Матија Бећковић: Надам се да се нећемо извињавати Билу и Хилари

Академик Матија Бећковић за „Новости“ о књизи сонета посвећеној Његошу, духовним стожерима, нашем месту између истока и запада

Песник, академик Матија Бећковић испевао је збирку сонета „Праху оца поезије“ (СКЗ), своју оду, похвалу, или најпре службу Његошу, Пустињаку цетињском, Ловћенском тајновидцу… То што је један од највећих српских песника написао књигу посвећену можда највећем међу својим претходницима, ономе који је „за дух народа српскога учинио највише после Свемоћнога“, насловљену комбинацијом двеју великих Његошевих посвета – по себи је културни догађај највишег реда.

Певајући ономе који је „свету без светиње светиња једина, свету без истине једина истина“, Матија, у свом маниру, успева да каже безмало све – о свему. О Његошу, али и још понечему смо га, ипак, и ми питали.

* Зашто је Његош данас живљи и актуелнији него икада?

– Мигел де Унамуно је пре сто година писао о унутрашњој дешпањолизацији Шпаније. После двеста година од Његошевог рођења могли бисмо говорити о дугој унутрашњој десрбизацији Србије и Срба. Једна од препрека том пројекту је Пустињак цетињски и Ловћенски тајновидац, који је учинио „да имамо себе у свом језику и спасотворца у своме песнику“. Зато битка с њим и његовим делом траје и не престаје. Његов аманет да се копа на врху Ловћена је био наум без преседана. То се може разумети не само као жеља да се векује на највећем врху свог завичаја него и на најдубљој тачки сопственог дела. Она скупштина уочи Тројичина дана којом почиње „Горски вијенац“ одржана је на Ловћену. Као да је и мртав хтео да продужи бојеве које је водио за живота и доврши своје дело. А какво је дело био замислио и због чега се на земљи и међу нама појавио, можемо само претпостављати. Опраштајући се од Љубе Ненадовића, рекао је: „Поздрави све тамо и нека потомство дозна бар за моје намјере, кад му дела не могах оставити!“.

* Да ли смо се одрекли Његоша, с обзиром на то да смо уздржано обележили велики његов јубилеј? Које су последице, а шта би могли бити узроци, тог и таквог прећуткивања?

– Нису имали храбрости да нас обрадују. Лако се досетити зашто. И ко је све о томе одлучивао. Свакако неко ко мисли да нам никакав духовни стожер није потребан. Светитељем је оглашен на Цетињу, али није на Дедињу. Свако иде на своју страну. Како каже Јејтс: „Средиште попушта / Пуко безвлашће преплављује свет / Најбољи ни у шта не верују / Док се најгори надимају од жестине“. Народ верује да је црква избавила Његошеве кости из маузолејске апсане и сакрила их у неку од цетињских пећина. Други пак мисле да су из апса побегле оне саме.

* Какав је однос Црногораца према великом песнику, владици за ког кажете да је „створио то племе и себе што не зна шта ће са тобом ни без тебе“?

– Да је Његош знао црногорски / Како ли би тек онда написао Горски вијенац / Кад га је на српском написао овако! То је реплика на вест да је Његош превођен на црногорски. То је био први случај да је неко преведено дело губило на оригиналу. Сахрањиван је осам пута. Рвање са Његошем не престаје. Није случајно један песник предлагао да се од Његоша одморимо једно сто година. Избачен је из школе, проглашен геноцидним песником. Песничке визије и метафоре тумаче су као да је реч о стварним догађајима. Онај који је „за дух народа српскога / Учинио највише после Свемоћнога“ није само челом додирнуо звезде како је написао Павле Поповић, него се винуо у вечност, међу краљеве без земље и светитеље без народности. „Мртав он зове да се пењемо“ – написао је Миодраг Павловић, а ми се све више упињемо да га свучемо у прашину. Он зна само за пут увис „презирући људско ништавило / и плетење безумне скупштине“. Замислите какво би то било просташтво кад би се неко усудио да тумачи неког од његових савременика Пушкина, Бодлера, Гетеа, Блејка, Витмена, као што код нас појединци тумаче Његоша.

* Тражи ли народ и даље у поезији и књижевности духовни ослонац?

– Колико синоћ био сам у Краљеву на академији на којој је десетина младих гуслара певало моје стихове. Иницијатор су Пековићи, брат и сестра, и њихов отац Радован. Не верујем да се тако нешто догађа још негде на свету ни да је то доживео неки песник. И да неки песник то заслужује, а најмање онај који ово говори. Нисам знао како да се захвалим ни шта ваља чинити у таквој прилици, јер у таквој прилици није био нико пре мене да би ме посаветовао. Слушајући их помислио сам како би било насушно да гуслари почну да певају наше славне, а прилично заборављене народне песме. Наш народни еп је, као и Његош, склоњен у страну и готово нестао из школских програма. Гусле нису проскрибоване и поругане због звука него због песама које се уз гусле певају. Код многих рокера је важно како изгледају, какав им је костим и фризура, а споредно шта певају. Код гуслара су песма и звук у првом плану.

ОТВОРИЋЕ ГОЛИ ОТОК и ЗА РУСЕ

* У народу живи прича да је свети Петар Цетињски на самрти заветовао Црногорце да не окрећу леђа Русији. Како тумачите то што се актуелна власт у Подгорици не држи тог аманета?
– Очигледно да су са Русима дуго узалудно покушавали милом. Па кад није могло милом изгубили су стрпљење и кренули силом. Бојим се да за Русе не отворе Голи оток.

* А, где је поезија?

– Она остаје азил слободе и паралелног живота који настаје на хартији и често постаје и онај прави и једини живот. Не знам може ли да се каже да песници и поезија деле судбину језика и нације. Можда ће доћи време да се песници спуштају у катакомбе као први хришћани. И у том случају наш песник – водич био би Његош, као што је Дантеу био Вергилије.

* Осећате ли се као народни песник?

– А чији бих био?

* Недавно је Кустурица у САНУ, приповедајући о замишљеној шетњи са вама, дао дијагнозу данашњег тренутка и нашег положаја на светској ветрометини? Како би изгледала ваша страна приче, током исте те шетње?

– Разумео сам да Кустурица каже да се не може ништа променити ако се не промене стране света. Залаже се за такву рокаду и нашу страну. Култура се на нашој страни мора заложити за обе стране.

* Какав би распоред страна света највише одговарао Србији?

– Са Србијом је тај проблем највећи на свету јер, како је речено, Србија је Запад Истоку и Исток Западу. И као што сваки дан видимо, тај проблем бива све уочљивији. Због Србије је подељен свет, и можда је сва наша нада у томе да би ту могао и да се уједини, да тај јаз постане шав.

„СУПЕР СЕЦКО“ И „РОЛЕКС“

* Јесте ли купили оног „супер сецка“ од повишице пензије, како сте ономад обећали „Новостима“? Има ли шта да се насецка?
– Нећу те паре да сфућкам тек тако. Волим скупе ствари – што рекао онај сиромах који је на грудима истетовирао „ролекс“.

* Јесу ли се Срби олако посилили победом Доналда Трампа?

– Победа Трампа се указује као кад би на бингу премију добио власник тикета који није погодио ниједан број. За почетак то није мало.

* Како сте доживели сузу покајницу Јенса Столтенберга за невиним српским жртвама у НАТО бомбардовању 1999?

– Бестидније је рећи да су бомбардовањем штитили цивиле. Бомбардовање Србије је једна од највећих срамота људске историје.

* Осим падишаха Мурата, надвојводе Фердинанда и Фирера, је ли још неко у међувремену заслужио ваше извињење?

– Надам се да то неће бити незаборавни брачни пар Клинтон за кога Косово, како је рекла госпођа, „није било само политичко него и породично питање“.

* Данас када сте још млађи, је ли за наш народ Косово још више „by the way“ него што је било раније?

– Можда, за многе код нас. Али, ко не зна што ми не признајемо ту „државу“ – најпаметније је да пита неког другог. Рецимо Шпанију. Они знају зашто је не признају.

* Зашто мислите да је Коштуница „отелотворење потребе Срба да их гризе савест“? Виђате ли се са бившим премијером?

– Кад год он нађе времена. Али тај се не би никад скидао с телевизије.

* Када ћете дати интервју Ољи Бећковић?

– Чим ме позове у „Утисак недеље“.

Аутор: Марина Мирковић

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести: Матија Бећковић