Методи мучења и убијања затвореника– Књига Јадовно 1.
Парастос жртвама код Шаранове јаме на ВелебитуНи најбујнија машта не би могла вјерно дочарати све оно што се збивало у усташком логору Јадовно, у његовим помоћним логорима, над бројним безданим јамама и на стратиштима. Готово је немогуће описати шта су све усташки зликовци радили с недужним народом.
Сачувани су многи документи, записници, извјештаји, објављене бројне изјаве, саслушања злочинаца и преживјелих из јама, али су све то само блиједе слике језиве збиље. Злочини почињени над невиним српским и јеврејским народом у комплексу логора Јадовно по својој бруталности превазилазе оно што и упућени познавалац људске психе може претпоставити да је хумано биће у стању да направи.
Када се погледа број жртава у Јадовном, у комплексу његових логора, који су се развијали нагло и трајали од средине априла до половине августа 1941. године, дакле само четири мјесеца, онда читалац може себи предочити размјере зла и бар наслутити окрутност којом је провођено.
Свакодневно, из свих крајева НДХ, ухапшени су довожени у Госпић, гдје су углавном задржавани и мучени, а онда отпремани у логоре Јадовно и Слана, односно на губилишта, или су пак упућивани директно на стратишта. Успут су опет премлаћивани, да би изнемогли и полуживи били убијани, или чак живи бацани у прождрљива гротла велебитских јама. Многобројни документи, изјаве преживјелих и самих злочинаца детаљно приказују злостављања којима су људи били изложени од момента хапшења, током боравка у логорима и на самим губилиштима. Сва свједочанства јасно говоре да је при ликвидацији већ изнемоглих и изнакажених људи, усташама био уобичајен, а како изгледа и омиљен начин убијања ударање маљем, тзв. мацолом.
Мацолу, тежине око три килограма, користили су за убијање већине жртава, без обзира на узраст и пол, али најчешће усмрћујући жене и дјецу, уколико их не би живе побацали у јаме. Мушкарце су, осим мацолом, убијали и ножевима. Током превожења из Карлобага на Паг, у логор Слана, усташе су употребљавали камење прво би везивали повећи камен за тијело жртве, оптерећујући га како би потонуло у море, а затим су жртву ударали другим каменом у главу. Многи су лешеви данима плутали површином мора, јер тијела нису била довољно оптерећена или се одријешио утег. Кад би се из понора на Велебиту зачули јауци оних који су још били живи, посебно ноћу, усташе су у гротло убацивали бомбе како би их докрајчили.
Прије но што би их убили, усташе су жртве исцрпљивали да би биле што немоћније и неспособне за бијег. Премлаћивање свезаних и немоћних да се бране, одсијецање појединих дијелова тијела, откидање ноката, забијање чавала под нокте, у главу, полијевање врелом водом, стављање соли у разрезане дијелове тијела, копање очију, ломљење ногу и руку, везивање жртава конопцима за клупе да би им растезали ноге на разне стране, некима су на главу стављали трнову „круну“ и по њој тукли, да се трње дубље зарива, и још… све је то била свакодневица засужњених. Наређивали су да брат удара брата, да син мучи оца, да отац убије сина. Запаљеном цигаретом су унакажавали лица, пржили очи, неке пеглали врелом пеглом, жилетима резали табане и… Немогуће је и набројати све што су изопачени умови смислили! Ријетки су били случајеви убиства без претходног малтретирања. Поступак према заточеницима, посебно Србима, међу њима према православним свештеницима, био је свиреп, нељудски. Понижавања и мучења којима су били изложени жене и дјеца, језиви крај који им је био намијењен само зато што су били припадници друге вјере и нације, остају несхватљиви људском разуму. Србе су присиљавали да пљују на своју заставу, да зубима откидају њене комаде и једу их. При том би трпјели ударце у главу, а неријетко морали босим ногама газити по бодљикавој жици прикованој на даске.
Злочини које су усташе вршили над мајкама, дјевојкама, старицама и дјецом непојмљиви су тим прије што су их вршили они који су истицали своју хиљадугодишњу културу. Жене су прије уморства силовали, резали им дојке и из утробе вадили дјецу. Нажалост, у злочинима су задовољавањем својих настраних сексуалних порива учествовали и католички свећеници – дон Љубо Магаш, дон Крсто Јелинић и многи други.
У комплексу логора Јадовно жртве су најрјеђе убијане ватреним оружјем. Претходно би им руке везали жицом, а некима и ноге. Дјецу су обично везивали уз мајке и усмрћивали их прије њих, како би унезверене мајке доводили до лудила.
Ради потврде истинитости наведеног, из сачуване документације ћу изнијети само неке од многобројних примјера мучења – изјаве самих злочинаца и изјаве које су дали заточеници и бројни очевици, који су на својој кожи доживјели злостављање или видјели убијање маљем, чекићем, сјекиром, ножем, каменом…
Стевицу Дукића, госпићког ученика, старог 16 година, његове школске колеге, усташе, претукли су до бесвијести у госпићкој казнионици, одрезали му нос и оба уха и, заједно с још неколико унакажених Срба, одвели на Медачку плантажу крај Госпића, гдје су га убили. На истом мјесту су 19-торицу Срба, које су довели из госпићке казнионице, усташе „исјекли сјекирама, већини одрезали носеве и уши, неке пилили тестерама, а некима уста жицом зашили.“[1]
Професора Михајла Поткоњака Мићана је у казнионици Окружног суда Госпић мучио, посебно се иживљавајући, његов бивши ученик Шпољарић, а усташа Фране Шарић Франић га је у затворској ћелији ножем распорио од „учкура до грла“ и у тијело му насуо со.
Петар Допуђа је на пазарни дан, под пратњом усташа, морао неколико пута проћи пијацом носећи звоно о врату и југословенску заставу у руци, а све вријеме му је низ ноге текла крв из рана начињих ножем.[2]
Максим Димић, из села Острвице, срез Госпић, у својој изјави од 23. фебруара 1943. године наводи: „Гледао сам више пута како су усташе на најсвирепији и најдивљији начин копали људима очи. То су радили тако да је један усташа с леђа држао човјека за руке, а други усташа, стојећи испред њега, притискао му један нарочито заоштрен штап о руб између сљепоочнице и ока тако да је око послије чврстог притиска искочило напоље као орах. Било је и других ужасних мучења, али све то сада не могу ни изнијети, јер се сав од ужаса узбудим и кад на све то помислим, коса ми се подиже на глави.“[3]
Прије но што су 3. маја одведени до бездане јаме на Велебиту, Стеван Пољак и шесторица његових комшија из села Шибуљине, опћина Трибањ, били су три дана и три ноћи затворени у кући Луке Милака у Лукову Шугарју, гдје су их усташе све вријеме малтретирали. „Ударали су нас чим су год стигли, и куд су стигли, стављали су нам оловке међу прсте, па су нам стискали руке, натјеравали нас да пјевамо, па смо у тим мукама морали и пјевати, неколико пута везали су нас сву седморицу па би нас бацали на под, а онда су по нама скакали и кад би њима то додијало, натјерали би дјецу да по нама скачу. Наговарали су нас да се покрстимо па да нас неће убити. Толико смо били изударани и мучени да је свима нама ишла крв на уши, нос, уста, уопће на све отворе, а сви смо били модри од јаких удараца.“[4]
Милка Батало у својој изјави од 18. марта 1942. године свједочи о мучењима која је доживјела: „Гледала сам својим очима како усташе врше ужасне злочине над беспомоћним српским народом. Гледала сам како су усташе усијаним гвожђем палиле дјеци очи а матере су то морале гледати, а затим су палиле очи и мајкама.“[5]
Милан Стаменковић, описујући хапшење Срба у Осијеку и њихово транспортовање у логор Госпић, наводи да су усташе у Осијеку из једне групе Срба одређених за логор Јадовно издвојили осморицу сељака из села Чепин и „…везали их ланцем за теретни ауто, а затим их потјерали према Осијеку, најприје лагано, а онда све брже тако да су људима раскидана тијела и руке су им остале висјети на ланцима аута, а остали дијелови тијела остали су разбацани по цести. Послије тога су усташе покупили комаде њихових тјелеса, натоварили на кола и бацили у једну рупу, засули кречом и одозго набацали земљу. Док сам био у гарнизонском затвору у Осијеку, доведен сам с још двадесеторицом ухапшеника у зграду Соколског дома у Горњем граду и ту смо 14 дана стругали зидове у великој дворани Соколане као и у споредним просторијама од крви. По овоме сам закључио да је у самој згради Соколане извршен велики број мучења и убијања. У Госпићу је надзор над нама имао те вршио расподјелу транспората усташа по имену Миле Вркљан Милица који је по занимању месар. Он је људе везао у ланце, тукао и убијао. И у самом Госпићу је убијено доста Срба од оних који су се налазили у затвору за вријеме док сам се ја тамо налазио.“[6]
Давиду Радаковићу, из села Бубња, усташе су одрезали уши, затим нос и најзад му ископали очи, те га тако изнакаженог водили око 500 метара, наслађујући се његовим јауцима и псујући му мајку српску. Пошто су му одрезали и језик, издахнуо је у најтежим мукама.[7]
Марка Саватовића, судског чиновника из села Острвице, у госпићкој казнионици су ужасно мучили. Док су га батинали, он се у једном моменту истргао из њихових руку, разбио прозор и стаклом засјекао свој врат. Усташе су га те ноћи упутили у болницу, да би га убрзо вратили у затвор и с првом групом заточеника отпремили у логор Јадовно.
Србима доведеним из села Барлете, поред осталог, откидали су поједине дијелове тијела и копали очи, а онда их, тако изнемогле, одвезли до Мацолине јаме, гдје су их побили и бацили у њу.
Димитрију Јерковићу, свештенику из Широке Куле код Госпића, одрали су кожу с главе заједно с косом и почупали браду, а онда га убили над Мацолином јамом.[8] Прије но што је уморен, тешке муке је подносио и свештеник Урош Рајчевић из Могорића. Свештеник Милојко Дошен, иако већ стар човјек, по наређењу усташа у госпићкој казнионици, морао је сваки пут када би у ћелију ушао стражар устати и са осталим затвореницима га поздравити са: „Хваљен Исус и Марија“. На то би стражар одвратио: „Види како поп извршава усташка наређења ј.. му матер и краља Петра.“ Ништа мање мука није поднио ни свештеник из Смиљана, Матија Стијачић. Њега су након страховитог мучења полумртвог бацили у Шаранову јаму, заједно са свештеником из Радуча, Грозданићем, којем су прије тога откинули поједине дијелове тијела.[9]
Митрополит сарајевске епархије, Петар Зимоњић, мучен је од дана хапшења, 12. маја, затим током спровођења у Загреб, у затвору загребачке полиције, у логору Керестинец, гдје му је обријана брада, а врхунац усташког иживљавања је услиједио по приспјећу у казнионицу Окружног суда Госпић, 15. јула, у којем је овај честити човјек морао носити цјепанице на голим леђима, чистити двориште и заходе, уз непрестано понижавање највулгарнијим ријечима. Присиљавали су га батинама да заточеницима држи говоре и проповиједи, које је обично почињао са „Јао, Боже“, склапајући руке, а усташе би га тада прекидали ударцима по тијелу и глави, тражећи да проповиједи говори онако како је то увијек чинио. Њега и владику Саву Трлајића из Плашкога су у логору Јадовно мучили и тако што су их више пута изводили до Шаранове јаме да гледају масакрирање њихових вјерника, да би након извјесног времена обојицу усмртили над истом јамом, ударцима маљем у потиљак.[10]
Доктору Вељку Торбици, ухваћеном у Србу 25. јула, засјекли су лијеву плећку и у рану насули со, зашили је и питали га: „Да ли је докторе операција успјела“.[11] Кад год би затражио да пије воде, усташе су му у уста сипали кухињску со. Умро је у језивим мукама.[12]
Свештенику Николи Богуновићу из Доњег Лапца усташе су чупали длаке из браде и бркова и усијаном иглом га боли по носу и тијелу.[13]
Свештеника Петра Мајсторовића из Дољана су тукли толико да се једне ноћи, не могавши да издржи муке, објесио у казнионици о своје гаће. Његов син Милојко је себи пресјекао Бене на рукама. Њему су усташе забили чавао у главу и тако га усмртили.[14] Свештеника Ђорђа Богића из Нашица су везали за једно дрво, одсјекли му уши, језик и нос и истргли браду заједно с кожом. Затим су му ископали очи, а када су видјели да је још при свијести, распорили су му грудни кош и тек тада је овај млади и снажни човјек пао на земљу. Проко Пејновић, који је тада био скривен у грмљу, чуо је како један усташа каже: „Мајку му влашку још му куца срце, још је жив.“ Затим су пуцали у њега и тако му прекратили муке.[15]
Свештеника Стевана Стеву Ћурчића из Огулина усташе су мучили у Огулинској кули, потом га одвезли у Вргинмост, гдје су га везаног тукли и чупали му браду, а онда тако измрцвареног одвели у загребачку полицију. Одатле је спроведен у логор Даницу, затим у Госпић, гдје је дивљачки мучен, као и други православни свештеници, да би на крају, полумртав, био одвезен на Велебит и бачен у Шаранову јаму.
Усташе су свештеника Спасу Лаврњу из Суваје код Доњег Лапца ухватили на спроводу и пред поворком народа га мучили, а онда одвели у логор Јадовно, гдје су га убили. Потом су отишли његовој кући и заклали његову супругу Љубицу, која је била пред самим порођајем, претходно јој распоривши трбух и извадивши дијете из утробе. Уз мајчин леш је остао њен четворогодишњи синчић. Дијете је три дана плакало уз мртву мајку, а четвртог дана су дошле усташе и заклале га.[16]
Усташе у логору Госпић су смишљали невероватне начине мучења заточених. Према изјави Милана Алексића и Бранка Станића, који су у логору Госпић провели више од мјесец дана, усташе би у појединим ћелијама сакупили онолико заточеника колико је било потребно да, лежећи на поду, својим тијелима покрију цијелу његову површину, а затим би по њима, у војничким ципелама, играли коло све док се не би уморили. Мучења овакве врсте су била редовна, често и на истим жртвама. У свакој затвореничкој соби је, као „старјешина собе“, био распоређен по један православни свештеник. Када би стражар или неки од усташа „по послу“ улазио међу затворенике, они су морали скочити и стати мирно. То нису могли учинити они који су били изнемогли од батина, па су их отпорнији међу њима дизали на ноге и придржавали док се рапорт који је свештеник морао да поднесе не заврши.[17] Често свештеник, изможден мучењем, није био у могућности да обави овај посао, па су га усташе изнова пред свима тукли.
Не само да су злостављани одрасли људи, него и дјеца. Хватајући људе у селу Шушњару на Банији, усташе су покупили и 25-оро дјеце, везали им жицом руке на леђа и поставили их на улаз у сјеник тако да им тијела буду напољу а ноге унутар сјеника. Тада су сјеник запалили и дјеци су изгорјеле ноге до кољена. Затим су упола изгорјелу дјецу бацили на цесту, гдје су издахнула у најстрашнијим мукама.[18]
Похапшене Србе из села Крушчица мушкарце, жене и дјецу, њих 196, усташе су 6. августа повели у логор Јадовно. Знајући да сваког часа може наићи италијанска војска, а у логору је велики број заточеника чекао да буде усмрћен, похапшене су зауставили на крају села Млакве, у засеоку Коса, затворили их у кућу Стеве Глумичића и из ње изводили по 8 до 9 мушкараца и убијали их. Жене с дјецом су затворили у кућу Јове Глумичића, у којој су дјецу натискали у ормаре и каце, а онда пуцали по свима, бодући ножевима већ усмрћена тијела и гласно пјевајући и веселећи се. Ни све ово није задовољило њихову мржњу и садизам, па су у кућу унијели сламу и запалили је. Разлегао се јаук рањених жена и дјеце, од којих је понеко храмљући искакало из запаљене куће, али су их усташе хватали и враћали у огањ. На оне које нису могли лако ухватити, пуцали су и мртве их бацали у ватру. Ипак, из овог пакла су успјели побјећи мали Милеуснић, дјечак стар 14 година, шеснаестогодишња Невенка Глумичић, која је имала седам рана на тијелу, и Мане Бобић, коме су ребра била прогорена.[19]
О свирепости мучитеља сазнајемо много више из њихових сопствених свједочења, у којима су описали почињена злодјела и осликали наказност система једне идеологије, која је не само немилице истријебљивала један народ, него и међу својим припадницима стварала професионалне убице, бестијална чудовишта, којих се не би постидјели ни инквизитори средњег вијека. Из многобројних сачуваних записника, састављених у окружним судовима у времену од 1945. до 1955. године, у којима се налазе свједочанства о злодјелима почињеним у логорима Јадовно и Слана, издвојићу само неколико изјава које су извршиоци дали пред Окружним судом у Задру 1953. године.
Стицајем околности, пред суд правде су тек након пуних дванаест година мирног живота, у вријеме обнове земље, доспјела седморица усташких злочинаца: Лука Барјашић, Славко Баљак, Јандре Стрика, Јере Фратровић, Бене Барић, Миле Дидулица и Иван Кеврић.[20]
Они су, са више од 180 припадника I сатније V усташке бојне, којом је у логору Слана на отоку Пагу заповиједао Иван Девчић Пивац, током два мјесеца, од 25. јуна до 25. августа, учествовали у масовном злостављању и убиствима Срба и Јевреја, како у логору Слана тако и у логору Јадовно. Жртве су најчешће убијали над јамама у околини Карлобага, Башких Оштарија и села Ступачиново, на обронцима Велебита. У својим изјавама су навели да су хиљаде људи усмртили на Велебиту и на висоравни Фурнажа, на отоку Пагу. Износе и да су логорске усташе, тј. они који су обезбјеђивали комплекс логора Јадовно, убијали не само заточенике, већ су одлазили и у околна српска насеља гдје су пљачкали и убијали. Заточенике су из логора изводили тако што су им наређивали да се „спреме кућама“, да иду на „рад у Њемачку“, да се јаве „на љекарску“ или за „други логор“, а онда би их одводили у неповрат, над отворена гротла јама, гдје би их свирепо убијали.
Усташа Миле Дидулица, из села Поличника код Задра, одакле је потицало више извршилаца злочина у логору Слана, у својој изјави од 23. септембра 1952. изнио је низ појединости о злочинима над Србима и Јеврејима на Фурнажи и над јамама недалеко од Башких Оштарија. Њихов заповједник и један од најревноснијих у извршавању злочина, Вентура Баљак, током јула је из логора Слана извео више стотина Срба на Велебит. Иако им је било говорено да ће се вратити својим кућама, везивали су их, одузимали им још по неку ситницу коју су успјели сачувати, а затим им наређивали да легну на земљу. Дидулица описује шта су потом радили са заточеницима: „… ми усташе тукли смо их кундацима и ногама по леђима и ребрима само да би били што неспособнији за било какав бијег… Вентура је још на броду заклао двојицу камом те им везао камен о врат и бацио у море. Кад смо дошли у Барић Драгу, мушкарце су усташе одвели на Велебит, женске су остале у Барић Драги, а чували смо их ја, Миле Стрика и друге усташе. Мушкарце су поклали и бацили у јаму, па су дошли по жене и дјецу. Над јамом женске је тукао Вентура маљем по глави онако повезане жицом. Сви смо морали убити по једну жену или дијете, што смо и учинили. Вентура нам је дао мацу (мацола, прим. аутора) и тукли смо. И ја сам убио једну жену мацом која била тешка око три килограма. Затим су тукли редом Славко Баљак, Јандре Стрика, Јерко Фратровић, Лука Барјашић, Бене Барић, Вентура Баљак и други. Жртве су бацали у јаму Мато Јовић, Иван Цинкрета и Иван Кеврић.“[21]
Шиме Маржић, који је заточенике превозио својим бродом, изјавио је да су управо тога пута једног Србина, лугара из села Метка, усташе на броду „Сокол“ држали у кругу и млатили, затим га положили на сувар букапорте и газили, а онда му, тако полумртвом, везали камен око врата и бацили га у море.[22] Маржић наводи и низ других злочинстава: „Када смо превозили заточенике од логора до обале под Велебитом, видио сам да двије заточенице нису могле да ходају па су их усташе близу брода убиле. Никакав пуцањ нисам чуо, већ сам чуо јаук тих жена.“[23]
Јерко Фратровић је изнио да су усташе, под заповједништвом Вентуре Баљка, изводили заточенике из логора Слана обично предвече, у залаз сунца, окупљајући их у групе од 60, па и до 150, и одводили у залив до већ ископаних јама. „Србе смо везали двојицу по двојицу жицом и водили их према заљеву на мјесто (Фурнажа, прим. аутора) гдје је ископан канал дуг око 60 метара. Вентура Баљак је наредио Србима да се положе унутра један до другога, а затим нама усташама да уђемо у тај канал и да их бајонетама избодемо… По јауку и по начину на који су били бодени, било је затрпано и живих људи.“[24] Изјаву Јерка Фратровића допуњава Лука Барјашић, такође родом из села Поличника, који каже да су заточенике везали жицом по двојицу и да су колону пратиле домаће усташе, из Лике и Далмације, и усташе с фесом на глави — Муслимани. Први који су дошли изнад ископаних јама, полијегали су у њих, а Вентура Баљак их је усмрћивао камом, „потом је узео мацу и женске тукао мацом у главу, а само је мушкарце клао. Женама су пуцале лубање. Он је тог пута убио преко 20, а онда је дао својим синовцима Шими и Пери који су наставили. Вило је и цивила из Стариграда и Трибња испод Велебита који су клали горе него усташе. У том клању било је грозно слушати оне заточенике који су гледали што их све чека. Свих ових 400 заточеника је заклано и бачено у јаму.“[25]
Седморица наведених злочинаца су детаљно описивали злочине, највише говорећи о оним почињеним у Велебиту, над Србима које су доводили из логора Слана. Према њиховим изјавама, из овог логора је до 15. августа, поред свакодневних ликвидација на самом отоку и одвођења заточеника бродицама на море, с којих су их бацали у воду, око 4.050 заточеника превезено назад у Карлобаг, затим до Башких Оштарија и села Ступачиново, гдје су их убијали изнад безданих јама. Лука Барјашић, Јандре Стрика, Славко Баљак и Јерко Фратровић износе да су два пута за редом извели по 400 Срба и одвели их у Ступачиново. Везани људи су били приморани да испред јама гледају како усташе ударају њихове најближе мацолама или ножевима и стропоштавају их у понор. Често се дешавало да мушкарци излете из реда у ком су чекали и сами скоче у јаму, да не гледају како им убијају жене и дјецу и не дозволе џелатима да им ножем сијеку врат или их ударају мацолом.
Лука Барјашић је говорио и о овоме: „Сваке ноћи одводили смо по 200 људи везаних жицом до неких јама које су се налазиле на Велебиту. Испред јаме људе смо убијали чекићима или камама, а затим бацали у јаме. Када би имали читаву фамилију у затвору, најприје би поубијали дјецу, затим жену, а када би отац видио да су му дјеца и жена убијени, он би скочио жив у јаму. Укупно смо поубијали и бацили у јаме (Ступачиново, јама Бадањ, прим. аутора) око 2.700 људи, жена и дјеце. Неки дан смо их 1.200 одвели у Карлобаг, па у Оштарије. Кад смо их довели пред јаме – пусте жалости за њих. Али нитко није могао побјећи ни да је крила имао. Тукли смо их и млатили на сваки начин да би шпарали метке. Веће смо групе жицом заједно везали, оне прве на рубу потукли, тако да су цијелу групу повукли са собом. Неки су живи у јаму скакали. Јаме смо циментирали да који не би жив изишао…“[26]
Јерко Фратровић у свом исказу наводи: „Прије поласка с Пага на Велебит Вентура Баљак је за спроводнике 400 Срба заточеника одредио 23 усташе међу којима смо били ја, Дидулица Миле, Славко Баљак, Јандре Стрика, Бене Барић, Лука Барјашић, Јуре Дошен, Дујо Пасторчић, Живко Мариновић, Јерко Ковачевић, Роко Ковачевић, Иве Предован, Руди Цупић, Иван Цинкрета и други.[27]
Баљак је на броду заклао неке који су рекли да су болесни и да неће моћи ходати јер им је прије поласка речено да иду у други логор. Када смо дошли у Велебит, Вентура је доводио повезане два по два и још неки усташе и цивили који су клали пред јамом и бацили у јаму. Први је почео клати Вентура и нама показао како да ми кољемо и пијемо крв. Ми смо прилазили и клали по једнога, ја, Славко Баљак, Миле Дидулица, Јандре Стрика, Бене Барић, Лука Барјашић и други. На концу када смо се сви изредали, Вентура је узео мацу и уз помоћ других потукао што је још остало.“[28]
Фратровић је додао да је приликом овог масакра један заточеник успио побјећи. Међутим, о судбини тог човјека нисам успио ништа сазнати. Лука Барјашић је рекао да је током покоља о коме говори Јерко Фратровић сваки усташа морао пити крв жртве коју је заклао.[29]
Даље је описао како су свега десетак дана послије покоља ових 400 заточеника из логора извели још 400 Срба, повезали их, укрцали на брод, превезли до Карлобага, а онда их из Барић Драге пјешице одвели, уз батинање, на исто стратиште. И ових 400 људи је убијено под истим заповједништвом и од истих руку, ножевима и хицима из пушака, те бачено у понор јаме Бадањ. Описујући Вентуру Баљка, Лука каже: „Ја сматрам да није било човјека опаснијег од њега у Европи, јер је он звјерски људе клао, без милости. Кад би заточеници кукали при клању, он им је псовао матер, говорећи да им јебе матер православну и јеврејску… Било је грозно слушати како дјеца плачу и зову маму, а жене су кукале.“[30]
Барјашић описује и масовна звјерства која су починили на самом отоку, изводећи по 150 Срба и Јевреја, међу којима је било и жена и дјеце, и убијајући их на Фурнажи. „Укрцали смо православце на брод и одвезли их до неког залива а отуд пјешице до мјеста гдје смо их побили. У пратњи ишли смо нас обично 40-50. Кад смо дошли до јама које су биле ископане, наређено је да се сви спусте, њих обично по 40 у те јаме, а затим смо ми усташе добили наређење да уђемо и бајонетима их (повезане) избодемо. Спустили смо се сви усташе тако да нитко није остао ванка. Ја знам да сам убио са бајонетом у стомак два мушкарца. Тај посао трајао је свега око сат и пол и након тога дошли смо натраг у логор.“[31]
Барјашић и његови саучесници су монструозне злочине над српским и јеврејским народом описивали као „посао“!
Усташе су највећи масовни покољ на Пагу извели између 14. и 15. августа, као дар Великој Госпи, којој су се клањали с крвавим ножевима након што су усмртили 800 жена и дјеце. Пошто су обавили овај „посао“, како свједоче злочинац Лука Барјашић и очевидац Јаков Докозић, вратили су се у логор, с ножевима задјенутим за појас, и у весељу прославили Велику Госпу. Тог дана је 60 усташа, предвођених Франком Шљиваром, дошло у мјесто Паг, намјеравајући да заједно с представницима Хрватске сељачке заштите и грађанима учествују у процесији, да Госпин кип пронесу од сланоградске цркве до Пага. Како су у цркву ушли са оружјем и окрвављеним ножевима, настало је негодовање већине присутних становника. Усташе су међу мјештанима изазвали ужас и гађење, па се народ разишао одуставши од „параде“. Но, није изостало
одушевљење крвника, док су се са осмијехом на лицу хвалисали: „Било је ноћас крви поклали смо 800 комада те српске и јеврејске багаже.“[32]
„У овим покољима“, како свједоче Павле Ловрић и више Пажана „учествовали су домаћи дечки стари око 20 година те из околице Карлобага, Поличника, Височана, села код Нина, Барић Драге, појединих предјела Лике и неколико муслиманских усташа.“[33]
Миле Дидулица у својој изјави наводи да су два дана послије злочина извршеног на Велику Госпу Фране Шљивар и Вентура Баљак, који су обично стајали изнад јаме и контролисали обављање „посла“, послали десет усташа до мјеста на којем су поклали заточенике да провјере да ли је све добро прекривено земљом. „Са мном су ишли поред других Иван Алић и Лука Барјашић. Кад смо дошли на мјесто, видјели смо трагове крви. Набацали смо камење на земљу којом су били затрпани да се мање позна. Нашли смо једну ципелу и један женски ручни сат. Задржали смо се око три сата и по завршеном послу ја сам спавао под неком смреком, а Иван Алић и остали играли су карте. Затим смо пошли у логор на ручак.“[34]
Заиста је тешко дати било какав сувисли коментар о онима који убиства жена и дјеце сматрају својим послом.
Маја Марић, која је у Окружном суду Задар 1953. године пратила суђење овој седморици усташа, у чланку „Седам усташких кољача пред судом након 12 година“, објављеном у „Вјеснику у сриједу“ 10. јуна те године, поред осталог, запитала је јавност: „…Зар се из велебитских јама не чује ноћу хропац и јаук, зар то са пашких голети не цвиле поклана дјеца, не урличу избезумљене мајке? Зар то из тамнозелених дубина не зуре надули утопљеници? Зар не црвене старе мрље на крвљу натопљеној земљи, на одијелима и рукама убојица? О како се могло живјети с уморствима на души, међу гробовима жртава закланим властитим рукама, на мјесту злочина? Како се могло јести, пити, спавати? Тако се пита сваки нормалан човјек у коме има још нешто људскога. Тако је оптужене питао и предсједник Окружног суда у Задру друг Јосип Царевић кад се наслушао грозота. Оптуженима се није дизала коса на глави од сјећања, нити је за њих у томе било ишта ненормалнога. Приповједали су и причали с језовитом једноставношћу и једином тежњом да ‘извуку’ што мање, а прикрију што више, да се минималним признањима, колико толико, искупе, да спасу што се спасити даде.
Ниједан од оптужених не признаје више од једног уморства. Неки чак ни то. Сви су они само стражарили и чували затворенике. Сви су они морали клати и убијати, али то нису радили, него само једанпут, а онда су се само правили да раде. Сви су морали пљачкати, кундачити, пити крви, али они то нису могли. Плакали су, псовали Вентуру Баљка и Пивца Девчића, крволочне заповједнике логора, сакривали се изговарајући се боловима у трбуху. Могуће би човјек и повјеровао да искази нису тако контрадикторни. У тој гомили папира, записника, изјава и суочења више се не зна тко је кога убио и колико је убио. Све постаје црвено од крви, а патња недужног људског меса избија на видјело, ужасна у својој голотињи… А кад је већ ријеч о казни присјетих се Баљкова одговора помоћнику јавног тужиоца на питање ’Како је, Славко?’, ’Добро’, одговорио је Славко. И то је тачно. Добро је. Они могу спавати. Слијепо је око савјести.“
Власник кафане на Пагу, Иван Фестини, описао је пред Комисијом за ратне злочине многа злодјела усташа, наводећи и хвалисање Мартина Мараша Жицара о томе како је убијао жене и дјецу. „Живим женама резао сам дојке“, говорио је, додајући да је то „дивна ствар“ кад се човјек једном научи и навикне. Други усташа је приповиједао како је једној трудној жени распорио трбух и из њега извадио дијете, а друго, живо, ставио у утробу, а онда их све бацио у јаму. Фестини није могао вјеровати овим језивим причама, па се једно предвече својом барком прикрао близу Фурнаже и властитим очима сагледао страшну збиљу.
„На велику Госпу ујутро“, казује овај свједок, „нахрлили су у кавану многе усташе, међу њима и већ споменути Мартин Мараш Жицар, сви са траговима крви на одијелима, чизмама и рукама које су биле запрскане и земљом. Причали су међусобно и хвалисали се како су прије тога масакра мучили заточенике, тукли их и присиљавали да легну на бодљикаву жицу.“[35]
Језовит је исказ Јосипа Датковића из Барбата, усташе стражара у овом логору, који износи да су у само три дана убили 3.000 Срба и 600 Јевреја. Наводећи многе појединости, описао је како су недужна дјеца пружала руке и плачући молила: „Жандаре, молим те немој нас клати.“[36]
Свједок Орен Ружић Јегор је испричао: „Усташе би прозвале логораше да се спреме јер иду кућама. Укрцали би их, боље рећи побацали, у штиву брода, који би отпловио тек иза једног рта иза увале Слана гдје би људе искрцали. Намјерно су их искрцали на овом мјесту, гдје је, иначе на том пустом и сасвим кршевитом дијелу отока, ипак било нешто танког слоја земље. Ту би морали властитим рукама да копају јаме, гробове своје, у које би их површно закапали, са тек шачицом земље и којим каменом затрпали, након што су их претходно клали као најобичнију стоку.“[37] Ружић је на овом мјесту био дан послије покоља и видио леш једне жене, из чијег је распореног трбуха вирила глава дјетета. Видио је и одсечене дијелове тијела главе, руке, ноге и мртву дјецу поломљених удова. Био је и очевидац линчовања логораша који су под пратњом усташа одлазили по воду, боси по оштром камену.
Осим на Фурнажи, највећем стратишту, усташе су жртве убијали и у кругу логора, затим ван њега испод мјеста званог Теклић, на Точиљу, код пећине у Густа драги, код Горњих врата, званих Леша, у Горњој Слани, на равници под Широком главицом, у долу иза Мрких стијена у Равној драги, на горњој и доњој страни ове драге, на Малину код воде, на Дражици, у Заглави Метајне, на жалу под Заглавом.. Данас је немогуће утврдити гдје су све на овом дијелу отока расуте српске и јеврејске кости.
Иван Шуљић из Новаље је 24. марта 1945. године свједочио пред Окружном комисијом за ратне злочине за Хрватско приморје: „Срео сам усташу Ивана Бадурину,[38] сина Ловре из Луна, свећеника, у селу Кустићи на Пагу 15. августа 1941. који ми је причао како је клао. На питање како је то могао, рекао је: ’Најтеже је док се закољу три-четири човјека, а онда то иде као да пијеш’. Био је крвавих хлача и ножа. Рекао ми је да је заклао 180 људи.“[39]
Бадурина је том приликом испричао да су у другој половини јула у јаме код Башких Оштарија бацили 450 Срба доведених из логора Слана.[40]
Наведене изјаве самих починилаца показују да је убијање Срба и Јевреја у цијелом комплексу логора Јадовно извршавано углавном без употребе ватреног оружја: ножевима, батовима, разним другим предметима и бацањем живих у природне или ископане јаме. То потврђује и разговор између Јурја Рикера, котарског предстојника у Пагу, с неким Ивом Земљаром, у којем Рикер износи да је усташама било наређено, нарочито од средине јула, да при убијању не користе ватрено оружје, што они углавном ни до тада нису радили. Вјероватно је ово наређење услиједило управо у то вријеме зато што је становништво већ нешто сазнало о масовним убиствима Срба и Јевреја, па су надлежне власти, у намјери да заташкају злочине, забраниле употребу пушака и митраљеза, јер су се пуцњи приликом убијања заточеника чули врло далеко.[41]
У комплексу логора Јадовно су посебно мучене жене. Све облике психичке и физичке тортуре којима су их усташе подвргавали здрави људи никада неће моћи објаснити. Силовали су их пред њиховом властитом дјецом, мужевима, сестрама, мајкама; клали док су им дјеца била чврсто везана уз тијела, бацали у море и у велебитске поноре.
Жупник Јосо Фелициновић, који је послије рата осуђен на 12 година затвора као један од учесника у организацији логора Слана, у својим личним успоменама, писаним 15. јуна 1978, наводи да је у логор дошао други пут одмах након његове ликвидације (први пут је био када је логор изграђен, прим. аутора), прегледао га и међу отпацима „нашао два жалосна папира која свједоче о звјерском поступању са жртвама. У главној усташкој бараци нашао сам на зиду комадић картона на којем се водила евиденција са именима и датумима жена и дјевојака силованих у логору и од којих усташа… На плажи испод шумице, ближе села Метајна, у близини свјетионика, било је покопано у пијеску седам жена, а биле су ту убијене након што су силоване. У близини борића код села Метајна било је покопано више жена убијених након што су силоване. У главном јарку (Фурнажа, прим. аутора) била је трудна жена распореног трбуха из којег је вирила глава њезиног чеда. Друга мајка је држала два синчића у својим рукама, а била је ножем заклана од врата па све до доли. Једној младој жени биле су дојке потпуно одрезане оштрим оружјем, и тако даље.“[42]
Свједоци злочина су преживјели логораши, италијански војници, пастири, рибари, сељаци и саме усташе, који су своја злодјела са одушевљењем описивали по кућама и у гостионицама, пред судовима послије рата, чак и данас. Иако већ у поодмаклим годинама, неки од њих мирно говоре о свом искуству, трујући оне који стасавају, напајајући их идејом да људе друге нације или вјере треба уништити.
Постоји читав низ изјава рибара из времена непосредно послије рата, у којима они наводе да су на површини мора виђали плутајуће људске лешеве и мрежама извлачили поједине дијелове женске или дјечје одјеће, разне предмете који су припадали мртвима, па и дијелове тијела, чак и лубање.[43]
О размјерама и наказности злочина који су усташе починили у комплексу логора Јадовно над српским и јеврејским народом сазнајемо и из извјештаја италијанских војних санитараца, из изјава накланих и бачених у јаме, који су невјероватном случајношћу остали у животу, из описа људи који су присуствовали ископавању и спаљивању њихових тијела, и низа других свједочанстава. Павао Ловрић и Никола Цар, очевици при ископавању лешева на Пагу почетком септембра 1941, кажу да су јаме биле пуне људи, жена и дјеце, којима су руке биле жицом везане на леђима. Видјели су мајке и дјецу повезане заједно. „Према траговима на лешевима, закључили смо да су поубијани убодима ножа, ударцима кундака и камењем. Према изразима лиcа жртве су морале претрпјети страшне муке.“[44]
Павао Ловрић свједочи да су дјеца у јаме бацана углавном жива, јер на њиховим тијелима није било трагова убода, а некима су уста била отворена услијед дављења. Свједок Вилко Марковина, посматрајући лешеве нанесене на гомилу за спаљивање, уочио је да су били згрчени, а на њима су се видјели трагови дубоких рана од убода ножем, најчешће у трбух. То потврђује и свједок Иве Билић, који каже да је видио леш једне жене којој је трбух био распорен и из којега је вирило дијете, а друго је држала у рукама. „Било је много младих жена, голих, којима су биле груди одрезане и све су на себи имале трагова удараца заданих ножем као и тупим предметима, највише камењем.“[45] Овај свједок се готово онесвијестио пред призором лешева младића, студената, када су с њих помакли набацано камење: „Били су везаних руку и ногу, избодени ножевима и изударани камењем.“[46] У својој изјави Павао Ловрић износи и ово: „Видио сам распорен трбух једне жене из којег је вирила глава дјетета старог око 6 мјесеци, док јој је трбух био везан жицом, а само мало даље угледао сам леш мајке који је био везан за четворо дјеце од којих је једно дијете од муке зубима ухватило мајку изнад кољена за дебело месо и овако држећи је остало уз мајку.“[47]
Споменути жупник Јосо Фелициновић је у датој изјави овако коментарисао оно што је затекао у Сланој: „Згражао сам се над овим невјеројатно страшним, крвавим људским злочинима чије жртве сам видио својим властитим очима. Homo homini lupus. Згражали смо се у школи како је Каин убио Абела брата свога, али кад сам видио ове грозоте да је човјек овако звјерски клао на тисуће невине своје браће: мајке, дјевојке и дјецу, мислио сам да ћу полудјети.“[48]
* * *
Навео сам само неколико од многобројних примјера који говоре о мучењима и уморствима у комплексу логора Јадовно и Слана. На слиједећим страницама ће бити представљени искази малобројних заточеника који су успјели побјећи из логора, виђење страхота робијања и сусрета са смрћу неколицине мушкараца и жена који су се, иако неки тешко рањени, спасили из безданих јама. Они су будућим људима оставили изворна свједочанстава о усташким злочинима вршеним у прва четири мјесеца постојања НДХ.
[1] Изјава Јоце Његомира од 3. новембра 1944. године, Комисија за ратне злочине, ХАК, кут. Јадовно.
[2] Изјава учитељице Даринке Ајдуковић из Средње Горе од 23. јула 1942, Записник Ко- мисије за избјеглице и пресељенике, АЈ, фасц. 910.
[3] Записник од 23. фебруара 1943, АЈ, фасц. 910.
[4] Записник Окружне комисије за ратне злочине Окружног НОО Задар, бр. 788 од 22. марта 1945, ХА Задар.
[5] АЈ, фасц. 910.
[6] АЈ, фасц. 910.
[7] Изјава Милице Медић, Записник од марта 1942, АЈ, фасц. 910.
[8] АЈ, фасц. 11.
[9] Изјава Дмитра Обрадовића од 14. маја 1942, ХАК, кут. Јадовно.
[10] Изајава Милана Љуштине од 29. јула 1942. године, Злочиначке акције извршене од стране хрватских власти над црквеном хијерархијом и српским народом на тлу Државе Хрватске до 20. јула 1941, АЈ, фасц. 910 (италијански документи).
[11] Изјава Милана Трбојевића из Плашког од 7. августа 1944, АЈ.
[12] Исто.
[13] Изјаве Јове Обрадовића из Доњег Лапца и Боже Кртинића из села Круге, Записник од 2. јуна 1942, АЈ.
[14] АЈ, Злочиначке акције извршене од стране хрватских власти над црквеном хијерархијом и српским народом на тлу Државе Хрватске до 20. јула 1941.
[15] Изјава Проке Пејновића, ХАК, кут. Јадовно.
[16] Изјава Марка Ђурића, ХАК, кут. Јадовно.
[17] Детаљније о мучењу православних свештеника: Булајић Милан, н. д., 303-347.
[18] Изјава Мирјане Поповић од 6. фебруара 1942, ХАК, кут. Јадовно.
[19] Изјава Томе Радошевића од 8. августа 1945, АХ, ЗКРЗ -47944.
[20] ХА Задар, ф. Окружног суда Задар, Пресудом Окружног суда у Задру, изреченом 30. јуна 1953, осуђени су: Лука Барјашић на доживотну робију; Славко Баљак на смрт; Иван Кеврић на смрт; Јандре Стрика, Јерко Фратровић и Бене Барић на доживотну робију, али им је казна убрзо замјењена са 20 година затвора; Миле Дидулица на 20 година затвора. Врховни суд је потврдио пресуду 24. августа 1953. Славко Баљак је од 15. септембра 1944. до 5. децембра 1953. био у партизанима и у ЈНА. Јерко Фратровић је био у ЈНА од 30. маја 1945 до 1. јуна 1946. И Јандре Стрика је био у ЈНА. Сви су они до 1952. били запослени и живјели мирно, без гриже савјести.
[21] Записник од 2. октобра 1952, ХА Задар, ф. Окружни суд Задар.
[22] Записник од 23. маја 1953, ХА Задар, ф. Окружни суд Задар.
[23] Исто.
[24] Записник од 15. јануара 1953. и Записник о суочењу Јерка Фратровића и Јандре Стрике од 21. новембра 1952, ХА Задар, ф. Окружни суд Задар.
[25] Записник од 15. јула 1952, ХА Задар, ф. Окружни суд Задар.
[26] Записник од 14. септембра 1951, ХА Задар, ф. Окружни суд Задар; Марић Маја, Седам усташких кољача
[27] У документима се од тих „других“ често спомињу: Анте Никшић, Иван, Јуре и Миле Шикић, Божо Томљеновић, Павле Павичић, Иван Бадурина, Иван Буторац, Никола Лулић, Миле и Јосо Матек, Павао Девчић Пивац, Шиме Буквић, Мате Реља, Миле Кеврић, Иван Кеврић, Иве Кеврић Петров, Мате Јанић, Руди Цупач, Бене Жупчић, Јуре Банић, Милан и Анте Чачић, Јуре Прпић, Мате Прпић, Грга Томљеновић, Иван Томљеновић, Никола Томљеновић, Анте Милиновић, Мате Бркљачић, Иван Прпић, Мартин Крмпотић, Јуре Месић, Габре Девчић, Јандрија Бркљачић, Јосо Мажуран, Винко Барић, Миле Бркљачић, Иван М. Томљеновић, Анте Шикић, Стипе Шабан, Петар Левар, Милан Дошен из Дошен Дабра, Милан и Мато Дошен из Дошен Плане, затим Дошени из Дулибе: Фабијан, Иван I, Иван II, Јуре и Мато, надаље Никола Дошен, Мате Бачић, Јаков Прпић и Милан Бабурић из Ступачинова. АХ, ЗКРЗ, ГУЗ 2611/19-22, кут. 27; Пре- суда Окружног суда у Сушаку бр. 288 од 27. децембра 1945, ХА Ријека, Паг, 2207; Пресуда Окружног народног суда за Лику у Госпићу од 21. јануара 1946, ХАК, к. 264; Пресуда од 11. јуна 1945, к. 117; Пресуда Војног суда 11. корпусне војне области, Вијеће код Личке команде подручја, бр. 230, од 26. јуна 1945. и пресуда истог војног суда бр. 337, од 11. јула 1945. године.
[28] Записник са саслушања Јерка Фратровића од 23. септембра 1952, и записник од 29. сеп- тембра 1952, ХА Задар, ф. Окружни суд, Задар
[29] Записници од 25. септембра 1952. и 1. октобра 1952, ХА Задар, ф. Окружни суд, Задар.
[30] Записник од 15. јула 1952, ХА Задар, ф. Окружни суд, Задар.
[31] Записник од 13. јула 1952, ХА Задар, ф. Окружни суд, Задар.
[32] Марић Маја, н. д.
[33] Изјаве Павла Ловрића, Николе Цара, Томе Катрића, Томе Ловрића и других, ХА Ријека, Паг, кут. 2207.
[34] Записник од 2. октбра 1952, ХА Задар, ф. Окружни суд Задар.
[35] АХ, ЗКРЗ, ГУЗ 2235/16-45, кут. 12, Логор на отоку Пагу – покољи и мучења.
[36] Исто.
[37] Исто.
[38] Бадурина је касније психички оболио и био на лијечењу у Загребу, да би се 1945. нашао у јединицама 2. поморског обалског сектора.
[39] ХА Ријека, Паг, к. 2207.
[40] Исто.
[41] АХ, ЗКРЗ, ГУЗ 2235/16-45. кут. 12, Свједок Фране Саболић.
[42] ХАК, кут. Јадовно.
[43] Изјава Ивана Лончарића, ХАК, кут. Јадовно.
[44] Изјаве Павла Ловрића и Николе Цара, ХАК, кут. Јадовно.
[45] Исто.
[46] Исто.
[47] Исто.
[48] ХАК, кут. Јадовно.
Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.
One Response
Zalosno, jer vecina tih ustaskih zlocinaca nikada nije procesuirana, sa Srpskom krvlju na rukama ti koljaci su amnestirani od strane Josipa Broza Tita, da bi njihovi potomci 1991 ponovo progonili i klali Srbe, silovali zene pa cak i devojcice pa ih onda kamom kasapili….Zalosno…
This website uses cookies to improve your experience while you navigate through the website. Out of these, the cookies that are categorized as necessary are stored on your browser as they are essential for the working of basic functionalities of the website. We also use third-party cookies that help us analyze and understand how you use this website. These cookies will be stored in your browser only with your consent. You also have the option to opt-out of these cookies. But opting out of some of these cookies may affect your browsing experience.
Necessary cookies are absolutely essential for the website to function properly. These cookies ensure basic functionalities and security features of the website, anonymously.
Cookie
Duration
Description
cookielawinfo-checkbox-analytics
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Analytics".
cookielawinfo-checkbox-functional
11 months
The cookie is set by GDPR cookie consent to record the user consent for the cookies in the category "Functional".
cookielawinfo-checkbox-necessary
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookies is used to store the user consent for the cookies in the category "Necessary".
cookielawinfo-checkbox-others
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Other.
cookielawinfo-checkbox-performance
11 months
This cookie is set by GDPR Cookie Consent plugin. The cookie is used to store the user consent for the cookies in the category "Performance".
viewed_cookie_policy
11 months
The cookie is set by the GDPR Cookie Consent plugin and is used to store whether or not user has consented to the use of cookies. It does not store any personal data.
Functional cookies help to perform certain functionalities like sharing the content of the website on social media platforms, collect feedbacks, and other third-party features.
Performance cookies are used to understand and analyze the key performance indexes of the website which helps in delivering a better user experience for the visitors.
Analytical cookies are used to understand how visitors interact with the website. These cookies help provide information on metrics the number of visitors, bounce rate, traffic source, etc.
Advertisement cookies are used to provide visitors with relevant ads and marketing campaigns. These cookies track visitors across websites and collect information to provide customized ads.
Serbian
Armenian
Croatian
Dutch
English
French
German
Greek
Hebrew
Hungarian
Italian
Norwegian
Polish
Russian
Slovenian
Spanish
One Response
Zalosno, jer vecina tih ustaskih zlocinaca nikada nije procesuirana, sa Srpskom krvlju na rukama ti koljaci su amnestirani od strane Josipa Broza Tita, da bi njihovi potomci 1991 ponovo progonili i klali Srbe, silovali zene pa cak i devojcice pa ih onda kamom kasapili….Zalosno…