Ми

Ништа више сами не можемо и не умемо, већ тражимо помоћ од оних који су нам одувек одмагали, затирали нас и опијали се нашим јадом.

Када желимо да дишемо, чекамо дозволу света. Ако хоћемо да радимо, чекамо да неки странац дође и купи све, па нас плаћа онако како нас и види – као беднике! Уколико неко замисли нешто исплативо по нашу земљу, морамо питати туђе амбасадоре. За празнике нам дође да се радујемо, али никако да стигне писмено одобрење од оних који нам морају дати дозволу, јер не раде тих дана заузети својим весељем. Кад нам се плаче, морамо плакати у себи за својима, а наглас за другима. Ако се суди, суди се нама и никако другачије. Кад верујемо, не смемо у Бога, већ у оне који желе да Га смене. Када причамо, не смемо на свом језику, јер га оспоравају они који су свој језик смислили или украли прекјуче. Ако не зарадимо паре другима трошећи себе, онда нас купују за мање него што вреди њихова душа која и не постоји!

Свака нам је одлука изнуђена, свако мишљење наметнуто, сваки дах опорезован, сваки покрет снимљен, сваки живот јефтин, свако право ускраћено, свако огњиште угашено, а свака кућа запаљена, све жртве поништене, свака заслуга порекнута, све победе преименоване у поразе, сваки светац компромитован, свако добро полошено, свака потврда порекнута, све притужбе одбијене, сви људи онечовечени, све зарађено покрадено и све су нам претворили у ништа!

Кад год су нас протерали, говорили су да смо сами отишли! Ако ли нас ко убија, тврде да смо ми њих или смо сами себе таманили! Нађе ли се каква јама, кажу да смо је ми пунили! Испали ли се метак, а не нађе српско чело, онда су мишљења да је улудо утрошен. Заостану ли неке бомбе, морају се на нас изручити да случајно шта не остане неумрљано српском крвљу!

Ко нам не прети, ризикује да му буде прећено! Ко нас не убија, ризикује да буде убијен! Ко са нама прича, биће ућуткан! Ако ли нам ко дође, неће имати где да се врати!  Ко нас воли, морао би да нас замрзи ако жели да буде неко у свету! Ко нам је пријатељ, лако ће га учинити покојником! Ко нам помаже, Бог нека му је у помоћ!

У свему овоме може се видети какву су нам судбину наменили они који владају светом, али не владају собом!

А који год народ у ове дане стоји уз нас Србе, тај никада већу жртву поднети неће, нити ће нам икада већу љубав исказати!

Не ценимо ли ту љубав, можемо слободно почети да мрзимо сами себе, па ћемо се том мржњом и ми уклопити у светски тренд расрбивши се, раскрстивши се и прикључивши се овом крстокршитељском походу на Србе!

Аутор: Милан Ружић

Извор: ИСКРА

Везане вијести:

Ко ће те људе памтити ако ми нећемо? | Јадовно 1941.

У пламену своје глупости и заборава | Јадовно 1941.

Геноцид – најјефтинија антисрпска реч | Јадовно 1941.

Има ко грешнима судити, не морате увек ви, Американци …