаљске бриге. Неке су се и умножиле. Да би их решили не мора да га узнемиравамо, док заслужено одмара у друштву праведних и награђених. Биће довољно да следимо његов пример, да поштуjемо његов пут, да ишчитавамо записе и промишљања блиставог ума и брижног срца. У њима ће се указати важни одговори на наше недоумице, на наше слутње, стрепње и зебње, и на наше страхове. На многа наша питања коjа jош леже без одговора. И сва она будућа, jош непостављена.

Упорношћу и истраjношћу можемо пронаћи решења за замке постављене у овом застрашуjућем лову на морал. И да престанемо да се хранимо отпацима стварности у коjоj jе и машта постала генетски модификована. Да препознамо знакове коjи указуjу на опасност неконтролисаног пораста менталитета индивидуализма и себичности. Да се присећамо да jе сиромашан сваки онаj коjи нема кога да воли. Уз мало одрицања од самољубља могли бисмо да обновимо саосећања, културу опхођења и лепог понашања. Могли бисмо да постанемо обзирниjи како бисмо исказали више поштовања за све оне људе коjе смо пустили у своj живот. Патриjарх нам jе поручио: „Љубав jе наjвиша врлина. Све што човек дели са другима смањуjе се, осим љубави. Што jе више даjете, више jе имате. У њоj има места за све: родитеље, децу, супружнике, за све људе, чак и за неприjатеље.“

Потребно jе и да молимо за опроштаj од наших недоличних чињења jер ће Бог због наше усрдне молитве отворити наше умове да нам се каже оно право. И непролазно дело блаженопочившег патриjарха ће нам у томе помоћи. Био би то наш наклон подвигу бесмртника Павла (Стоjчевића), омиљеног патриjарха кога jе за живота пратио епитет дарован од народа, -„живи светац“. Наклон човеку чиjи jе живот био благословен од Господа, и кога ћемо памтити са нежношћу и сетом.

Извор: ВИДОВДАН

Везане виjести:

Миладин Суботић: Прећуткивање и отуђење – Jadovno 1941.

Миладин Суботић: Траjање некажњене срамоте – Jadovno 1941.

Миладин Суботић: Неговање сећања на Први светски рат …