Ми што нас Вукашинове очи боле..

Ми, зањихани, јадовничком успаванком из суза бакиних.

Јадовничани,
Ми што нас воде,очи ископане.
Вукашинове,
Херцеговачке,
Kлепачке,
Наше свете, предачке.

Ми који од рођења,
радимо свој посао,
носећи претке из јама.

Зањихани, јадовничком успаванком из суза бакиних.

Оном скривалицом, са руба црне мараме.
Неостављајући Вукашинове речи по страни,
јер смо његову страну рођењем изабрали.

И не носимо ми Вукашинову икону.

Све нас, он носи у вечност.
његовим трагом, никад бестрагом.

Заборавом.

Никад нечовештвом, мржњом и мраком.

Ми уткани у девојачке плетенице,
Што коло испред цркве за славу не заиграше.
Ми што нас Вукашинове очи
боле, што смо старији, све јаче.

И ја не знам дал` да јецам, ридам ил` плачем, што живех у времену у ком очи ваде мачем, са именом

Народа мог.

Аутор: Оливера Шекуларац

---

Више од истог аутора: Колумнисти – пријатељи – Оливера Шекуларац

---

---

Мали чувар сећања