Матија Бећковић: Како смо изгубили век

Књига Борисава Јовића се указује и као вапај да се зауставимо над амбисом и ударимо на све капије не бисмо ли сазнали где смо забасали.

Да су Срби изгубили век постигнута је општа сагласност. Готово да и нема супротних мишљења. Различита су једино објашњења зашто се то десило. Једни мисле да се то догодило неочекивано, одједном и недавно, а Борисав Јовић доказује да је то губљење и пропадање трајало дуго и почело одавно

Борисав Јовић се не пита да ли су Срби изгубили век ни да ли ће изгубити век, већ гледајући истини право у очи констатује и објашњава како су Срби изгубили век. Оно што је написао назвао сам првом књигом још ненаписане историје Србије.

НЕПРИКОСНОВЕНИ ДЕЛЕГАТ КОМИНТЕРНЕ
Да су Срби изгубили век постигнута је општа сагласност. Готово да и нема супротних мишљења. Различита су једино објашњења зашто се то десило. Једни мисле да се то догодило неочекивано, одједном и недавно, а Борисав Јовић доказује да је то губљење и пропадање трајало дуго и почело одавно. Храбро и концилијантно изнео је своју верзију, оспоравајући сву досадашњу октроисану историју. Неки мисле да је све упропашћено последњих деценија, а Јовић примећује да је све водило слому, да друкчијег исхода није могло бити и да је све било унапред изгубљено. Испада да нисмо знали да пропадамо, а тога нисмо свесни ни пошто смо пропали, ни сазнали зашто смо пропали. Па као да ни данас не знамо ни ко смо ни где смо ни ко нам главу носи.
Јовић не оптужује поражену страну у Другом светском рату, како је то већ уведено у обичај, него победничку Комунистичку партију за све оно што је чинила у миру. То је партија којој је и сам припадао и утолико је оно што је написао веродостојније и важније за духовно здравље и судбину Србије и Срба. Разуме се да није могао бити заобиђен неприкосновени делегат Коминтерне, највећи син свих наших народа и народности, троструки народни херој и доживотни председник Југославије. Па и да није сва истина у оном што је написао, Јовићева је непорецива заслуга што је сломио печат и покренуо ову неначету и преважну тему, коју су, да чудо буде веће, покренули сви осим Србије.

ОСТАВИНСКА РАСПРАВА
После распада Југославије, кад су подељени тањири, кашике и виљушке, салвете и чачкалице, Јосип Броз је, ко зна по којем закону и на којем оставинском поступку, припао Србији, заједно са својим целокупним делима. Биће да је тој дарежљивости разлог што га нико други није тражио. Сахрањен је пред туђом кућом на најчувенијем брду главног града српског народа. Не верујем да би из српске историје положио градиво предвиђено за возачки испит, а знам да није никад споменуо било коју личност из српске историје. Али знао је оно најбитније о нашем менталитету на којем је засновао дубоке темеље своје тираније. То што није знао, највише га је испрепоручивало да, најпре захваљујући Србима, влада до краја живота, што није пошло за руком ниједном владару откад Срби постоје.

То што нисмо сазнали ко је он био било је најпресудније и за његову владавину за живота и његову посмртну славу. Слободан Јовановић је написао да се никада у вишевековној историји Срба није десило да неко у својој педесетој години дође у Србију, да нико не зна ни ко је ни одакле је, а да њоме завлада до своје смрти, сувереније него што је њоме ико икад владао. И неколико деценија од његове смрти још увек је нека врста грађанске храбрости слободно говорити о њему. Његова главна улица је пролазила кроз све градове од Бара до Суботице и у многим местима још увек је непромењена. Таквог случаја нема у другим републикама, а у Хрватској се његовим именом није звало ни његово родно село. Узмимо да је истина све што се говорило и учило о његовој генијалности, и запитајмо се какве би то везе могло имати са Србијом и Србима. Како је било могуће да Тесла буде Хрват а Тито Србин.

Један од најчешће навођених доказа о његовој величини је сахрана којој је присуствовало сијасет државника света, а председник Америке је чак послао своју ожалошћену мајку. Остало је нејасно да ли се свет опраштао с њим или са пројектом, да не кажемо шифром коју је представљао, мајсторски спроводио и остваривао. Као да су сви дошли да се са том шифром опросте знајући шта ће уследити касније, а немајући никог другог којим би га заменили. Друга шифра се још тражи, али за Србију је изгледа још увек најбоља она пропала.
Чинило нам се да о Јосипу Брозу знамо све, а испоставило се да не знамо ништа. Сва је прилика да је он о нама знао све, мада није знао ништа.

БОЛЕСНИЧКА ПОСТЕЉА
Недавно је Зидојче цајтунг објавио да је Тито један од највећих масовних убица двадесетог века. На ту оцену реаговано је једино у Србији у којој је он побио у миру више од иједног окупатора у рату. Борисав Јовић се осмелио да покрене питање Јосипа Броза и његове улоге у трагичној судбини Србије и Срба у протеклом веку. Уследили су напади фразама које су понављане читав век. Само што се нису позивали на Закон о заштити његовог лика и дела.

Најславније дело Комунистичке партије са другом Титом на челу било је да су коначно решили национално питање у Југославији. Тај аксиом је био на снази све док се Југославија није распала у незапамћеној мржњи и нечувеној срамоти. Као што под болесником који дуго болује све иструне, па се после смрти баца и кревет и постеља, тако је испод Броза иструнула Југославија, Тито остаје велики човек без дела и највећа примедба српској историји. Он није могао учинити више за себе и своје претпостављене ни мање за српски народ.

Кривотворећи сопствену прошлост угрозили смо свој опстанак и своју будућност. А што би истину о нама памтио неко други, ако смо је проскрибовали ми сами. Што би други демантовали да смо фашисти кад смо ми то рекли о себи безброј пута. Какве смо лажи сами о себи говорили, није говорио нико други. А нисмо само говорили него тврдили у уџбеницима, у новинама, у школи, у суду, у докторским дисертацијама. Узмимо само пример пет стотина америчких пилота које је спасла Србија и војска генерала Михаиловића. Да ли је за Титове владавине неко чуо за тај подвиг, или не дај Боже дошао на идеју да сними филм о том догађају? Зар би онда било чудо да је неки од унука тих пилота био међу онима који су нас 1999. бомбардовали.

Књига Борисава Јовића је храбро и истинољубиво сведочанство о времену у којем је и сам био истакнути учесник многих важних догађаја. У једном од најодсуднијих и најнеизвеснијих часова за будућност Србије, књига Борисава Јовића се указује и као вапај да се зауставимо над амбисом и ударимо на све капије не бисмо ли сазнали где смо забасали и шта бисмо морали да учинимо да се спасемо и нађемо излаз из ћорсокака. А излаза и спасења нема изван истине. Без истине о самој себи нема напретка ни повратка Србије у слободни свет.

Аутор Матија Бећковић

Извор: ПЕЧАТ