Bratoubilaštvo u Srbiji počelo je u ratu, produženo je posle rata, a nije prestalo ni u miru, do današnjega dana.
Oni koji su takvu odluku doneli nisu bili naivni i znali su šta rade. Znali su šta se u Srbiji zbivalo i predvideli šta će se zbivati sve dok bude taj dan slavila kao veliki praznik. Ta odluka je daleko veći zločin od onog koji se dogodio u Beloj Crkvi, na Ivandanj 1941. godine. Da je ostalo na onom što se ovde dogodilo, već bi se i zaboravilo. Bogdan, Žikica i Milenko odavno bi jedni drugima poljubili rane, zagrlili se i poljubili, ali nisu im dali oni koji su odlučili kako su odlučili, a ta odluka je umnogome odlučila sudbinu Srbije i srpskog naroda.
Oni koji su Belu Crkvu „preselili“ na tako ubitačan način po rod, liči kao kada bi za simbol Prvog srpskog ustanka, umesto Marićevića jaruge, uzeli Radovanjski lug, a umesto časnoga krsta, na kom su se ustanici zakleli, uzeli sekiru kojom je Karađorđe ubijen.
A zašto je odlučeno kako je odlučeno, nije teško dosetiti se, a da li je to bio početak ustanka ili bratoubilačkog rata, lako je zaključiti. Umesto da je sve ostalo u Beloj Crkvi, Bela Crkva se preselila i podelila svaku kuću u Srbiji. Iz kuće se premestila u duše i mozgove, a odatle u zakone i sudove, škole i udžbenike, novine i knjige. Da bi sve bilo kobnije, nema u Srbiji nijedne kuće koja nije bila na obe strane i nijedan Srbin koji se ne bi mogao brojati kao dvojica. Obojica su danas gubitnici i poraženici. Zato je Srbija jedina u kojoj se nije završio ovakav bratoubilački rat i u kojoj se održavaju ovakvi skupovi i drže ovakvi govori.
(Iz besede posle parastosa ubijenim srpskim žandarmima 7. jula 1941. godine u Beloj Crkvi)
Izvor: VIDOVDAN
Vezane vijesti: Matija Bećković