Memorandum je ime operacije koju su službe obavile pripremajući raspad Jugoslavije

To je možda, a i bez možda, najvarvarskiji čin u 175 godina dugoj istoriji Akademije, koja je varvarstvu često izlagana, ali nikad tako javno i neskriveno. Za Akademiju taj dokument i ne postoji, ali u istoriji bestiđa i besuđa postoji.

To je možda, a i bez možda, najvarvarskiji čin u 175 godina dugoj istoriji Akademije, koja je varvarstvu često izlagana, ali nikad tako javno i neskriveno. Za Akademiju taj dokument i ne postoji, ali u istoriji bestiđa i besuđa postoji. Pogotovo za one u „postčinjeničnoj eri“ koji laž i istinu ne razlikuju. I za Akademiju i za Srbiju bi bilo tragično ako ni posle 30 godina to varvarstvo ne bi nazvala pravim imenom, ocenjuje za Nedeljnik akademik Matija Bećković.

Kao što je bombardovanje Srbije nazvano „Milosrdnim anđelom“, tako je bombardovanje Srpske akademije nauka i umetnosti obavljeno pod imenom „Memorandum“. Ovo poređenje nije ni slučajno ni preterano, kaže akademik Matija Bećković, oporim i ironičnim glasom govoreći o „Memorandumu SANU“ i njegovoj (pred)istoriji.

„Memorandum je, po mom sudu, ime operacije koju su ‘službe’ obavile pripremajući raspad Jugoslavije. To je možda, a i bez možda, najvarvarskiji čin u 175 godina dugoj istoriji Akademije, koja je varvarstvu često izlagana, ali nikad tako javno i neskriveno. Za Akademiju taj dokument i ne postoji, ali u istoriji bestiđa i besuđa postoji. Pogotovo za one u ‘postčinjeničnoj eri’ koji laž i istinu ne razlikuju. I za Akademiju i za Srbiju bi bilo tragično ako ni posle 30 godina to varvarstvo ne bi nazvala pravim imenom“, ocenjuje Bećković, jedan od desetak živih akademika koji su u vreme Memoranduma, te 1986. bili članovi SANU.

Zašto se pojavio Memorandum? I kome je poslužio u svrhe razbijanja Jugoslavije?

Atentat na predsednika SAD Abrahama Linkolna izvršen je u pozorištu na premijeri neke opere. Kritičar lokalnog lista je u svom prikazu napisao da je „ako izuzmemo atentat, predstava bila vrlo dobra“. Po istoj logici – ako isključimo atentat na SANU, možemo da raspravljamo o tekstu Memoranduma.

Ako zanemarimo činjenicu da ga Akademija nikada nije potpisala – nema smetnji da ga smatramo njenim delom.

Ako zaboravimo da naslov Memorandum nije dala Akademija – nema razloga da oko toga pravimo pitanje.

Ako nije važno što taj tekst nikad nije ni podnesen Akademiji i što ga Akademija nikad nije razmatrala, a kamoli usvojila – nema razloga da ne prihvatimo i posledice koje su usledile.

Ako nije bitno što je radnu verziju tog teksta neko ukrao ili, korektnije rečeno, otuđio i neovlašćeno izneo iz Akademije – možemo da pričamo o nečem drugom.

Ako ne gubimo vreme podsećajući da je neko drugi presudio da nema razloga da se autori dalje muče i u njihovo ime odlučio da je tekst konačan – možemo da pređemo na drugu temu.

Ako zaboravimo da je tuđa ruka stavila tačku na dalji rad i požurila da ga objavi u obliku i u vreme koje joj je najviše odgovaralo – onda možemo da se, kao u svim staljinističkim procesima, pokrijemo ušima i posipamo pepelom kako bismo žrtvujući sebe i istinu doprineli pobedi Komunističke partije.

Očigledno, službi se žurilo. Nije imala vremena da čeka. Nije imala poverenja u Akademiju da će, ako je ostave na miru, odugovlačiti, da na kraju od svega ništa ne bude, pa su stvar presekli i uzeli u svoje ruke. A sve na odgovornost Akademije. Tako se širio strah u kojem ako tako nešto može da se priredi „najvažnijoj naučnoj i umetničkoj instituciji“, čemu može da se nada bilo koji pojedinac?

SANU je bila žrtva, a proglašena je krivcem. Memorandum je odavno ušao u udžbenike kao dokument koji je razorio Jugoslaviju. A da nije bilo onih koji su za to uzeli na nišan i optužuju Akademiju – za taj dokument niko ne bi čuo.

Izvor: Nedeljnik

Vezane vijesti: Matija Bećković